Da nekom neupućenom u ovdašnje prilike kojim slučajem padne na pamet da se upozna s agencijama i savetima Vlade Srbije i da se pritom isto tako domišljato doseti da to upoznavanje obavi konvencionalnim putem, sasvim je sigurno da bi vrlo brzo: 1. zaključio da se u zemlji Srbiji ne zna ni ko pije ni ko plaća, 2. shvatio da će mu za konačnu spoznaju biti potrebno bar desetak radnih sati, ili, što je i najverovatnije, 3. batalio se ćorava posla. Naime, bezbrojne vesti o tim telima obično ne podrazumevaju i informaciju koliko agencija i saveta zapravo ima, šta oni zapravo rade i ko je za njih zapravo nadležan. No, uprkos tome što podatke o tome teško saopštava čak i sama Vlada, do konačnog spiska nekad postojećih i do danas preživelih agencija nekako se, ipak, može stići. Detalji o tome zašto se spisak agencija menja u zavisnosti od toga koji izvor koristite, zašto je pre dobijanja pukog podatka o njihovom broju od vladinih službenika neophodno čuti i opširnu priču o pojmu ministarstava ili zašto se u zvaničnim informatorima i dalje nalaze podaci o agencijama koje više ne postoje, spadaju u neku drugu priču – verovatno u onu o transparentnosti i lakoj dostupnosti informacija.

OD EFIKASNOSTI DO RECIKLAŽE: Komplikovana storija o agencijama počinje u februaru 2001, kada tek formirana vlada shvata da je u nasleđe dobila "trom administrativni sistem" i zbog toga osniva "agencije kao brza, operativna tela" za rešavanje određenih problema. Uredbom o generalnom sekretarijatu tada se osniva ukupno 11 agencija, dok po slovu različitih zakona biva osnovano ili preuzeto još šest. I sve bi to bilo idilično da nije već i samog pogleda na spisak tada osnovanih brzih i operativnih tela. Naime, tog februara ili nešto kasnije, osnovane su: Agencija za strana ulaganja i promociju izvoza, Agencija za unapređenje državne uprave, Agencija za razvoj kulture, Agencija za energetsku efikasnost, Agencija za razvoj infrastrukture lokalne samouprave, Agencija za usklađivanje zakonodavstva sa pravom EU-a, Agencija za unapređivanje zdravstva, Agencija za unapeđenje menadžmenta, Agencija za socijalnu brigu, Agencija za odnose sa dijasporom, Agencija za unapređenje rečnog saobraćaja. Pored ovih agencija, popularno nazvanih "agencijama po uredbi", bilo je i šest drugih, "osnovanih po zakonu": osnovna razlika jeste u tome što "agencije po zakonu" ne potpadaju pod državnu upravu, posluju po principu javnih službi i imaju svoje upravne odbore i druge organe. U toj grupi su se, dakle, našle: Agencija za reciklažu (nasleđena iz ranijeg perioda), Agencija za sanaciju banaka (preuzeta sa saveznog nivoa), Agencija za privatizaciju, Agencija za mala i srednja preduzeća, Agencija za radiodifuziju, Agencija za duvan (sve osnovane na osnovu kasnije donetih zakona). Potpuno nezavisno od ovog koncepta, u međuvremenu je formirana i Agencija za razvoj informatike i interneta, ali podacima o njoj se teško može pristupiti: sajt "brzog i operativnog tela" koje bi, kako naziv kaže, trebalo da se bavi internetom, već izvesno vreme je "u izgradnji". Ukratko, uz retke izuzetke, već na samom početku i na osnovu njihovih nadležnosti, bilo je jasno da će neke od ovih agencija jednostavno biti nepotrebne. Takvo predviđanje potvrdila je praksa, pa od prvobitnih 11, na kraju nije funkcionisalo čak šest agencija.

Ubrzo po formiranju nove vlade u aprilu 2004, najavljeno je da će se s famoznim agencijama ipak nešto dogoditi, odnosno da će većina biti ukinuta. Navodeći tada da u svim agencijama radi ukupno 47 zaposlenih koji posluju kao službenici Vlade, ministar državne uprave i lokalne samouprave Zoran Lončar istakao je da "kao takve, one nisu podlegale bilo kakvoj kontroli, čak ni parlamentarnoj": "One su bile obavijene velom tajne. Imaju malo zaposlenih, a kroz njih je prošlo mnogo novca od donacija. Važno je reći da je najveći broj donacija od 2001. godine prošao upravo preko agencija. U pitanju su stotine miliona evra. Ni javnost ni parlament nisu imali uvid u rad i način trošenja tih sredstava… S obzirom na način obrazovanja ovih agencija, postoji opravdana sumnja da tu svi poslovi nisu čisti." Samo mesec dana posle te Lončarove najave, 6. maja 2004, Vlada donosi Uredbu o izmenama i dopunama Uredbe o generalnom sekretarijatu i drugim službama, kojom se praktično ukidaju sve agencije – njihova prava i obaveze; zaposlene, arhivu i predmete preuzela su resorna ministarstva. Međutim, već 6. jula u Skupštini je donet Zakon o osnivanju jedne nove agencije, ovaj put za izdavanje licenci stečajnim upravnicima, koja za cilj ima "povećanje odgovornosti i kvaliteta rada stečajnih upravnika". Odmah potom, Zakonom o izmenama Zakona o ministarstvima 23. jula ustanovljene su (odnosno omogućen im je nastavak rada) Agencija za strana ulaganja i promociju izvoza, Agencija za razvoj infrastrukture lokalne samouprave i Centar za uklanjanje mina. Sve sabrano i oduzeto, ispada da Vlada Srbije trenutno ima četiri agencije. Što se tiče agencija koje funkcionišu kao javna preduzeća, njih i dalje ima šest, a u čitavu priču na neki način ulazi i Savet za borbu protiv korupcije, koji funkcioniše samostalno, ali je osnovan na inicijativu (prethodne) vlade.

POSLOVI, SMENE, NADLEŽNOSTI: Agencija za strana ulaganja i promociju izvoza, koja je preživela majsko ukidanje agencija, zvanično se bavi upravo onim što joj i naziv kaže: unapređivanje i olakšavanje priliva direktnih stranih investicija u Srbiju i pomoć domaćim izvoznicima prilikom plasmana proizvoda na inostrana tržišta. U tom smislu, Agencija obavlja analizu poslovnog okruženja, izdaje uputstva i publikacije, stranim investitorima pomaže u izboru atraktivnih lokacija i industrijskih kapaciteta, organizuje sastanke itd. U vezi s tom agencijom do sada nije bilo nekih većih problema – nisu zabeleženi nikakvi skandali, smene i ostavke, ali se i o samoj agenciji vrlo malo zna. S druge strane, Agencija za razvoj infrastrukture lokalne samouprave nešto je poznatija, a obavlja poslove podsticanja razvoja i unapređenja lokalne samouprave – bilo neposrednim povezivanjem banaka, finansijskih organizacija, predstavnika nadležnih organa "drugih država, gradova i opština", bilo na druge načine. Što se tiče većine drugih agencija o kojima je bar nešto poznato, i one rade ono za šta su predviđene. Agencija za reciklažu bavi se konsaltingom i inženjeringom u postupanju s otpadom, praćenjem stanja i kontrolom korišćenja sekundarnih sirovina, istraživanjem tržišta sekundarnih sirovina, kao i edukacijom o mogućnostima i načinu prikupljanja i recikliranja otpada.

Iako je od 4. februara 2003. prestala da bude savezni organ, Agencija za osiguranje depozita, sanaciju, stečaj i likvidaciju banaka je i posle toga nastavila da radi svoj posao. U paketu s Agencijom, na republički nivo tada je prebačena i Komisija za hartije od vrednosti, međutim, savezni organi su u maju 2003. ipak razrešili dotadašnju direktorku Agencije i članove Komisije, što je izazvalo sitno trvenje na liniji Mlađan Dinkić (tada guverner Narodne banke) – savezni organi i nešto malo protesta dotadašnje direktorke agencije Vesne Džinić. "Neko presavestan na saveznom nivou odlučio je da piše rešenja, rešava i razrešava, to na naš posao nema uticaja i mi ga redovno obavljamo, a ima ga baš dosta", reče tada Vesna Džinić, a posle toga, bi kako je i rečeno. Ipak, što se tiče Komisije, tokom poslednjih mesec dana primećeno je prisustvo nešto čvršće ruke nego do sada: baš kao što je i najavio, novoimenovani predsednik Milko Štimac prilično je aktivirao do sada skoro neprimetnu instituciju. Poseban angažman primećen je u slučaju privatizacije preduzeća "Knjaz Miloš", kada je Komisija prihvatila ponudu "Balkan limiteda" za preuzimanje akcija "Knjaza", odnosno dozvolila toj kompaniji da se za kupovinu dela vlasništva obrati malim akcionarima. U čitavoj priči potom se pojavilo još nekoliko zainteresovanih, a izvisio je košarkaš Vlade Divac, koji je istog dana kada je Komisija donela svoju odluku, sa Agencijom za privatizaciju i rukovodstvom aranđelovačkog proizvođača potpisao "Memorandum o razumevanju" (odnosno dogovor o dokapitalizaciji i otkupu emitovanih i državnih akcija). Reakcije su bile prilično burne, a ekonomski analitičari se još uvek bave Štimčevim potezom.

Agencija za duvan osnovana je 1. avgusta 2003. i od tada je, kako se zvanično navodi, "evidentirala preko 33.000 zahteva trgovaca na malo, izdala preko 20.000 rešenja trgovcima na malo, izdala 33 licence trgovcima na veliko". U međuvremenu, poznato je da u Agenciji radi 15 stalno zaposlenih kojima je "misija da se unapredi i doprinese razvoju i kontroli proizvodnje i prometa duvana i duvanskih proizvoda u Republici Srbiji, zato što se suzbijanjem nelegalnog prometa duvanskih proizvoda stvaraju uslovi za ravnopravnu tržišnu konkurenciju". Zvanično, dakle, i ova agencija nešto radi. Isto se odnosi i na Agenciju za razvoj malih i srednjih preduzeća koja izrađuje i predlaže programe za raspoređivanje međunarodne pomoći, prati njihovo ostvarivanje i predlaže dalje mere, raspisuje javne konkurse za korišćenje sredstava pomoći itd. Tokom svog postojanja, uspela je u otvaranju više regionalnih agencija i kreditiranju malih privrednika, ali joj se u najvažnije zasluge sigurno ubraja pokretanje kancelarije u Kragujevcu 2002: cilj je bio pomoć bivšim radnicima Zastave i pokretanje njihovog privatnog preduzetništva, a u taj projekat uloženo je oko 2,5 miliona evra.

ŽIVOPISNI DEO: Najzanimljiviji deo pregleda agencija sasvim sigurno jeste onaj koji se odnosi na Agenciju za privatizaciju i Agenciju za radiodifuziju o kojima se pisalo i govorilo više nego o svim ostalim agencijama zajedno. Zvanično, Agencija za privatizaciju je "centralna operativna institucija koncepta privatizacije u Srbiji, nadležna za organizovanje, sprovođenje i kontrolu postupka privatizacije". Nezvanično, to je, kako se čini, jedno od mesta gde se prelamaju trenutni politički interesi i trenutne političke nesuglasice: tokom mandata prošle vlade, ova agencija je bila na stalnoj meti raznoraznih nezadovoljnika (od naslednika vlasnika nekad nacionalizovanih preduzeća, do radnika preduzeća koja su se našla na prodaji), da bi se tokom mandata ove vlade situacija dodatno zakuvala. Najpre se u junu 2004. intenzivirao sukob Mlađana Dinkića s tadašnjim direktorom agencije Brankom Pavlovićem, gde je Dinkić javnost bombardovao ciframa, a Pavlović tezama o moćnicima raznih vrsta. Naime, Dinkićeva teza bila je da je privatizacija u Srbiji jednostavno zaustavljena, odnosno da za šest meseci Pavlovićevog mandata "mi imamo samo 600 miliona priliva u budžet, a odliv je 870 miliona, dakle negativan efekat je 270 miliona na budžet". S druge strane, predosećajući svoju smenu, direktor je rekao da iza čitave hajke na njega stoje "finansijski moćnici" i da je "reč o istim onim ljudima koji su bili bogati i moćni u Miloševićevo vreme, protiv kojih smo se borili 5. oktobra, samo što se neko, izgleda, borio iskreno, a neko nije". Posle svega toga, 15. jula, Pavlović je zaista smenjen, a na njegovo mesto postavljen je Miodrag Đorđević – ništa nisu vredeli protesti Saveta za borbu protiv korupcije, a izgleda ni podrška koju je premijer Vojislav Koštunica od početka pružao Pavloviću. Uz Dinkića, primedbe na Pavlovićev rad izneli su i zvaničnici Svetske banke i stvar je zahvaljujući svemu tome bila rešena.

Vladi je najveće probleme sasvim sigurno donela Republička radiodifuzna agencija. Prema Zakonu o radiodifuziji (koji je imao čak devet nacrta i koji je usvojen 2002, posle dve godine usaglašavanja i docrtavanja), ova agencija nadležna je za primenu skoro svih ključnih zakonskih odredbi: izdavanje dozvola za emitovanje programa, propisivanje obrasca za te dozvole, propisivanje pravila obavezujućih za emitere, obavljanje nadzora nad radom emitera, privremeno ili trajno oduzimanje dozvola za emitovanje programa. Takođe prema Zakonu, bilo je predviđeno da sve odluke u okviru Agencije donosi Savet agencije – telo u kojem su, zbog osetljivosti problema, trebalo da budu predstavnici svih na ovaj ili onaj način zainteresovanih i nadležnih organizacija. Po tadašnjem planu, spisak je izgledao ovako: četiri člana predlagale su Skupština Srbije, Skupština Vojvodine, Vlada Srbije i Vlada Vojvodine; četiri člana bili su predstavnici univerziteta, udruženja radiodifuznih glasila, novinara, filmskih i dramskih umetnika i kompozitora, nevladinih organizacija, crkve i verskih zajednica. Devetog člana trebalo je da izaberu već izabrani članovi Saveta, uz uslov da taj član bude osoba koja živi i radi na Kosovu. Međutim, u aprilu 2003, skoro godinu dana posle usvajanja Zakona i posle bezbrojnih obrazloženja državnih organa Srbije o tome zašto još nisu predložili svoje članove, stigli su i pravi problemi. Jedan kandidat za člana Saveta nije prihvaćen zbog sporne biografije, kandidati Vlade i Skupštine Srbije Nenad Cekić i Vladimir Cvetković izabrani su iako njihove kandidature nisu objavljene u zakonskom roku, a nakon toga su dva već izabrana člana podnela ostavke. Takođe, utvrđeno je da kandidat koji je u biografiji naveo da živi i radi na Kosovu, zapravo živi i radi na teritoriji uže Srbije. Umesto da donosi bitne odluke iz domena radiodifuzije, savet je tako postao tema oko koje su se sporile sve bitnije srpske stranke – u međuvremenu, broj nelegalnih radio i TV stanica nije se smanjivao (naprotiv), privatizacija elektronskih medija nije otpočela, a pravila zacrtana Zakonom konstantno su kršena. Kako bi se ta situacija rešila, a rad Saveta "odblokirao" (reči nadležnih ministara), Vlada je predložila, a Skupština u avgustu 2004. usvojila izmene Zakona po kojima tri člana ubuduće predlaže nadležni skupštinski odbor Srbije, a jednog Skupština Vojvodine, dok sve ostalo ostaje isto. Na primedbe strukovnih udruženja da se time ništa zapravo ne menja i da će Savet i ubuduće biti mesto na kojem će se videti ko je na političkoj areni trenutno najjači, Vlada je ostala nema i sada se samo čeka rasplet. U međuvremenu, krnji Savet nije se mnogo bavio onim što mu je primarno bio zadatak – tokom godinu dana mandata, zabeleženo je da je objavio Izveštaj o kršenju pravila tokom predizborne kampanje (jun 2004), kao i da se oglasio s pitanjem ko koristi državne resurse za emitovanje programa privatnih televizija (avgust 2004). Da li je pritom uradio još nešto, za sada nije poznato, pošto su znantno veću pažnju javnosti privlačile izjave njegovih pristalica i protivnika o tome da li je ili nije legalan.

Od prvobitno zamišljenih 11 plus šest, trenutno dakle postoji četiri plus šest agencija: četiri su i dalje vladine, a šest i dalje funkcionišu kao javna preduzeća. Od prvobitno zamišljenih "brzih, operativnih tela" to su uglavnom postala tela o kojima se zna ili premalo ili više nego što bi prosečne građane zanimalo. Najava da će finansijski inspektori proučiti poslovanje ukinutih agencija za sada je samo najava, ali kako je i ona saopštena tek u maju 2004, moglo bi se očekivati da će nekakvih rezultata uskoro biti. U međuvremenu, mediji do mile volje mogu da se zabavljaju smenama, promenama i političkim interesima unutar ove ili one agencije, dok biračima preostaje samo da se u sebi zapitaju na kakvu to brzinu i operativnost odlaze njihove pare.