Već dugo nisam bio na Petrovaradinskoj tvrđavi, koja kao nekakva stara kotva Novog Sada već stotinama godina sprečava Dunav da moju varoš odnese u Crno more. Evo baš danas rešavam da se ponovo popnem na bedeme ovog "dunavskog gibraltara", jer je to svakom od nas jedina prilika da sa njenog "kamenog rba" pogleda Novi Sad "sa visine". U stvari, kad je dan vedar, kao ovaj današnji, sa Varadina se vidi pola Evrope i ceo Balkan. Ova masivna tvrđava sagrađena od crvene cigle (krajem XVII i početkom XVIII veka) već dugo je jedina "tačka uporišta" svih nas koji živimo u prašnjavoj vojvođanskoj prestonici. Jedan moj prijatelj kaže da uvek kada se vrati sa nekog dužeg puta ode na Dunav da pogleda da li je Sahat kula još uvek na vrhu Tvrđave – i tek kada ugleda taj "veliki sat", siguran je da se vratio kući. Ovaj belo okrečeni zvonik sa satom, mimo svih gradskih formalnih odluka, postao je (u Sosirovom smislu) znak Novog Sada. Možda i zbog toga što velika kazaljka pokazuje sate, a mala minute – da bi lađari sa reke prvo videli ono što je važnije.

Odnos Novosađana prema Petrovaradinskoj tvrđavi (Varadinum Petri) tokom vekova bio je ambivalentan – to jest sadržao je mešavinu strahopoštovanja, podozrenja, interesa i ponosa – jer ona je bila impresivna slika evropske katoličke sile, pod čijim se zidinima pravoslavci nisu smeli nastanjivati, ali i garnizon koji je Bačku štitio od turskih armija, a kojim su ponekad komandovali i srpski generali i oficiri u službi habsburškog dvora. Na neki način, taj respekt prema Varadinu oseća se i po tome što je u epskoj narodnoj pesmi u njegovim kazamatima tamnovao čak i Marko Kraljević. Ta legenda se učvrstila kada je u toj tvrđavi bio interniran i sam srpski vožd Karađorđe, posle sloma ustanka, a nastavila sve do priče (obeležene mermernom tablom) da je u njoj bio zatvoren i austrijski narednik Josip Broz Tito (u stvari, bio je priveden nekoliko dana jer se bez ausvajsa udaljio od svoje jedinice).

Mene je, međutim, posebno zaintrigirala jedna pričica koju je u "Građi za kulturnu istoriju Novog Sada" (1947) objavio Vasa Stajić, a koja opisuje događaj iz 1813. godine:

"Uhapšen u Petrovaradinskoj tvrđavi, poslan je magistratu na suđenje kontribuenat Jefta Gajin. Od slavnog haramije Kuzmana Ugodića, koji je u tvrđavi visio obešen, ukrao je nogu, i to je Gajina učinilo sumnjivim da je bio jatak Ugodića. On je međutim tvrdio da od detinjstva pati zbog padavice. Išao je u manastir Jazak na molitvu, i onde mu je neka žena rekla da će se od nevolje svoje osloboditi, ako nabavi nogu obešenog čoveka i spali je a pepeo od nje popije u vodi. Noga je, veli, već bila trula i sama od sebe pala, a on je samo digao, nije otsekao. Kad je to ustanovljeno, magistrat ga je pustio na slobodu, našav da više zaslužuje sažaljenje, nego li kaznu."

Ova bizarna pričica sa Varadinske tvrđave, koju je Stajić stavio u kontekst praznoverica koje su vladale među starim Novosađanima, zaintrigirala me je pre svega zato što sam uvrteo da nam već samo isticanje vešala na Varadinskoj tvrđavi u toj epizodi, skreće pažnju na jednostavnu činjenicu da današnja pitoma "Đava", kako je naziva novosadska mladež, nije oduvek bila samo poprište Egzita, igranki i šetnji, ljubavnih zagrljaja i noćnih terevenki – nego, upravo suprotno, da je ona bila poprište jednog najčešće surovog reda stvari, kakav uvek karakteriše veliko zabačeno vojničko stecište na rubu uvek nesigurnog Balkana (jer i ova priča, na neki način, pokazuje da su vešala glavna vertikala svake vojske i državne sile). No, više od te načelne ocene, mene je kopkala sudbina spomenutog haramije Kuzmana Ugodića i naprosto mi je bilo neobično da do naših dana nije ostala neka legenda o ovom liku – legenda o nekakvom borcu za prava naroda, bundžiji i hajdučkom slobodaru. Mislio sam, eto i nama Vojvođanima naš Stari Vujadin ili barem Robin Hud.

Kasnije sam kod Slavka Gavrilovića ("Vojvodina i Srbija u vreme Prvog ustanka", 1974) otkrio da je Kuzmana Ugodića – zvanog Crni Kuzman, sa još 15 njegovih razbojnika, koji su, u vreme srpske buržoaske revolucije 1804. godine, arčili uglavnom po Sremu, a potom bežali preko Save i Dunava pod skut srpskih vojvoda (i za to pokriće, sigurno, plaćali debeli reket), austrijskim vojnim vlastima izručio sam Karađorđe, 1809. godine, u vreme kada je tražio protektorat Beča nad Srbijom (Meternih, lično, otklonio je taj predlog). Naime, spomenuto izručenje razbojnika, koje je ondašnja "međunarodna zajednica" dugo tražila od Karađorđa, izvršeno je u znak dobre volje i pod potrebom da se ustaničkoj Srbiji "ukinu sankcije" koje im je nametnuo austrijski dvor, te da se ona i vojno zaštiti, kada se u srpskom vođstvu videlo da od Rusa nema vajde, a da se Turci vraćaju. Tako je, iz "geopolitičkih razloga", naš Kuzman omastio konopac na Varadinu, a potom ostao i bez noge, jer je Jefta Gajin patio od padavice.

Dakle, odoh po sunčanom danu na bedeme Varadina, da vidim šta ima doista novog u Evropi i na Balkanu.