Na licu mesta - Kosovo
Na sopstveni rizik
Sa većim ili manjim učešćem Srba, izbori na Kosovu su pre svega hvatanje zaleta za skok u nepoznato
Hoće li Srbi 7. novembra izaći na izbore na Kosovu? Pa sad, kako koji i kako gde, zavisi koga pitate. Na primer, u Gračanici, centru najveće srpske enklave nadomak Prištine, svi će vam prvo reći da niko neće izaći. Ali, kad malo duže porazgovarate, mnogi će vam priznati da još nisu odlučili. "Ne valja ovako, ne valja onako. Ja idem na svoj rizik", kaže lokalni kafedžija, koji ne želi da mu se ime objavi u novinama. "Šta gubimo ako izađemo?", dodaje Ljuba, elektroinženjer. "Ionako smo sve izgubili." Gotovo svi sagovornici drže se ovog šablona: najpre kažu da je većina protiv izlaska, a zatim sebe svrstaju u manjinu.
U stvari, građani Gračanice, koja se nalazi na magistrali Priština–Skoplje, i te kako imaju šta da izgube, mada ne nužno na izborima. U Gračanici se poslednjih nekoliko godina mnogo šta izgradilo – kuće, radnje, lokali, infrastrukturni objekti. Građevinski materijal i mašine stižu preko komšija Albanaca, mnogima plate stižu iz Srbije, a neka umiljata jagnjad priključena su i na srpski i na kosovski budžet. Lokalne restorane, u kojima je roštilj bolji i jeftiniji nego u Prištini, rado pohađaju stranci. Više od šest meseci nakon martovskih pogroma, atmosfera se prilično smirila, mada niko nije sasvim opušten. "Tako to ide, mesec-dva bude mirno, a onda se nešto desi", kaže Ljuba, i pokazuje ka plavom kiosku preko puta, par stotina metara od manastira Gračanica. "Tu su letos ubili dečka od sedamnaest godina dok je kupovao hamburger." I pored toga, stiče se utisak da su Srbi u Gračanici, hteli ne hteli, mnogim vezama povezani sa Prištinom, mada neće svi to javno da priznaju. Mnogi uviđaju da ne bi bilo loše imati u kosovskom parlamentu nekoga ko će ih zastupati. Poruke iz Beograda, odakle ih predsednik Tadić poziva da izađu, a Vlada da bojkotuju izbore, ne zauzimaju značajno mesto u njihovim kalkulacijama. "Do sad su nas i demokrate i Koštunica toliko puta razočarali da nikome više ni reč ne verujemo", kaže Ljuba. "Uopšte nas ne zanimaju njihovi saveti."
KUKURUZ I KONTEJNERI: Međutim, čim se skrene s asfalta, u srpska sela koja okružuju Gračanicu, slika se drastično menja. Tamo se živi teško, gotovo isključivo od poljoprivrede, uglavnom nema struje, a jedini javni objekat je kiosk-bakalnica. Mnogi automobili imaju stare prištinske tablice, iako je to po važećim propisima kažnjivo: većina ovih ljudi najdalje ide do susednog sela ili do Gračanice, a na asfaltni put izlaze tek toliko da ga pređu. Njima se pitanje izbora javlja kao sasvim apstraktno, jer nema nikakve veze sa njihovim životima: berba kukuruza je u toku, nema se vremena za priče. U selu Kuzmin, na krajnjem obodu gračaničke enklave, koje se nekad oslanjalo na Kosovo Polje a koje je posle 17. marta potpuno okruženo albanskim selima, niko ne želi da priča sa novinarima: to ovlašćenje, kažu, ima isključivo Milivoje Živić, koga opisuju kao "vođu sela". Živića, žustrog pedesetogodišnjaka koji kaže da je izabran za predsednika Kuzmina, nalazimo u obližnjem srpskom selu, gde pomaže komšijama da peku rakiju. On kaže da su iz njegovog sela na prošlim izborima izašli, ali da ovaj put neće "jer nije ispunjen minimum uslova." Inače, Živić je član Srpskog nacionalnog veća, koje se čvrsto svrstalo uz Koštunicu.
A postoji i treća kategorija Srba, oni koji su zaista sve izgubili. Ilija i Blaguna Trajković, bračni par srednjih godina, živi u kontejneru u blatnjavom dvorištu skladišta preduzeća Voćar u Gračanici. Trajkovići imaju stan u Prištini, preko puta crkve sveti Nikola u prištinskom naselju Grmija. To jest, imali su ga sve do 18. marta, kada je crkva spaljena, a oni proterani. "Došli su iz UNMIK-a i dali nam petnaest minuta da spakujemo najnužnije i da uđemo u oklopna kola," priča Ilija. "Rekli su da ne mogu da spasu crkvu i naš dom, ali još uvek mogu živote." Ilija i Blaguna su najpre bili smešteni u bazu KFOR-a, bivšu kasarnu Vojske Jugoslavije, zatim u osnovnu školu u Gračanici, da bi na kraju završili u kontejneru u dvorištu skladišta. U kontejneru ima mesta za dva vojnička kreveta, montažnu policu (takođe vojničku), sto, stolicu i frižider. Kuvanu hranu im donose iz obližnjeg obdaništa, jednom dnevno, o trošku humanitarne organizacije Habitat. Niko ih ne obilazi, niko im ne nudi bilo kakvu pomoć. "Ovaj narod ovde ne bi ti dao ni voćku kad padne sa grane", kaže Blaguna. Ovi ljudi, koji su u Prištini živeli celog života, ni sami ne znaju na koga su više kivni: na Albance koji su ih proterali, UNMIK i KFOR koji im je u tome pomogao, ili na "svoje" Srbe koji su ih ostavili na cedilu. Za njih se pitanje izbora uopšte ne postavlja, kao ni za komšije iz susednih deset kontejnera koji imaju slične priče.
SVI, SVI, SVI: U Prištini, pak, predizborna kampanja je u punom jeku, sve šljašti i vrvi od bilborda i plakata. Nadmeću se tri glavne političke stranke, koje su i dosad delile vlast, plus nešto novih stranaka koje žele da uskoče u čamac. Demokratski savez Kosova (LDK) nastupa sa likom svog predsednika i predsednika Kosova, Ibrahima Rugove, s obaveznim šalom, donekle neubedljivim osmehom i parolom "Glas za sve". Druga po snazi je Demokratska partija Kosova (PDK) Hašima Tačija uz poruku: Za razliku od Rugove, Tači i premijer Bajram Redžepi osmehuju se od uva do uva sa plakata i bilborda, ali je slogan ozbiljan: "Posao. Država. Dostojanstvo." Alijansa za budućnost Kosova (AAK) kroz lik svog predsednika Ramuša Harudinaja poručuje "Pravo napred sa nama", dok Edita Tahiri, predvodnica novoosnovane Liberalne stranke na albanskom i engleskom poziva, ispod američke zastave, "Hajdemo na Zapad". Veton Suroi, vlasnik televizije i novina "Koha", osnovao je stranku koja se zove Ora (na albanskom "Čas"). Veton izgleda umno i zabrinuto, a na bilbordima piše "Čas je za Kosovo".
Dve nedelje uoči izbora, albansko javno mnjenje je u dobroj meri ispitano, i rezultati se uglavnom znaju. Očekuje se da LDK ponovo osvoji najviše glasova, mada manje nego na prošlim izborima, gde im je nekoliko procenata nedostajalo do apsolutne većine. Sada se procenjuje da će LDK dobiti nešto manje od četrdeset odsto, ponajviše zbog Rugovine inercije i okoštale strukture stranke. Tačijev PDK ostaje na istom, sa solidnih 25 odsto, ali je neizvesno ko će izaći na treće mesto. Na prošlim izborima, Harudinajev AAK imao je blizu osam odsto, ali je u međuvremenu njegov ugled dosta opao, pa se ne očekuje da pređe pet procenata. Ukoliko Suroi, koji zastupa liberalan građanski koncept, ali može da računa i na svoje medijske kuće i izvesnu naklonost stranaca, osvoji više od toga, imaće treću stranku po snazi i moći će da računa na mesto predsednika Skupštine. Srbi, koji će na izbore izaći sa dve liste i u verovatno manjem broju nego prošli put, dobiće zagarantovanih deset (od ukupno 120) poslaničkih mesta, i dva ministarska portfelja.
Kad se sve sabere i oduzme, izlazi da će Vlada i parlament Kosova i nakon ovih izbora izgledati vrlo slično kao i sada, uz male izmene. Kako nijedna stranka ne može da računa na apsolutnu većinu, najverovatniji ishod je nova-stara velika koalicija, u kojoj će biti zastupljene sve pobrojane stranke. Tako misli i premijer Redžepi, koji je u nedavnom intervjuu za "Tajm" rekao da očekuje da će zadržati sadašnji posao. "Bolje je imati definisanu vlast i opoziciju, ali to za sada neće biti moguće ostvariti. Sem toga, zbog pregovora koji slede, bolje je da što više aktera bude uključeno u proces."
VAŽAN ČOVEK: Upravo su budući pregovori, a ne ishod izbora, ono što će odrediti sudbinu Kosova, a možda i regiona. Nije bez značaja vest da je šef UNMIKA Soren Jesen-Petersen ovog meseca dobio zamenika iz Amerike, koga neki već sada smatraju objektivno najmoćnijim čovekom na Kosovu. Reč je o Lariju Rosinu, diplomati teške kategorije, čija se reč pažljivo sluša u Vašingtonu. Rosin je do prošle godine, kao pomoćnik zamenika Kolina Pauela jedno vreme bio šef balkanskog deska u Stejt departmentu, da bi potom prešao u Savet za nacionalnu bezbednost, kojim rukovodi Kondoliza Rajs. Rosin će izvesno biti veoma jaka figura na kosovskoj političkoj tabli, a njegovo imenovanje za Petersenovog zamenika može da znači samo jedno: Amerikanci su čvrsto odlučili da sledeće godine nađu kakvo-takvo rešenje za Kosovo.
Pritom je američki interes u drešenju kosovskog čvora prilično jasan: njima odgovara svako rešenje koje bi im omogućilo da proglase uspešan kraj svog angažmana na Kosovu, a i na Balkanu uopšte, jer su razvučeni na tanko u Iraku i Avganistanu. Jasno je, najzad, i šta kao rešenje vide Albanci, koji će nastupiti sa jakim pregovaračkim timom i odlučno tražiti nezavisnost. Mnogo je manje jasno kako će izgledati srpski pregovarački tim, i zna li Beograd uopšte šta će sa Kosovom, osim da ponavlja da je to srpska zemlja i da ga nikad nećemo dati.
U situaciji u kojoj su svi glavni trkači već uhvatili zalet i bore se za startno mesto, Srbija još ne može da odluči da li uopšte da trči. Posledice tog zakašnjenja neće se preterano osetiti u Beogradu, a možda ni u Kosovskoj Mitrovici, čiji su politički prvaci već postali deo beogradske scene. Ceh će, kao i obično, platiti Trajkovići i njima slični, koji su tokom rata i posle njega ostali na Kosovu, sa jedinom ambicijom da žive u miru u svojim kućama. Njih, međutim, odavno niko ništa ne pita.
Makedonija: Bure gluvog baruta
Bez obzira na ishod referenduma, Makedonija srlja u nove nevolje
Stara mudrost kaže da je sva politika lokalna, ali Makedonci su to izgleda malo previše bukvalno shvatili. Novi zakon o lokalnoj samoupravi i predstojeći referendum o tom zakonu potpiruju stare etničke sukobe i prete novom rundom nasilja između Makedonaca i Albanaca. Ali Ahmeti, bivši komandant makedonske verzije UČK, a danas lider najjače albanske partije DUI, izjavio je pre dva meseca da će uspeh referenduma dovesti do građanskog rata. S druge strane, opozicione makedonske stranke unapred okrivljuju Vladu za eventualni neuspeh referenduma, i prete masovnim protestima ukoliko do toga dođe. Reklo bi se, dakle, da Makedoniji nema spasa. Stvari su, međutim, nešto komplikovanije, i ispod borbenih izjava političkih lidera krije se daleko manje dramatična, ali znatno sumornija stvarnost.
Nevolje sa lokalnom samoupravom počele su prošlog jula, kada je postalo jasno da će Sobranje glatko usvojiti zakon kojim se broj opština u Makedoniji smanjuje sa 123 na 80, uglavnom pripajanjem ruralnih albanskih opština gradovima sa većinskim makedonskim stanovništvom. Po novom zakonu, opština Skoplje proširena je sve do granice sa Albanijom, čime se udeo Albanaca sa oko šesnaest, popeo na preko dvadeset odsto stanovništva, što automatski znači da će Skoplje postati dvojezični grad. Promene u nekim drugim sredinama bile su drastičnije: Strugi je pripojeno četiri opštine, tako da su Makedonci, koji su do skoro činili većinu u gradu, po novom zakonu manjina koja broji jedva trećinu. Uplašeni od dominacije Albanaca, ali još više od gubitka radnih mesta u opštinskoj upravi i javnim preduzećima, građani Struge su se krajem jula digli na ustanak. U neredima koji su trajali ceo dan povređeno je tridesetak ljudi (od toga sedamnaest policajaca) polupani su zgrada Opštine i sedišta makedonskih političkih partija, i zapaljeni automobili loklnih funkcionera. Stvari su se u međuvremenu donekle smirile, ali napetost u Strugi ostaje.
U međuvremenu, grupa makedonskih opozicionih stranaka okupila se oko inicijative emigrantskog Makedonskog svetskog kongresa da se raspiše referendum kojim bi se pomenuti zakon poništio. Za relativno kratko vreme sakupili su 180.000 potpisa, čime su ispunili neophodan zakonski uslov i prinudili Sobranje da raspiše referendum i zakaže ga za 17. novembar. Time su socijalistička vlada Harija Kostova, u kojoj učestvuje i DUI, ali i predstavnici međunarodne zajednice, koji podržavaju Zakon o lokalnoj samoupravi, dovedeni u krajnje neprijatan položaj. Raspisivanje referenduma podstaklo je citirano Ahmetijevo upozorenje o mogućnosti građanskog rata, dok je opozicija unapred proglasila pobedu i pad Vlade. I jedni i drugi su letos nagoveštavali da bi u oba slučaja moglo doći do revizije Ohridskog sporazuma kojim je Makedonija pre tri godine vraćena sa ivice građanskog rata.
U međuvremenu su obe strane donekle ublažile stav. Ahmeti je posle svoje avgustovske izjave, date u okviru intervjua za prištinski "Bota sot", najpre objasnio da nije nameravao da preti, već samo da "izrazi zabrinutost", a zatim se potpuno ućutao. S druge strane, Nikola Kostov, predsednik VMRO-DPMNE, najveće makedonske opozicione partije, kaže za "Vreme" da uspeh referenduma ne znači reviziju Ohridskog sporazuma, pa čak ni pad Vlade, uprkos činjenici da je premijer Kostov javno obećao ostavku ukoliko referendum uspe. "Vlada može biti rekonstruisana i bez Kostova", kaže Gruevski, i dodaje da opozicija, i ako na referendumu obori zakon, nema nameru da ga potpuno ukine. "Potrebne su samo izvesne dorade kako bi se očuvalo jedinstvo zemlje", tvrdi on. Gruevski takođe smatra da Ohridski sporazum nije u opasnosti, i da Albanci blefiraju kada govore o građanskom ratu. "Njima uopšte nije u interesu da vuku bilo kakve poteze koji bi doveli do destabilizacije regiona, pogotovo nakon martovskih događaja na Kosovu", kaže Gruevski. "Oni znaju da bi nešto tako ugrozilo šanse da Kosovo u dogledno vreme postane nezavisno."
Sem toga, uspeh referenduma uopšte nije zagarantovan, uprkos činjenici da ogromna većina Makedonaca ne želi promenu opštinskih granica. Albanci, koji čine oko četvrtinu biračkog tela, uglavnom nameravaju da bojkotuju referendum, tako da bi za uspeh bilo potrebno relativno veliko učešće Makedonaca. Da bi referendum uspeo, potrebno je da 17. novembra izađe više od polovine biračkog tela (oko 850.000 duša) i da preko polovine glasa protiv zakona. S obzirom na to da su i premijer Kostov i predsednik Branko Crvenkovski javno pozvali glasače da tog dana ostanu kod kuće, kao i da Vlada ima druge načine da opstruiše referendum, lako je moguće da se prag ne pređe. "Ukoliko se ispostavi da je Vlada krala glasove, narod će izaći na ulice, čak i ako ga mi ne pozovemo", kaže Gruevski. "U stvari, izaći će u svakom slučaju."
I bez referenduma, razloga za izlazak na ulice ima napretek. Nedavno istraživanje za potrebe agencije Ujedinjenih nacija za razvoj (UNDEP), ukazuje da manje od polovine građana Makedonije ima bilo kakve redovne izvore prihoda (legalne, polulegalne ili ilegalne), dok bi gotovo dve trećine radije živelo negde drugde, kad bi ikako moglo. Tri četvrtine Makedonaca i više od polovine Albanaca ne veruje da će im budućnost doneti išta dobro. Kada je reč o poverenju u političare, i vlast i opozicija treba duboko da se zabrinu. Solidne dve trećine birača je razočarano u Vladu, samo 7,2 odsto potpuno veruje vladajućim socijalistima, dok u VMRO-DPMNE poverenje ima manje od pet odsto. Ni dve glavne albanske partije – Ahmetijev DUI i DPA Arbena Džaferija – nemaju mnogo bolji rejting kod svojih birača. Ista anketa pokazuje da se i kod Makedonaca i Albanaca strah od "rivalske" etničke zajednice znatno niže kotira od straha od nezaposlenosti, korupcije i bede.
Saša Ordanoski, glavni urednik uglednog skopskog mesečnika "Fokus" smatra da dobar deo krivice za ovakvu situaciju snosi međunarodna zajednica, koja se radi očuvanja bezbednosti prevashodno bavi arbitražom između dve etničke zajednice, umesto da pravi razvojne programe, i navodi referendumski problem kao tipičan primer. "Najpre je Vlada krajnje arogantno, ne konsultujući nikoga, nametnula jedan loš Zakon, a zatim je međunarodna zajednica stala iza tog zakona", kaže Ordanoski. "Sad više niko ne može nazad." Zapadni posmatrači u Skoplju pak ostaju optimisti. "Ova zemlja je u poslednje tri godine prošla kroz etničke sukobe, smrt predsednika, popis i izbore, i još uvek je čvrsto na putu ka Evropi", kaže jedan istaknuti evropski diplomata. "Taj voz se više ne može izbaciti iz šina." Šteta što putnici u tom vozu – građani Makedonije – uglavnom nemaju takav utisak.
D. A.
