U senci velikih procesa koji se vode u posebnom odeljenju Okružnog suda u Beogradu, krajem avgusta je započeto suđenje "pančevačkoj grupi", koja je optužena za krivična dela trgovine ljudima, zločinačko udruživanje, pokušaj iznude i neovlašćenog držanja vatrenog oružja. Pred tročlano sudijsko veće, kojim predsedava sudija Milimir Lukić, tužilac je izveo devetoricu optuženih: Dimčeta Kimova, Miodraga Stošića, Dušana Šaponjića, Miodraga Nakomčića, Miodraga Milenkovića, Tiosava Vasiljevića, Marinka Zemunovića, Vladimira Lukića i Sašu Stojkovića. Pretpostavljeni organizator grupe Dejan Stošić trenutno je u bekstvu i njemu će se suditi u odsustvu. Svi optuženi su iz Pančeva i okoline, osim Zemunovića, koji je iz beogradskog naselja Mirjevo.

Optužnica ih tereti da su organizovali lanac trgovine ženama koji je kretao iz Pančeva. U ovom banatskom gradu i u njegovoj okolini grupa je regrutovala, vrbovala devojke, prebacivala ih u Beograd, odatle ih transportovala preko Hrvatske (u Županji su dobijale falsifikovana hrvatska dokumenta, koja su im služila da legalno pređu u Italiju) do Italije gde su završavale svoju potragu za boljim životom primorane da se bave prostitucijom. Čak i ako im je bilo nagovešteno da bi se prostitucijom mogle baviti, pa su stoga lako prelazile granice na kojima nije potrebno pokazati vizu, devojke nisu mogle znati da će dolaskom u Italiju postati robovi u vlasništvu makroa kakvim optužnica smatra nedostupnog Dejana Stošića. Policija je u saradnji sa Interpolom i hrvatskim organima unutrašnjih dela uspela da otkrije ovu grupu tek pošto se pojavila devojka koja im je izmakla iz ruku.

Ovo je drugo suđenje u posebnom odeljenju Okružnog suda u Beogradu za navedeno krivično delo trgovine ljudima. Krajem proleća okončan je proces "Šahovoj grupi" takođe iz Pančeva, ali niko nije osuđen za to krivično delo, mada je bilo jasno da se radi o krijumčarenju ljudi što je jedan od oblika trgovine ljudima. Prvi put se sudi grupi koja je "trafikovala" devojke koje su iz Srbije, što, na neki način, daje slučaju veću važnost jer se u javnosti ukorenilo mišljenje da "naše devojke" ne mogu da završe u ropskom odnosu i da se to dešava samo Moldavkama, Ukrajinkama, Bugarkama, Rumunkama. Činjenica da je tužilac podigao opužnicu najviše na osnovu izjave koju je dala oštećena M.T. i koja je već svedočila u posebnom odeljenju, ne umanjuje obim kriminalne delatnosti optužene grupe. Sva istraživanja koja sprovode respektabilne međunarodne organizacije, kao i podaci koje ima policija govore o tome da je broj pronađenih devojaka ili drugih osoba ako je reč o krijumčarenju, ili dece ako je reč o prosjačenju ili prodaji daleko manji od pravog broja koji prođe kroz ruke kriminalaca opredeljenih za ovaj vid nezakonitog preduzetništva.

Navodi optužnice, zasnovani na izjavi oštećene M.T., donose tipičnu "trefiking priču" o siromašnoj devojci koja naseda na priču nekih ljudi o tome kako će u Italiji imati dobar i unosan posao, samo da im preda dokumenta i 500 evra, u ovom slučaju, za transport do odredišta. U Italiji je čekaju ljudi koji su tamo ranije već razradili posao, braća Stošić, po priznanju Miodraga, bavili su se preprodajom automobila, i koji će se o svemu brinuti. Kada jednom dođe na ulicu ili kada shvati da će morati dnevno da zaradi preko 500 evra, što podrazumeva veliki broj mušterija, žrtva shvata da od posla i zarade neće biti ništa. Čitav slučaj pokazuje da, za razliku od prethodne decenije kada su odredišta bila u BIH i na Kosovu, sada "trgovci ljudima" koriste mogućnosti propustljivijih granica, tako da je na sceni srpsko-hrvatska veza. Ranije otkriveni kanali bili su teži i komplikovaniji, na primer oni kojima se služio Milivoje Zarubnica sa ekipom, jer su žrtve pretežno lovljene u susednim istočnoevropskim zemljama pa preko Beograda i Mađarske prebacivane dalje na Zapad. "Pančevačka ekipa" gastarbajtera Stošića potražila je plen u komšiluku svesna siromaštva u kome živi većina građana Srbije.

Na do sada održanim pretresima optuženi su negirali navode optužbe, izjavljujući ili da nemaju pojam o čemu se tu radi, ili da ne poznaju ni oštećenu ni optužene, ili da je oštećena sve izmislila jer je psihički neuračunljiva. Ekipe stručnjaka medicinske psihologije i specijalisti neurologije, psihijatrije i sudske psihijatrije pregledali su oštećenu i procenili da je sposobna da učestvuje u sudskom postupku. Iako nije navedeno u optužnici, "Vreme" saznaje da postoji još jedna devojka koja je bila žrtva ove grupe i koja je spremna da svedoči. Međutim, imajući u vidu iskustvo nekih ranijih procesa, kao što je suđenje "Zarubičinoj grupi" protekle zime, kada tužilaštvo bazira optužnicu najviše na izjavi oštećene, sudsko veće ne donosi presude kakve bi se mogle očekivati s obzirom na težinu krivičnog dela. Javnost bi možda mogla da očekuje da procesi koji se vode za najteža krivična dela, koja su posledica delovanja internacionalnih kriminalnih grupa, budu pažljivije pripremani i da se pred sudsko veće iznese više materijalnih dokaza i više svedoka koji bi potvrdili navode optužnice. Ne samo zato što brojne međunarodne organizacije i nebrojene domaće NGO sede za vratom policiji, tužilaštvu i sudstvu u očekivanju da se trgovci ljudima kažnjavaju teže, nego zato što ih zakon i sudbina žrtava obavezuju da ovakve pojave u društvu tretiraju na pravi način. Javnost bi, opet, trebalo da bude svesna šta se sve može dogoditi devojkama koje ovde odrastaju i da problem trgovine ljudima postoji. Nevladine organizacije bi mogle više da rade na prevenciji, bar onoliko koliko rade na sopstvenoj promociji i međusobnom optuživanju kod donatora.

Do tada, žrtve će biti samo statistička činjenica.