Na osnovu haške verzije "hapšenja" nekadašnjeg Mladićevog oficira bezbednosti pukovnika Ljubiše Beare, jednog od optuženih za masakr u Srebrenici (a po toj verziji, adresu njegovog tajnog skloništa predala je vlastima u Beogradu lično Karla del Ponte), mogle bi se zaključiti bar dve stvari: haški istražitelji i razne službe dobro su izbušili i duboko prodrli u sistem zaštite begunaca od tamošnje pravde, a oni koji su do sada izmicali svim poterama teško da ubuduće mogu biti sigurni u svojim sadašnjim skrovištima.

Po beogradskoj verziji istog događaja u kojoj se insistira na Bearinoj "dobrovoljnoj predaji", Mladićevog pukovnika nije bilo potrebno hapsiti. Članovima porodice s kojima se pozdravljao na Aerodromu u Beogradu objasnio je da se predao jer više nije mogao da izdrži pritisak onih koji uporno ponavljaju da sudbina čitave države zavisi od haških optuženika koji se kukavički kriju i beže od suočavanja s onim što piše u njihovim optužnicama. "Eto, od mene više neće zavisiti sudbina države", rekao je navodno pukovnik Beara pre nego što je ušao u avion.

Ove dve verzije istog događaja slažu se izgleda jedino u detalju da je Beara u vreme svog hajdukovanja pustio bradu kako ne bi previše ličio na onog sa poternice za koga se inače smatra da bi u Hagu, bolje nego iko dosad, mogao da objasni kako se i po čijim naređenjima dogodio zločin u Srebrenici. Portparol haškog tužilaštva Florans Artman tvrdila je pre nekoliko dana da je Beara pronađen u jednom selu kraj Užica, dok se u Beogradu, opet nezvanično, moglo čuti da se to zapravo dogodilo u jednom sremskom selu, pedesetak kilometara od glavnog grada. Sve je to, uostalom, neuporedivo manje važno od činjenice da je Ljubiša Beara stigao u Hag gde geografija ponekad ionako nije sasvim pouzdana disciplina (pre nekoliko dana u tamošnjoj glavnoj sudnici uporno su tražili "selo Aleksinac", selo u kome su avioni NATO-a srušili petospratnu kuću, da bi se na kraju ustanovilo da se barata pogrešnom mapom, baš kao što je to činio i NATO tokom bombardovanja 1999. godine).

Ono što je u ovom slučaju protekle nedelje postalo nešto jasnije jeste odgonetanje priče o tome kako je, pune dve godine pre nego što je nekadašanji pukovnik VRS-a dobrovoljno otišao u Hag, nastao dokument (objavljen u prošlom broju "Vremena") u kome vlade SRJ i Srbije Haškom tribunalu upućuju zahtev i daju garancije kako bi se Ljubiši Beari dozvolilo da početak suđenja sačeka na slobodi. Na osnovu tog dokumenta mogao se, između ostalog, izvoditi i zaključak da je Beara svojevremeno u Hagu boravio tajno i da mu je neko odavde, takođe tajno, davao najviše državne garancije.

Upitan da za "Glas javnosti" objasni poreklo ovog dokumenta, bivši savezni premijer Dragiša Pešić se prisetio da se svojevremeno zaista govorilo o mogućoj Bearinoj predaji i da je neko verovatno unapred pripremio papir s državnim garancijama za ovog haškog optuženika. Sličnu priču ispričao je i tadašnji pomoćnik saveznog ministra pravde Nebojša Šarkić, koji je tvrdio da su u to vreme (jesen 2002) vođeni pregovori sa mnogima koji su nameravali da se dobrovoljno predaju.

Sam Beara je, pošto je njegovo ime sve češće počelo da se pominje u haškim sudnicima i po novinama, pokušao da uz pomoć advokata pre svega sazna da li se zaista našao na jednoj od haških optužnica. Kada su mu to tokom 2002. godine potvrdili neki od ljudi iz beogradske kancelarije Tribunala, počeo je da se sprema na put u Hag i potpisao punomoćje beogradskim advokatima Branku i Milanu Staniću koje je odredio za svoje branioce.

"Ljubiša Beara je bio čvrsto rešio da se preda čim je čuo za optužnicu", kaže za "Vreme" Milan Stanić. "Ostvarili smo kontakt s ljudima iz Tribunala i poodmakli u pregovorima o dobrovoljnoj predaji s ovdašnjim Komitetom za saradnju s Hagom. Verovatno je tada i pripremljen onaj dokument koji ste objavili u prošlom broju vašeg lista s garancijama dve vlade o njegovom privremenom puštanju na slobodu do početka suđenja. To je, izgleda, bilo napisano unapred. Ali na dan kada je i zvanično trebalo da bude objavljena vest o Bearinoj predaji, on je jednostavno nestao. Branko Stanić i ja smo tog jutra krenuli po njega i saznali da je odveden, da su ga pokupili neki ljudi i da nije imao izbora. Odveli su ga s pričom da će, ako se preda, završiti u Sarajevu, a ne u Hagu. Od tada s njim nismo imali nikakvog kontakta."

Ko je i kako tada (2002. godine) "pokupio" Bearu (u to vreme se sumnjalo da je to učinio neko iz RS), procenivši valjda da bi njegov dobrovoljni odlazak u Hag ugrozio njegove lične ili nacionalne interese, bilo bi svakako važno ustanoviti. Beara se pred Haškim sudom prvi put pojavio 12. oktobra i u tom trenutku nije bio spreman da se izjasni o sopstvenoj krivici. U međuvremenu je, kako se nezvanično može čuti, angažovao za branioca Džona (Jovana) Ostojića, američkog advokata srpskog porekla koji je do sada u Hagu radio u nekoliko slučajeva. Njegovi klijenti bili su dr Milan Kovačević koji se u zatvoru ubio, zatim Milomir Stakić, bivši gradonačelnik Prijedora (osuđen na doživotnu zatvorsku kaznu), i Dragan Kolundžija koji je posle priznanja krivice dobio tri godine zatvora. Do početka novembra, kada bi i konačano morao da se izjasni o sopstvenoj optužnici i krivici, Ljubiša Beara i advokat Ostojić će svakako procenjivati da li je i za optuženog možda bolje da prizna krivicu i nagodi se sa Sudom, što se u Hagu inače često čini. U tom slučaju, najverovatnije neće morati da previše objašnjava mnoge ružne detalje iz optužnice ili, na primer, one iz presretnutog razgovora snimljenog, kako se tvrdi, tokom srebreničkih događaja u trenutku kada Beara od generala Krstića traži pojačanje za 3500 "paketa" koje nema gde da rasporedi. Na dosadašnjim haškim procesima na kojima se govorilo o zločinu u Srebrenici pojedini optuženici su tvrdili da je "paket" značio – zarobljenik.