Posle nekoliko godina komplikovanih priprema i pregovora, u beogradskom Muzeju savremene umetnosti otvorena je izložba kojom se predstavlja deo kolekcije jednog od najpoznatijih i najvećih muzeja savremene umetnosti, amsterdamskog Stedelijka. Beogradska izložba je prvo predstavljanje dela kolekcije na prostoru Jugoistočne Evrope. O koncepciji izložbe i svom boravku u Beogradu Hert Imanse, glavni kustos za skulpturu i slikarstvo Muzeja Stedelijk u Amsterdamu, kaže:

"Dela je uglavnom birao Branko Dimitrijević, delimično uz moju asistenciju, sa željom da pokažemo šta bi i vaš Muzej savremene umetnosti, na međunarodnom nivou, mogao da bude.

Odlučeno je da se predstave dela nastala posle Drugog svetskog rata, jer su ona starija veoma skupa i s previsokim premijama osiguranja. Branko je, proučivši i kataloge, došao sa spiskom radova za koje je smatrao da bi ih bilo važno pokazati u Beogradu, proverili smo da li je to sve moguće – da nisu neka dela previše osetljiva za put. Neka sa tog spiska već se nalaze na sličnoj izložbi u Sao Paulu u Brazilu, morali smo da im nađemo zamenu. Sugerisao sam Branku ponešto, on se složio i eto, izložba je u Beogradu."

"VREME": Kakav značaj za Stedelijk ima ovo gostovanje u Beogradu?

HERT IMANSE: Za nas je važno da pokažemo da se vredi upustiti u formiranje kolekcije internacionalnih umetničkih dela. Zbirke Muzeja savremene umetnosti u Beogradu čine uglavnom dela… nazovimo to jugoslovenske umetnosti, i direktorka muzeja – Branislava Anđelković želelela je da pokaže šta bi još taj muzej mogao da bude. Raduje nas saradnja jer smo u prilici da pokažemo bogatstvo naše zbirke. Jedan njen deo je sad u Brazilu, drugi u Beogradu, što govori da posle više od sto godina kolekcioniranja imamo šta da pokažemo.

Kako danas prepoznajete ono što je sveže u umetnosti? Promene su veoma brze, kako prepoznajete svežinu?

To je teško.

Mora postojati jasna poruka umetnika, želja da nešto kaže, nije važno na koji način. Kombinacija vizuelnih poruka – bez obzira na to da li su u pitanju slike, video ili nešto treće – mora umetnički stav učiniti tako jasnim da odmah prepoznate da tu ima nečega.

Ali to je ipak lično. Mogu biti potpuno ubeđen u kvalitet nekog rada i to potvrditi u razgovoru s kustosima, s kolegama. Kada se slažemo, stvari idu glatko. U tim suretima i razgovorima iskristališe se slika o vrednosti tog umetničkog rada.

Ali, može vam se desiti da delo utiče samo na vas i tada ste pred dilemom. Da li da se pogledate u ogledalo i kažete: "OK, verovatno si pogrešio", ili da se borite – to jest da pokušate da ubedite druge da je to delo zaista važno.

Kad kažete osećam, govorite o osećanjima ili o znanju?

To je veoma lično. Za mene su osećanja na prvom mestu, ali iskustvom se gradi i znanje. Upoređujete jedno delo sa ostalima koje ste videli, prepoznajete razlike, sličnosti tema, snagu dela.

Kako nalazite nova dela za muzej? Idete kod umetnika, posećujete škole, idete na izložbe – ili radite sve to?

Radim sve to. Često odlazim sa kolegama na umetničke akademije, na međunarodne izložbe – kao što je Bijenale u Veneciji – gde za kratko vreme možete videti ogroman broj novih umetničkih radova, ili od kolega koji prepričavaju svoje susrete sa umetnicima i savetuju vam da odete i pogledate nečije radove ukoliko ste u prilici. Postoji i slučaj. Pre nešto više od godinu dana bio sam u Beogradu i neko mi je pokazivao depo jedne od galerija. Tamo sam video ogromnu sliku pred kojom sam uzviknuo: "Šta je do vraga ovo?" Bila je to slika Biljane Đurđević. Pitao sam kustosa čiji je to rad – odgovorio je da je to mlada umetnica iz Beograda. Pitao sam kolege Branka Dimitrijevića i Dejana Sretenovića znaju li za nju, rekli su da, naravno, znaju, da su kupili jedno njeno delo za Muzej savremene umetnosti u Beogradu i da se za sledeću godinu priprema njena izložba u Salonu Muzeja. Rekao sam da ću pokušati da dođem, ali nisam uspeo, i jutros sam je posetio i video njene radove. Dala mi je DVD sa svim svojim slikama. Odneću ga u Amsterdam i pokazati kolegama.

I onda će pasti odluka?

Kad je prošli direktor, Rudi Fuhs, napustio muzej, privremeni direktor Hans von Birs, shvativši da će biti preokupiran menadžerskim poslovima, ponudio mi je da budem umetnički direktor. Prihvatio sam, ali nisam hteo da radim sam, pa smo formirali komisiju za akvizicije. Slike koje sam jutros video pokazaću članovima te komisije i programskom odboru koji odlučuje o budućim izložbama.

Ispričajte nam priču o Aleksanderu Breneru i Maljeviču u Stedelijku.

Brener je došao neočekivano. Bila je subota. Tog dana bio sam na dužnosti. Brener je zelenim sprejom iscrtao znak dolara na Maljevičevom Belom krstu na beloj osnovi i seo na kauč u toj prostoriji. Čuvarka je vrisnula kada je to videla, ali on nije pobegao. Policija je stigla za nekoliko sekundi i odvela ga.

Izjavio je da je čistota Maljevičeve beline isprljana novcem. Mislim da je to izrekao kao generalni stav, da je apsolutno protiv tržišta umetnosti. Tu cirkuliše ogroman novac, dok u Moskvi, u Rusiji, gotovo da ga uopšte nema za savremenu umetnost. Verovatno je njegov čin bio protest protiv toga.

U sudnici sam upitan da li taj njegov čin smatram umetničkm. Odgovorio sam da je to umetnički performans, ali veoma loš… Navešću drugi primer. Pre nego što je Robert Raušenberg u Americi izbrisao crtež Vilijama de Kuninga, zatražio je i dobio dozvolu od umetnika da izvede tu akciju. Ne možete tražiti dozvolu od Maljeviča jer nije živ, a osim toga, Brener je uništio nešto što ne pripada njemu već nekom drugom. Smatram da se to ne sme raditi.

Kakav je bio epilog?

Osuđen je na tromesečnu kaznu zatvora.

Da li je posle toga došao još koji put u muzej?

Ne da bismo znali. Ali njegova fotografija se još nalazi na ulazu u muzej.

Ne bi mu bilo dozvoljeno da uđe?

Verovatno bi, ali bi stalno bio u pratnji dok ne napusti muzej.

Zašto nije bilo moguće da to delo dođe u Beograd?

Čim se to desilo, pozvao sam konzervatorku i, kako je boja bila još vlažna, mogla se lako odstraniti. Sada se ništa na slici ne primećuje, ali boja je ušla u platno, pa se pod mikroskopom vide čestice zelene boje.

A zašto Maljevič nije došao u Beograd? Zato što Maljevič sad ne putuje nikuda. Njegovi naslednici pokrenuli su sudski postupak u Vašingtonu protiv grada Amsterdama pod optužbom da komercijalno eksploatišemo Maljevičeva dela. Pokušavaju da dokažu da Maljevičevi radovi ne pripadaju Stedelijk muzeju.

Kako ste reagovali na odbranu Brenera od strane grupe Irvin?

Dobro poznajem Irvine, ali nisam o tome s njima razgovarao. Razgovarao sam sa Olegom Kulikom, koji je umetnik performer iz Moskve. Kulika je u Ljubljani napao Brener za vreme performansa i ovaj mu je razbio nos. Čini mi se da je to bilo pre napada na Maljeviča.

Znači li da je u Stedelijku bezbednost relativno slaba kad je mogao da se desi incident sa Brenerom?

Imali smo još incidenata – dva dela Barneta Njumena i jedno Pikasovo su isečeni, osim ovog incidenta sa Maljevičem. Teško možete zaštititi umetnička dela od toga. Ili morate stvoriti takvu atmosferu, kao što je bilo u nekim muzejima u Londonu kad je IRA bila još veoma aktivna – moralo se prolaziti kroz detektore da bi se proverilo nemate li nešto metalno sa sobom. Čovek koji je isekao Barneta Njumana imao je čelični nož u cipeli. Nisam siguran da bi to detektori otkrili. Druga opcija je postavljanje čuvara u svaku sobu, što je strašno skupo…

… ili staklo ispred…

Ne možete postaviti staklo ispred Njumana. To je ogromno delo i utisak koji proizvodi slika bio bi potpuno izgubljen. Obično staklo bi previše reflektovalo svetlost, pa ono ne dolazi u obzir, a specijalno, nereflektujuće, jedne nemačke firme, košta veoma mnogo.

Kako objašnjavate napade na umetnička dela, da li je to komunikacija ili napad na umetnost?

Najčešće su napadači psihijatrijski slučajevi. Čovek koji je napao Njumanova dela je figurativni slikar. Smatrao je da Stedelijk ima previše apstraktnog slikarstva i da ne obraća dovoljno pažnje na figuraciju. Prvi napad se desio neposredno pošto je pročitao knjigu jednog holandskog slikara, realiste, veoma slavljenog tridesetih godina prošlog veka, ali čija se umetnost posle Drugog svetskog rata smatra previše tradicionalnom. Imao je taj i neke veze sa naciumetnošću, koja je takođe veoma figurativna, i ljudi ga više nisu hteli. Neka njegova dela su još u muzejima – imamo nekoliko njegovih slika – ali nije mu organizovana velika retrospektiva koju je jako želeo. Napisao je tu knjigu o slikarstvu i kritičarima u odbranu svoje umetnosti. Čovek koji je napao Njumanova dela tek ju je bio pročitao, zaključio je da treba da okonča to stanje, iako je knjiga pisana pre 30 godina, i reagovao je trenutno.

Drugi napad je namerio da izvede na istoj slici, posle restauracije. No, kako se smatralo da restauracija nije dobro izvedena – što je bio još jedan skandal – odlučio se za drugu, još lepšu, i isekao je na komadiće. Vodio ga je isti osećaj. On sam je slikar, smatrao je da nije dovoljno primećen ni dobro ocenjen, i iz lične frustracije je rešio da reaguje na taj način.

Da li običan svet danas za razumevanje likovne umetnosti mora biti bolje obrazovan nego što je to morao biti ranije?

Da. Vizuelne forme koje umetnici koriste danas nisu uvek prepoznatljive, kao što ni kombinacije raznih elemenata nisu prepoznatljive običnoj publici. Običan posetilac ne zna šta se hoće sa videom, ne razume se odmah tema, a, naravno, nije tu reč o filmu. Mislim da ljudima treba objasniti zašto ste nešto odabrali, o čemu se tu radi, zašto je nešto kupljeno za muzej, zašto je izloženo – u suprotnom, izgubiće se kontakt s publikom.

Treba ispričati priču o svakom delu?

Da.

I kako to funkcioniše?

Poslednjih nekoliko godina, za dela koja su stalno izložena, dajemo kratka objašnjenja, odgovaramo na uobičajena pitanja – šta je umetnik želeo da kaže, u kom kontekstu to treba posmatrati, koja dela su sa kojima u nekakvoj vezi…

Izložba u Beogradu trebalo bi da bude i obrazovna?

Da, izrazito. Nije nužno sasvim razumeti dela, ali treba ostaviti prostor u svesti za igre forme i objasniti šta se uopšte dogodilo u savremenoj umetnosti i gde je kojem delu mesto u toj priči.

Kako ocenjujete današnju aktuelnu scenu, koliko se od prošlogodišnjeg Bijenala može govoriti o povratku slici?

Po meni, nije se mnogo šta promenilo za ove dve godine. Grupa mladih umetnika počela je opet da slika, mislim da je to ciklično. Poslednjih deset godina bilo je mnogo videa i instalacija, ljudi se vraćaju drugim medijima, pa to zovu povratak slike. Slika je postojala i u 60–im i krajem 70–ih, doživela je ogroman povratak 80–ih. Bila je mrtva 90–ih, i sada se vraća.

Vrlo sam sumnjičav, a onda pomislim da je to stvar tržišta – sliku možete prodati i obesiti o zid, ali ne možete običnim ljudima prodati video-rad. Ljudi žele da gledaju televiziju ili da vide film na videu. Ako prodajete svoju umetnost samo muzejima, onda u redu, možete prodavati i instalacije i video, ali ako želite privatnu publiku, onda… Ne mora to nužno biti slika, ali nju je lakše prodati.

I fotografije…

I fotografije takođe.

Kako objašnjavate današnje pokrete u umetnosti, ili, da li je, kao što se to često govori, već sve rečeno?

Mislim da je dosta toga rečeno, verovatno ne sve, recimo fotografija koja je sada neokonceptualna, ili kako god je zvali, mislim da je poprilično glupa. Mnogo je urađeno u toj oblasti, ali – to nije samo moje mišljenje – malo toga će preživeti više od nekoliko godina. Kad se to završi… Ne znam.

U poslednje vreme mnogo je izložbi o Balkanu. Šta mislite o njima? Da li je to moda, ili…?

Video sam neke. Harald Zeman je napravio veliku izložbu u Austriji prošlog leta, Krv i med… nisam je video. Video sam prikaze izložbe Posle zida.

Te izložbe su korisne – mnogi s prostora s kojeg ja dolazim ne znaju ništa o Balkanu. Sa Jugoslavijom smo imali prilično jake veze 60–ih i 70–ih, a iz ostalih zemalja gotovo da nije viđen na zapadu Evrope rad nijednog umetnika. Te izložbe su korisne jer nude mogućnost da i ti umetnici budu viđeni.

Da stignu u svet umetnosti?

To tako ide. Moraju se predstaviti, recimo pod zastavom balkanske umetnosti ili istočnoevropske umetnosti. Kad se nađu u tom krugu, biraju ih međunarodni kustosi za izložbe bez specifičnog regionalnog kolorita. I tako treba da bude.

Tada će Balkan po sebi prestati da bude interesantan, već će to postati sami umetnici..

Mislim da to tako treba da bude. Ne mogu nešto specifično reći o savremenoj nemačkoj, francuskoj ili holandskoj umetnosti, ne bih znao pod koji brend da stavim…

… kao što sada govorimo o savremenoj islamskoj umetnosti i mladim islamskim umetnicima, koji se stavljaju u taj pretinac… nekad ih znate po političkim izjavama… ili socijalnim iskazima…

Naravno, neke od njih sam video, neki su izvanredni. Ali ako političku ili socijalnu poruku vizualizacija ne nadjača, onda me takva stvar možda neće zainteresovati. To može biti dobro za TV dokumentarac, ali ne i za muzej.

Šta mislite o lepoti u umetnosti? Nekad je umetnost morala da bude lepa, a sada to ne sme biti.

Čudno, ali kombinacijom različitih elemenata umetnost dobija snagu lepote. Ne mora to biti klasična lepota, ali umetnost ima svoju lepotu. U trenutku kad je pogledate ona vas obuhvata i potpuno ste fascinirani. Po meni je to takođe lepota.

Koliko je umetnost prisutna na tržištu?

U Holandiji veoma malo. Samo nekoliko galerija prodaje međunarodnu umetnost, uglavnom se prodaju dela holandskih umetnika. Tržište zamenjuje država – umetnici dobijaju stipendije za projekte koje žele da izvedu…

Nisu sami u tome…

Mogu da traže stipendiju kad žele da realizuju projekat koji se potom izlaže u Holandiji ili, ukoliko stvore ime na međunarodnoj sceni, izlažu na nekom od umetničkih sajmova, bijenala ili na sličnim manifestacijama.

Ne moraju da izvrše samoubistvo…

Ne moraju sebi da odseku uvo.

Nema više stereotipa o umetniku koji umire od gladi?

Umetnik mora da radi. Možda noću u baru, a danju da se bavi umetnošću. Mora naći posao. Vremena su postala teža. Ekonomija je u krizi. Sve je više umetnika koji su zaposleni – neki čak odlučuju da napuste bavljenje umetnošću i da se posvete onome što im donosi novac. Drugi to umeju da kombinuju – da se bave umetnošću i da budu uspešni u svom poslu.

Koja biste dela izdvojili kao glavna na beogradskoj izložbi?

Hajde da prvo budem šovinista. Izložena je sjajna slika Karela Apela, rano delo s početka 50-ih, koje daje dobru predstavu o tome šta je KoBrA značila posle terora Drugog svetskog rata – želja da se stvori svet pun boja. To je jedno od najboljih dela, još ga smatram velikim.

Tu je i lepo delo Širaze Hušiarija – potpuno neočekivani skulptorski oblik. Nije bilo izlagano u Amsterdamu skoro deset godina, kad smo ga ovde postavili – kakvo fenomenalno delo! Veoma privlačna forma, u isto vreme i sa veoma agresivnim elementima. Mislim da je to na neki način priča o svetu u kojem živimo.

Mark Kvin ima prilično zgodno delo, onog obešenog gumenog čoveka presečenog na dva dela.

Misteriozna mašina Rebeke Horn – Oslepeli dvogled. Gore je instalacija sa ugljem i svakih 12 sekundi čekić odlama komadić koji pada na dvogled. To je tipična Rebeka Horn. Zadivljujuće.