Skandal sa Bagzijevim razgovorima
Šta je ko demantovao, a šta nije
Bura koju je prošli broj "Vremena" izazvao postavila je više pitanja nego što je dala odgovora. Neki se češu tamo gde ih ne svrbi; neki su se samo uvredili, bez dalje argumentacije; a neki se ponašaju po sopstvenim navikama iz realnog socijalizma. Niko pritom ne demantuje da je do spornog događaja zaista došlo; niko se nije ponudio da javnosti Srbije objasni šta se, kako i zašto desilo; svi su naglo zaboravili predistoriju te tužne priče, mada ta predistorija traje nekoliko meseci
U četvrtak je počelo: javili su se razni, na razne načine i to je trajalo danima. Na primer: Rade Bulatović u saopštenju BIA kaže da su "navodi u tekstu deo nastojanja da se destabilizuje situacija u zemlji": "BIA nije nadležna, niti je učestvovala u otkrivanju i postupku izručenja Dejana Milenkovića pravosudnim vlastima Republike Srbije, kako je izneto u tekstu. Navodi u kojima se to tvrdi neistiniti su i deo su zlonamernih nastojanja da se bezbednosna situacija u zemlji destabilizuje", ističe se u saopštenju i dodaje:
"Neistinito izveštavanje javnosti o radu Agencije treba da bude preispitano od strane ovlašćenih organa, od kojih se očekuje da daju sud o štetnosti plasiranja takvih informacija."
Niko Agenciju nije ni optužio da je "nadležna", niti da se bavila "izručenjem" građanina Bagzija. Direktor Bulatović, veoma pažljivo, ne petlja se u meritum stvari; njegova poruka je jasna: ko? je l’ ja? pojma nemam, ali je ovo rušenje stabilnosti države o čijoj će "štetnosti dati sud ovlašćeni organi". Ne ulazi se u suštinu stvari; ne demantuje se ništa; mora biti da direktor Bulatović zna nešto što mi ostali ne znamo, čim se češe tamo gde njega ne svrbi. Osim ako, po samoj crti interesa svoje Agencije, nije načuo nešto…
Ministar pravde i moj stari prijatelj Zoran Stojković mogao je lepo da izgovori samo jednu jedinu i veoma uverljivu rečenicu: "Nisam dobio ništa i ne znam ništa." Umesto toga, on je našao za shodno da na malo većem prostoru elaborira nekoliko teza: prvo se užasnuo; onda mu je bilo krivo što nije bio pitan za to; na kraju se pozabavio psiholingvističkom analizom "pismenosti" navoda iz našeg teksta i sve zajedno proglasio "klevetom", uz sugestiju Javnom tužilaštvu da postupi, jer on sam neće. Kasnije je pozvao sebi specijalnog tužioca Prijića na kraći privatni razgovor čiji nam ishod nije poznat; poznato nam je samo da je specijalni tužilac Prijić prvi dobio snimke i prepise razgovora Dejana Milenkovića Bagzija sa raznim licima.
E, sad: nije naša krivica ako su razgovori Biljane Kajganić i Dejana Milenkovića "nepismeni", pa ministar po tome prepoznaje "ruku sa brifinga" (misli na Bebu Popovića, da ne dužimo). Da li je taj zaključak rezultat ministrove psiholingvističke veštine ili – mnogo banalnije – uvida u izvesne presretnute telekomunikacije, mi ne znamo. Ne znamo ni da li je to presretanje – ako ga je bilo, to jest – zasnovano na onako zakonitom sudskom nalogu na kome je bilo zasnovano presretanje telekomunikacija građanina Milenkovića, poznatijeg kao Bagzi. Ministar Stojković, moj stari prijatelj koga se ne stidim, nije, međutim, demantovao suštinu stvari: da je komunikacija Bagzija Milenkovića bila presretana, snimljena i uredno pohranjena gde treba, sa tragom u arhivama i papirima birokratije; da je sadržaj te komunikacije bio nadasve zanimljiv itd.
MUP Srbije tvrdi više raznih stvari u svom demantiju: pre svega da naše tvrdnje "ne samo da ne odgovaraju istini, već upravo suprotno". A šta je to, molim, "suprotno" od "ne odgovarati istini"? Ali, to je tema za psiholingvističke eksperte i gramatičare koji se razumeju u pismenost; za ministra Stojkovića, na primer. MUP tvrdi da nije znao za te razgovore, da nije od Bore Banjca primio ništa i da je Boro Banjac pozvan da napiše izjavu na okolnost, koju je izjavu i napisao. Na koju okolnost, molim? Šta je napisao? MUP dalje kaže da je "apsolutna neistina" da su oni od Bore Banjca dobili belešku i prepise snimaka; MUP nigde ne kaže da li ti snimci i prepisi uopšte postoje; toga se jako paze, kao i gospoda Bulatović i Stojković. Tako se sve svaljuje na leđa Bore Banjca, donedavnog načelnika UBPOK-a (Uprave za borbu protiv organizovanog kriminala) i budućeg pozornika u OUP-a Grocka. Nije to sramota, biti pozornik: kad general-major Milan Obradović, jedan od najboljih poznavalaca sektora organizovanog kriminala u Srbiji, može da sedi kao "savetnik" u OUP-u u Kuršumliji, može i Boro Banjac da bude pozornik u Grockoj. Suština je, međutim, u nečem sasvim drugom: da su svi ljudi koji su akciju Sablja izneli i obezglavili organizovani kriminal u Srbiji skoro do jednoga sklonjeni i marginalizovani; u BIA i u policiji.
Adv. Biljana Kajganić, naravno, sve demantuje; dobro. U međuvremenu je iznenada otputovala u Grčku, pa nije mogla da se pojavi na suđenju za ubistvo Zorana Đinđića; dobro.
ISTORIJA I PREDISTORIJA: Nego da se mi vratimo na meritum stvari: u UBPOK-u i u Specijalnom tužilaštvu postoje uredno zavedeni snimci i prepisi snimaka višemesečne komunikacije Dejana Milenkovića sa raznim licima u Srbiji. Ta je komunikacija bila presretnuta na osnovu takođe urednog sudskog naloga, čija je svrha bila da se otkrije boravište lica sa poternice, Bagzija Milenkovića, to jest, što je na kraju i uspelo. Materijal o kome je reč sadržan je na jednom kompjuterskom disku za čije preslušavanje, bogami, treba ceo dan – od jutra do mraka. E, sad: taj materijal nema nikakvu dokaznu vrednost na sudu, jer je pribavljen preciznom naredbom koja se odnosila samo na lociranje Bagzija Milenkovića, ali ne i na ostalo što se bude tu čulo; tako barem kažu pravnici upoznati sa slučajem. Da je zatražen drugačiji nalog, po tim tumačenjima, moglo se tu svašta uraditi; ali nije. Stvar je, međutim, iscurila u javnost; još niko nije jasno i eksplicitno rekao da taj materijal ne postoji, jer postoji. Stvar je, dakle, u sadržaju tog materijala; pošto nije reč o dokazima prihvatljivim na sudu, nema prepreke da se taj materijal i objavi. Moguća primedba da je reč o službenoj tajni, o zaštiti privatnosti građana, dade se zadovoljiti nepristrasnom redakturom.
Zanimljivo je kako je medijska predistorija "slučaja Bagzi" sada naglo zaboravljena, mada je punila izvesne tabloide mesecima. Prvo je, 20. marta ove godine, "Balkan" naveliko sahranio Vladu Milisavljevića Budalu i Dejana Milenkovića Bagzija – u naslovu, doduše. U samom tekstu, punom ispraznih nagađanja kao i obično, nema ni reči o Bagziju Milenkoviću. Zato se u podnaslovu ističe kako je "prema jednoj verziji, Milisavljevića ubila policija, ali je posle likvidacije Dušana Spasojevića i Mileta Lukovića Kuma policija došla do zaključka da bi još jedan pokojnik na spisku članova zemunskog klana izazvao negativne efekte u javnosti". Ni MUP, ni BIA, ni Ministarstvo pravde, ni Biljana Kajganić nisu reagovali na tu "jednu verziju". "Politika ekspres" objavila je proletos vest da je Bagzi viđen u jednom beogradskom otmenom hotelu; pošto su u to izražene sumnje, "Ekspres" je ponovo proverio kod svog izvora, koji Bagzija poznaje lično i čovek je potvrdio svoju izjavu. Krajem juna (tačnije, 29. juna u vestima u 18:52) BK televizija "ekskluzivno" objavljuje da je "Dejan Milenković Bagzi lociran u Grčkoj". Nema reakcija BIA, MUP-a, Ministarstva pravde i Biljane Kajganić.
U emisiji "Utisak nedelje", 4. jula ove godine, dolazi do zanimljive razmene mišljenja između Olje Bećković i Čede Jovanovića oko pitanja tog heroina iz trezora Državne bezbednosti (videti okvir). Da se podsetimo: neposredno pre toga Čeda Jovanović bio je na informativnom razgovoru u MUP-u i tamo zahtevao da prođe kroz poligraf ("detektor laži"); prošao je bez problema. "Mene interesuje", kaže Čeda Jovanović, "što me nisu pitali za tu drogu… Ne zbog toga što će istina abolirati mene, nego onoga trenutka kada MUP Srbije pročita izveštaj koji im stoji u fiokama… Znam šta im stoji u fiokama". Olja Bećković onda pita: "I u izveštaju piše da je sve urađeno po zakonu, da je droga spaljena i oni to kriju?" Čeda kaže da je tako; on neće da otkrije izvor: "Hoćete da vam kažem ime, pa da i taj čovek završi u Kuršumliji, kao general srpske policije Obradović? Ili da bude smenjen, kao Bora Banjac, zbog toga što se usudio da uhapsi Bagzija?" MUP, BIA, Ministarstvo pravde i Biljana Kajganić ćute.
Stvari se preciziraju početkom avgusta ove godine: 5. avgusta "Balkan", a "Kurir" 26. avgusta donose turboekskluzivne članke na istu temu: Bagzi će rasvetliti ubistvo Momira Gavrilovića Gavre, čim stigne u Beograd i progovori. Aludira se jasno na Ljubišu Buhu Čumeta kao naručioca i na Dragana Nikolića Teču i "izvesnog Dekija" kao izvršioce; u "jednoj verziji" opet, naravno. Kao, Bagzi im obezbedio reno 4 (taj automobil javlja se na slikama sa lica mesta i nigde više i o njemu se sve zna – osim ovoga navedenog). Neposredno posle tih tabloidnih detonacija – na koje nisu reagovali ni BIA, ni MUP (uprkos tvrdnjama tabloida da su Gavrine ubice "imale policijsku i obaveštajnu podršku"), ni Ministarstvo pravde – advokat Biljana Kajganić odjednom podnosi žalbu na isto ono rešenje o izručenju iz Grčke na koje je Bagzi Milenković izričito odbio da se žali, na pretresu gde je bio prisutan, dakle protiv jasno izražene volje svog branjenika. Odakle to? Biće da se tu nešto desilo: najverovatnije se desilo to da su u MUP-u i BIA saznali da je UBPOK slušao razgovore i znao šta se radi, a da oni toga nisu bili svesni… Mogli su da se prisete okolnosti Bagzijevog hapšenja, kada je neko podmetnuo nogu Biljani Kajganić i njenim partnerima tako što je Bagzija uhapsio pre nego što je stigao do konzulata SCG u Solunu – kako je bilo planirano; trebalo je tada da se zabrinu.
O PUŠKAMA: Bez obzira na pravne začkoljice i "legalističke" besne gliste i krive Drine, sadržaj materijala o kome je reč od kritičnog je značaja za vladavinu prava. Ako je istina ono do čega smo došli – reakcija vlasti trebalo je da bude drugačija (setimo se samo tabloidskih lagarija, koje su, međutim, očigledno nekome odgovarale); ako nije istina i ako nas je neko obmanuo – opet je ta reakcija morala da bude drugačija, a ne ovakva; to je jasno.
Što se suđenja za ubistvo Zorana Đinđića tiče, ono teče sporo, ali sigurno. Nenad Šare Škene ponovio je i dopunio svoj iskaz iz istrage (štagod pričali Legijini mafijaški consiglieri): sada znamo i da je puška "Heckler und Koch" dok je bila kod Legije imala serijski broj, što znači da je uništena pred atentat. Saznalo se i da iz evidencije JSO-a nedostaje jedna od devet pušaka tog tipa (jedna je u međuvremenu locirana kod Nenada Bujoševića Ramba) i jedan pištolj "beretta" M-72 kalibra .22 LR, sa prigušivačem, sasvim izvesno onaj kojim je ubijen Ivan Stambolić. Legija i Vukašin Vukašinović, dakle, lažu kad kažu da takvih pušaka u JSO-u nije bilo. Uostalom, Vukašinović je tvrdio ao i da je Ulemek 11. marta 2003. bio kod svoje kuće; pošto nije optuženi, moglo mu se: ko je još kod nas odgovarao za lažno svedočenje? Legija je prema Škenetu pokušao da primeni čuveni radikalski štos iz TV-svađaonica: kad ih neko pritesni, oni upitaju "Zašto ste nervozni?", jer nemaju šta drugo, ali mu nije upalio. Iz okolnosti da izvesni svedok ne razlikuje modele automatskih pušaka neki su tabloidi očajnički izveli zaključak da je "Đinđić ubijen iz kalašnjikova", ali i to je otišlo u vetar; MUP, BIA i Ministarstvo pravde nisu reagovali; Biljana Kajganić bila je u Grčkoj, a consiglieri su po ko zna koji put sasvim mehanički graknuli da je "optužnica oborena".
Nastavak suđenja i ostalog očekuje se.
Izveštaj o heroinu
Milorad Ulemek Legija pokušao je proletos da napravi senzaciju u Srbiji tvrdeći da je onih 660 kilograma heroina iz sefa Državne bezbednosti po nalogu i u dogovoru sa vlastima DOS-a prodao po Zapadnoj Evropi, kao "osvetu za bombardovanje", umešavši u to Čedu, Bebu, Dragoljuba Markovića (Krmivoprodukt), Gorana Vesića i Čumeta. Uprkos očajničkim naporima medijske logistike i nekih stranaka da od toga naprave turbosablažnjivi skandal, ispalo je da je reč o pozorišnom pirotehničkom gromu koji je samo pucnuo i zasmrdeo – kao i ostale Legijine senzacije. I ta afera sa 660 kilograma čistog heroina – mnogo značajnija, uostalom – bila je iskorišćena jedino za pokušaj kompromitacije vlade DOS-a. Odmah po toj Legijinoj izjavi sprovedene su interne istrage o tom slučaju u MUP-u i u BIA. Desilo se, međutim, da se na te i druge istrage iz nekog razloga odjednom zaboravilo; da nisu dovele do ishoda drugačijeg od najavljenog i očekivanog?
Specijalni tužilac uputio je već 14. juna pismo MUP-u Srbije, načelniku Javne bezbednosti gen. Miroslavu Miloševiću, sa molbom da se tvrdnje Milorada Ulemeka iznete u odbrani provere. Novi zahtev upućen je 29. juna, sa molbom za saslušanje sledećih svedoka: Branka Crnog, Radoslava Kandića i Zorana Mijatovića, kao i sa zahtevom da se dostavi fotodokumentacija o uništavanju heroina u TE "Nikola Tesla" u Obrenovcu. Broj predmeta je "O" St. pov. 3517/04.
MUP je odgovorio opširnim i detaljnim dopisom, koji zaslužuje pažnju javnosti, mada niko nije smatrao za shodno da ga do sada objavi, pa je Legijina verzija ostala na snazi. Ukratko, ishod istrage je sledeći:
Bile su tri zaplene većih količina tokom 1996. godine na graničnom prelazu Gradina – 13. oktobra 569,5 kg iz slovenačkog kamiona; 1. novembra 373 kg iz bugarskog kamiona; i 6. novembra 6,5 kg iz putničkog vozila. Po zahtevu tadašnjeg rukovodstva RDB MUP-a Srbije (načelnik Jovica Stanišić), radnici Centra RDB-a Niš u dva navrata preuzeli su 563,1 kg heroina i predali ga na čuvanje radnicima RDB-a Srbije u zgradi u Kneza Miloša 92 (teško oštećenoj 1999). Drogu je primio Radoslav Kandić, tadašnji šef Odseka za objekte posebne namene VIII uprave RDB-a, i smestio je u trezor 3 u zgradi. Heroin je bio nošen u Institut bezbednosti na analizu u dva navrata (35 kg i 2,1 kg). Pre bombardovanja 1999, po naređenju Radomira Markovića trezor je komisijski otvoren i heroin prebačen u zgradu Srbijašuma na Senjaku (kažu da za to nije bilo potrebe, jer je trezor ostao čitav). Nije nađen komisijski zapisnik, a transport su obezbeđivali pripadnici JSO-a uz prisustvo Branka Crnog, tadašnjeg pomoćnika načelnika RDB-a. Radoslav Kandić kaže da je u objektu Srbijašuma heroin delom prepakovan i kasnije transportovan na sledeće odredište. To odredište bio je trezor Komercijalne banke u ulici Svetog Save 14, a ključ je bio zadužio Branko Crni.
E, sad: 21. februara 2001, pošto je RDB dobio novo rukovodstvo, tadašnji zamenik načelnika Zoran Mijatović donosi rešenje br. 125 kojim formira komisiju u sastavu – Dragan Grbović (načelnik II uprave RDB-a), Dobrivoje Stošić (šef VII odseka nečega u RDB-u) i Goran Rajčić (stručni saradnik u VIII upravi RDB-a). Ta je komisija 22. februara "izvršila popis i primopredaju stvari i predmeta" (iz sefa Komercijalne banke). Paketi heroina bili su približne mase od jedan kg svaki, ali u trezoru vaga nije bila ispravna, pa je odlučeno da se droga izmeri kasnije. Izmereno je 554,6 kg; ispalo je da fali 10,6 kg koji su ili negde usput nestali putem bele magije – ili je vaga stvarno bila neispravna…
Ta je količina prebačena u trezor Komercijalne banke u ulici Ive Lole Ribara (danas Svetogorska), a ključ je zadužio Dragan Grbović. Ministar Dušan Mihajlović rešenjem br. 1423-2001 od 8. marta 2001. formirao je komisiju za uništavanje heroina u sastavu: Dragan Karleuša, Dragan Grbović, Zlatko Kesić (zamenik načelnika Uprave kriminalističke policije SUP-a Beograd), Goran Rajčić, i Goran Drašković (II odeljenje UKP-a). Zadatak komisije bio je da proveri količinu heroina koja je iz trezora banke preneta u MUP, u Kneza Miloša 101. Zapisnikom od 21. marta 2001. utvrđeno je da je stanje nepromenjeno. Institut bezbednosti proverio je heroin po principu slučajnih uzoraka i utvdio da je reč o heroinu čistote 93 odsto (br. 3). Cela količina bila je preneta u konferencijsku salu MUP-a i tu je održana konferencija za novinare. Posle toga, heroin je pod oružanom pratnjom prevezen u TE "Nikola Tesla" i u prisustvu komisije, novinara i vrha MUP-a – spaljen.
Jedini sporan detalj je instistiranje Branka Crnog koji tvrdi da je ključ trezora bio u pisaćem stolu tadašnjeg zamenika načelnika RDB-a, Nikole Ćurčića, do 11. decembra 2000. Toga dana, kaže Crni, Ćurčić mu je predao taj ključ bez zapisnika o primopredaji.
Ovaj izveštaj nikada nije bio objavljen, za razliku od svake blesave detonacije i teorije zavere kojih su na tu temu tabloidi bili puni mesecima. Legijinu priču o tom heroinu naveliko je koristilo i u predizbornim kampanjama više stranaka, a sve to pošto je izveštaj bio završen i činjenice poznate. Toliko o principijelnosti i ravnopravnosti svih strana.
M.V.
