Kada je, posle prošlonedeljnog razgovora sa premijerom Vojislavom Koštunicom, zamenik predsednika Srpske radikalne stranke Tomislav Nikolić saopštio da se ta stranka vraća u Odbor za ustavna pitanja, pojavila se mala nada da se priča o donošenju novog srpskog ustava neće završiti kao priča o jednom od junaka iz romana Kuga, Albera Kamija – o onom koji celog života piše, prepravlja i popravlja prvu rečenicu planiranog romana. I nikad dalje od nje ne odmakne.

Nadu da bi se, četiri godine nakon rušenja režima Slobodana Miloševića, mogla ostvariti jedna od ključnih tačaka u "Programu za demokratsku Srbiju", koji je tadašnji DOS doneo u leto 2000. pripremajući se za veliki izborni okršaj, prethodno je pokušao da probudi potpredsednik srpske vlade i lider G17 plus Miroljub Labus. Ističući da je "važno da se ustav donese na jesen, Labus je, u ime vlade, izrazio očekivanje da će Odbor za ustavna pitanja, kome je vlada još u junu uputila na razmatranje svoj nacrt ustava, u oktobru, nakon lokalnih izbora, najzad početi da radi. A ukoliko Skupština ne reaguje na vladin nacrt, aktuelni kabinet će, prema Labusovim rečima, otići i korak dalje i pripremiti i predlog ustava.

I ministar za državnu upravu i lokalnu samoupravu Zoran Lončar, inače član Koštuničinog DSS-a, u jednoj od skorijih izjava nastojao je da ostavi utisak odlučnosti u borbi da se ostvari prva tačka iz koalicionog sporazuma od 24. januara, na osnovu koga je i formirana aktuelna vlada. "Ako se ne pokaže u nekoliko narednih meseci nakon okončanja lokalnih izbora da zaista postoji volja (da se donese ustav) onda ćemo tragati za drugačijim rešenjima koja moraju da budu u okviru pravnih i demokratskih principa", rekao je Lončar, navodeći ustavotvornu skupštinu kao jedno od mogućih rešenja.

ŠTA SMO IMALI: Priča je tokom poslednje četiri godine bezbroj puta ponovljena – za promenu Ustava potrebna je saglasnost dvotrećinske većine u parlamentu, ali i glasovi većine upisanih birača na referendumu. Prethodna vladajuća garnitura nije uspela da se izbori s tim uslovima: pretpetooktobarska saglasnost oko predloga koji je izradila grupa eksperata okupljenih oko Beogradskog centra za ljudska prava, ubrzo se netragom rasplinula, ostavljajući prostor za nastajanje novih predloga i brojnih rasprava, uglavnom oko tri pitanja (definicija Srbije, teritorijalna organizacija i način izbora predsednika). Potom je nastupilo sedmomesečno sastančenje ustavne komisije koje nije rezultiralo predlogom ustava, a Zakon o načinu promene ustava, kojim se predviđa daleko lakša procedura za promenu Ustava, oborio je Ustavni sud.

Ni dolazak na vlast stranke koja pitanje promene Ustava tretira kao pitanje svih pitanja nije značio veliki korak na putu ka novom ključnom pravnom dokumentu, ni prestanak povezivanja dnevno-političkih tema s pričom o donošenju novog ustava: u januarskom koalicionom sporazumu naveden je rok izrade ustava od tri meseca, da bi se nešto kasnije došlo do obećanja da će ustav biti usvojen na Vidovdan. Početkom juna, u jeku kampanje za predsedničke izbore, vlada je iznenada predložila nacrt ("okvir, a ne zakovan dokument") koji je naišao na oštre kritike opozicije i dela medija. Potom se, u jeku kampanje za lokalne izbore, stiglo do novih obećanja o promeni Ustava, praćenih manje preciznim rokovima u, podrazumeva se, bliskoj budućnosti.

Kao glavni kočničar u radu na ustavu ove godine označeni su radikali, koji su napustili nadležni skupštinski Odbor odmah nakon formiranja, pod izgovorom da to čine zbog nepostojanja mera vlade za rešavanje problema na Kosovu. Njihova trenutna spremnost da se odblokira rad Odbora za ustavna pitanja, međutim, ne znači neizostavno da će rad na novom ustavu zaista otpočeti. Prema rečima Nikolića, naime, radikali će učestvovati u radu Odbora, ali ne i na sednicama pododbora, "u kom SRS, koji ima trećinu poslanika, ima jednog, a G17 plus dva člana". Ipak, zamenik predsednika SRS-a javno se pohvalio da je Koštunica prihvatio sve njegove sugestije vezane za Ustav, čime je, reklo bi se svesno, isprovocirao nove priče o nagodbi DSS-a i SRS-a koja prevazilazi pitanje donošenja ustava. Iznenadno podsećanje na tokom leta zaboravljenu temu promene Ustava poslužilo je predstavnicima svih stranaka da se, putem medija, međusobno optuže za nedostatak volje da se donese novi ustav, a ministar Lončar ubacio je i novu temu za prepucavanje: prema njegovim rečima, naime, nakon donošenja novog ustava uslediće novi izbori za sve organe vlasti – uključujući tek (jedva) izabranog predsednika Republike i još neizabrane lokalne funkcionere.

RESETOVANjE: Tako je, pored ocena da je za neusvajanje ustava kriva vlast, odnosno opozicija, formirana nova škola mišljenja, prema kojoj najavljeno "resetovanje" svih institucija (izraz profesora Pravnog fakulteta Stevana Lilića) predstavlja razlog zbog koga donošenje novog ustava – ne odgovara nikome. Ima, međutim, i mišljenja da je reč o "politički apsurdnoj izjavi ministra Lončara", kao što tvrdi Dejan Vuk Stanković, analitičar agencije "Martin bord". Uz upozorenje da, "ako često resetujete institucije, postoji bojazan da ćete bez njih i ostati", Stanković kaže da bi to bilo krajnje kontraproduktivno, "mada od političkih aktera u Srbiji možete svašta očekivati". Prema njegovom mišljenju, naime, donošenje ustava nakon izbora odgovaraće svim relevantnim strankama. "Resetovanje" institucija, veruje Stanković, ne bi odgovaralo Demokratskoj stranci, bez čije saglasnosti će u narednom periodu biti teško doneti ijednu bitnu odluku – jak rejting DS-a u biračkom telu garantuje da, ionako složena, situacija ne može zavisiti od, recimo, eventualnog dogovora DSS-a i SRS-a. Takav dogovor, veruje sagovornik "Vremena", predstavljao bi samo kratkotrajni akt samovolje, koji bi stvorio širok prostor za napad DS-a na "neprincipijelnu koaliciju" (pri čemu bi ključni rezultat bilo povećanje ionako visokog stepena odbojnosti prema politici).

"S obzirom na to da radikali imaju kontinuitet dobrog, ali politički neupotrebljivog izbornog rezultata, logično je da naprave pokušaj iskoraka iz paradoksalne situacije i izađu iz pozicije antisistemske opozicije", kaže Stanković, dodajući da bi zato poslednje Nikolićeve izjave, vezane za dogovor o Ustavu, mogle predstavljati najavu strateškog repozicioniranja SRS-a u pravcu većeg procenta njihovog učešća u donošenju odluka.

Prema njegovom mišljenju, strankama članicama Vlade "važno je da Vlada ima opipljiv učinak, koji bi mogao predstavljati adut na vrlo izvesnim parlamentarnim izborima". (Koliko je vladajućim strankama stalo do tog "opipljivog učinka" govori i činjenica da su, sudeći prema junskom nacrtu ustava, u cilju postizanja konsenzusa, sve odustale od nekih bitnih stavova za koje su se zalagale – tako je DSS, na osnovu čijeg je dokumenta iz 2002. u najvećoj meri i izrađen vladin nacrt, odustao od regionalizacije Srbije, G17 plus od dve asimetrične pokrajine i decentralizacije u vidu regiona, a SPO od izbora predsednika u parlamentu.) Tezu da i DS-u odgovara donošenje Ustava, Stanković potkrepljuje podsećanjem da je Boris Tadić na predsedničkoj inauguraciji upravo to pitanje naveo kao prioritet i zaključuje da u narednom periodu "nikome neće odgovarati podizanje tenzija".

Ukoliko se i u praksi pokaže da su relevantne stranke shvatile da im ipak nije u interesu da se pitanje ustavne reforme rastegne odavde do večnosti, uprkos zaista teškim, politički riskantnim temama na koje se mora odgovoriti – poput odnosa prema Kosovu i Vojvodini – možda bi se moglo očekivati i prevazilaženje dosadašnjih krupnih tačaka spora. Junski vladin "nezakovani nacrt" mogao bi, uprkos kritikama na račun gotovo svakog njegovog dela, predstavljati dobru vežbu u daljem nužnom negovanju discipline činjenja ustupaka i cilju dolaska do kompromisa. Ako vladajuće stranke ostanu pri sadašnjem stavu da se ustav mora doneti do kraja godine, međutim, vreme za ozbiljne razgovore biće kratko – ne samo zbog kratkih jesenjih dana, već i zbog još jedne predizborne kampanje koja sledi uoči izbora za Skupštinu državne zajednice, koji bi trebalo da se održe već u februaru.

Pavle Nikolić, profesor ustavnog prava

"Logično je (i neophodno) da novi ustav Srbije donese ustavotvorna skupština, a ne Skupština predviđena Ustavom srušenog autoritarnog režima i po postupku koji je taj ustav utvrdio"

Profesor dr Pavle Nikolić, počasni predsednik Međunarodnog udruženja za ustavno pravo i autor jednog od Predloga novog ustava Srbije (monarhističkog), nije sklon da poveruje u najnovije najave donošenja novog ustava, već tokom jeseni.

"Učestalo produžavanje rokova za donošenje novog ustava Srbije postaje pomalo i neozbiljno", kaže dr Nikolić za "Vreme". "Dobijali smo uveravanja da će se novi ustav doneti do Vidovdana, a i ranije su postavljani neki rokovi, da ne pominjem i rok predviđen Ustavnom poveljom za usaglašavanje ustavâ država članica sa samom Poveljom. Značajnije od stalnog pomeranja rokova jeste da se donošenju novog ustava nije pristupilo odmah posle 5. oktobra 2000. Naime, radikalni, u suštini revolucionarni preokret izvršen 5. oktobra bezuslovno je nametao ukidanje nedemokratskog i nelegitimnog Miloševićevog ustava od 1990. i donošenje sasvim novog Ustava. To je bio moj javno podnet predlog (praćen predlogom da to učini ustavotvorna skupština) još u decembru 2000, ponavljan nebrojeno puta u periodu koji je usledio. Međutim, tada je preovladala ideja nekog izmišljenog, u stvari lažnog legalizma (ili je to samo bio veo koji je prikrio neke druge razloge), pa je i zadržan u važnosti zlosrećni Miloševićev ustav. Posledice tog nesrećnog čina, u stvari pogubne greške, postajale su sve nepodnošljivije – zadržavanje starog predsednika Republike, njegova pasivnost, a kasnije i problemi izbora novog predsednika, zadržavanje na funkcijama brojnih funkcionera iz Miloševićevog perioda, usporavanje reformi, zadržavanje starog grba i dr. Tada se počelo govoriti o donošenju novog ustava, sa apsurdnim i nedopustivim zakašnjenjem, a u uslovima naknadno nastale velike razjedinjenosti među samim vladajućim demokratskim snagama i nepostojanja njihove snažne i ubedljive većine u Narodnoj skupštini. Zbog toga najavljeni rok teško da može da bude realan ako se teži donošenju jednog istinski demokratskog i novog ustava i kohenrentnog teksta. Obrnuto, taj rok će biti poštovan ako se pristupi donošenju teksta po svaku cenu, dakle bez obzira na njegov kvalitet, koherentnost itd."

"VREME": Govori se o dva postojeća puta za donošenje novog ustava.

NIKOLIĆ: Tačno. S obzirom na to da je zadržan u javnosti, da opet kažem nažalost, stari ustav iz 1990, novi ustav bi mogla da donese Narodna skupština i to po revizionom postupku koji predviđa taj ustav, a to znači glasanje u dva navrata dvotrećinskom većinom u Narodnoj skupštini i glasanje na referendumu apsolutnom većinom, što je u današnjim uslovima teško postići. Neka zagovaranja da se izostavi referendumsko glasanje, odnosno i svako drugo odstupanje od ovog revizionog postupka, a tako je predviđao i neustavni Zakon o donošenju novog ustava donet prošle godine, nedopustiva su, jer bi se time drastično prekršio važeći ustav. To bi značilo oponašanje Miloševića – kada mu je to odgovaralo, on je ustav poštovao, a kad nije bilo u njegovom interesu, on ga je beskrupulozno gazio. Uostalom, o svemu ovome morali su da misle oni koji su zadržali u važnosti Miloševićev ustav i posle 5. oktobra.

Vi se zalažete za drugi put.

Drugi put, legalan i legitiman, za donošenje novog ustava Srbije, poznat kako u teoriji ustavnog prava tako i u praksi jeste donošenje ustava od strane ustavotvorne skupštine. Logično je (i neophodno) da novi ustav Srbije donese ustavotvorna skupština, a ne Skupština predviđena Ustavom srušenog autoritarnog režima i po postupku koji je taj ustav utvrdio.

Ima li u parlamentu snage da se proglasi ustavotvorna skupština, čime bi, se, zapravo, ograničio rok trajanja postojećeg saziva? Da li je za proglašenje ustavotvorne skupštine potrebna prosta ili neka veća većina?

Ustavotvorna skupština može da bude obrazovana na dva načina: to može da bude posebno izabrana ustavotvorna skupština, odnosno Narodna skupština koja se sopstvenom odlukom pretvara u ustavotvornu skupštinu. Važeći Miloševićev ustav nije izričito predvideo ni jedno ni drugo, ali ni zabranio. Taj ustav izričito utvrđuje da ustavotvorna vlast pripada Narodnoj skupštini, što joj daje puni legitimitet i legalitet da samostalno odlučuje o vršenju te vlasti, pa i da se pretvori u ustavotvornu skupštinu (da odluči o podnošenju predloga za taj čin, o glasanju, o većini i dr.). Osim toga, taj isti ustav predviđa da predsednik Narodne skupštine raspisuje izbore za narodne poslanike, a to može da se odnosi kako na poslanike u Narodnoj skupštini, tako i za poslanike u ustavotvornoj skupštini. Uostalom, to je najbitnije – iz revolucionarnog preokreta kakav je bio i morao da bude 5. oktobar, proizlazi, sam po sebi, i legitimitet i legalitet novih organa, a pre svega to se odnosi na eventualno formiranje same ustavotvorne skupštine. I još nešto – s obzirom na to da ustavotvorna skupština raspolaže originernom (izvornom), a ne derivativnom (izvedenom) ustavotvornom vlašću, nju ni u čemu ne može da ograničava niti da vezuje dotadašnji ustav, pa je, između ostalog, ona potpuno samostalna i u utvrđivanju postpuka za donošenje novog ustava (određivanje predlagača, faza postupka, načina izglasavanja, većine potrebne za usvajanje, načina proglašenja i sl.).

Ko bi u tom slučaju izradio predlog novog ustava?

To mogu biti predlagači koje je predvideo stari ustav, odnosno i neki drugi subjekti koje bi odredila ustavotvorna skupština, ali bih se ja založio, zbog loših iskustava u dosadašnjim pokušajima izrade nacrta novog ustava, kao i zbog velike razjedinjenosti naše političke scene danas, da se izrada predloga novog ustava poveri posebno obrazovanom ministarstvu za konstituantu, instituciji inače poznatoj u svetu. To ministarstvo bilo bi vezano za Vladu kao idejnog nosioca predloga, a u konkretnoj izradi predloga ono bi samostalno angažovalo istinske eksperte, kako bi se obezbedila stručnost i temeljitost u radu, što bi obezbedilo izradu koherentnog teksta. Tako izrađen predlog bio bi predmet rasprave u ustavotvornoj skupštini, a pred očima čitave javnosti.