Spe­ci­jal­no za "Vre­me" iz Sa­ra­je­va

Sa­raj­li­je vo­le ka­za­ti da su fe­sti­va­li ono što nji­ho­vom gra­du u po­sli­je­rat­no vri­je­me da­je "ve­le­grad­ski" šmek. Mi­sli se ov­dje, za­pra­vo, na tri vr­lo kon­kret­na fe­sti­va­la: Sa­ra­je­vo film fe­sti­val, te­a­tar­ski fe­sti­val MESS i fe­sti­val džez mu­zi­ke JAZZ fest. Ova tri fe­sti­va­la "stra­te­ški" su smje­šte­na od augu­sta do no­vem­bra i u tih ne­ko­li­ko mje­se­ci Sa­ra­je­vom če­sto ho­de ne­ki od naj­ve­ćih svjet­skih umjet­ni­ka. Pri­do­da­mo li ovim fe­sti­va­la­ma i Evrop­ske knji­žev­ne su­sre­te (u or­ga­ni­za­ci­ji Fran­cu­skog kul­tur­nog cen­tra "An­dre Mal­ro"), ko­ji – ma­kar to i te ­ka­ko za­slu­žu­ju – ni­su to­li­ko me­dij­ski eks­po­ni­ra­ni, do­bit će­mo u stva­ri kvar­tet naj­ve­ćih kul­tur­nih do­ga­đa­ja u Sa­ra­je­vu i Bo­sni i Her­ce­go­vi­ni.

Od svih ovih fe­sti­va­la, me­đu­tim, Sa­ra­je­vo film fe­sti­val pri­vla­či naj­ši­ru pa­žnju. Ne zna­či to da je on bo­lji od osta­lih, vi­še se za­pra­vo ra­di o sa­vre­me­noj atrak­tiv­no­sti fil­ma kao me­di­ja i kao umjet­no­sti, pa i kao bi­zni­sa. MESS ima i du­žu tra­di­ci­ju i vje­ro­vat­no u te­a­tar­skom svi­je­tu zna­či vi­še ne­go SFF u film­skom, no film je ipak film. A ne tre­ba za­bo­ra­vi­ti ni pra­vu film­sku eufo­ri­ju u Bo­sni i Her­ce­go­vi­ni po­tak­nu­tu po­naj­vi­še ne­dav­nim Ta­no­vi­će­vim Oska­rom.

JU­BI­LAR­NO IZ­DA­NjE: Još una­zad ne­ko­li­ko go­di­na di­rek­tor SFF-a Mi­ro Pu­ri­va­tra je na­ja­vlji­vao ka­ko će de­se­to iz­da­nje fe­sti­va­la de­fi­ni­tiv­no po­tvr­di­ti ka­ko je Sa­ra­je­vo film­ski fe­sti­val­ski cen­tar ci­je­log ovog re­gi­o­na ko­jeg či­ne ze­mlje bivše SFRJ i osta­le bal­kan­ske dr­ža­ve. To se u do­broj mje­ri i po­tvr­di­lo. Ta "ju­bi­lar­na" broj­ka do­bra je pri­li­ka za svo­je­vr­snu re­ka­pi­tu­la­ci­ju. Ako je fe­sti­val u rat­nim i pr­vim po­rat­nim go­di­na­ma svjet­skim film­skim umjet­ni­ci­ma i bio pri­li­ka za po­ka­zi­va­nje so­li­dar­no­sti, to se u po­sljed­nje vri­je­me ipak pro­mi­je­ni­lo. Pr­va aso­ci­ja­ci­ja na Sa­ra­je­vo vi­še – na svu sre­ću – ni­je rat. Kva­li­tet, at­mos­fe­ra i ono što or­ga­ni­za­to­ri zo­vu "hu­man si­ze" sa­da su naj­pre­po­zna­tlji­vi­ji za­štit­ni zna­ko­vi fe­sti­va­la. Nje­go­voj atrak­tiv­no­sti po­mo­gao je za­si­gur­no i pla­ne­tar­ni Ta­no­vi­ćev uspjeh. Upra­vo je Da­nis Ta­no­vić i naj­za­slu­žni­ji za do­la­zak naj­a­trak­tiv­ni­jeg ovo­go­di­šnjeg go­sta – oska­rov­ca En­to­ni­je Min­ge­le (En­gle­ski pa­ci­jent). Od osta­lih gla­so­vi­tih go­sti­ju vri­je­di iz­dvo­ji­ti Džo­na Mal­ko­vi­ča, Že­ra­ra De­par­di­jea i po­seb­no pred­sjed­ni­ka ovo­go­di­šnjeg ži­ri­ja Maj­ka Li­ja. Tu su i go­sti ko­ji­ma su po­sve­će­ni po­seb­ni re­tro­spek­tiv­ni pro­gra­mi: Ga­spar Noe i Du­šan Ma­ka­ve­jev. Iako se kon­cept sa­mog fe­sti­va­la u od­no­su na nje­go­ve po­čet­ke umno­go­me pro­mi­je­nio, di­rek­ci­ja i da­lje in­si­sti­ra na do­vo­đe­nju atrak­tiv­nih i slav­nih go­sti­ju. Pri­mjet­na je, me­đu­tim, i in­ten­ci­ja da se ra­me uz ra­me sa ne­spor­nim svjet­skim film­skim ve­li­ka­ni­ma pro­mo­vi­ra­ju i film­ski auto­ri iz re­gi­je.

BAL­KAN U CEN­TRU PA­ŽNjE: Ono što je pro­šle go­di­ne bi­la no­vost na fe­sti­va­lu, ove go­di­ne se po­tvr­đu­je kao nje­go­va stra­te­ška od­red­ni­ca. Kao glav­ni tak­mi­čar­ski pro­gram fe­sti­va­la pro­fi­li­ran je pro­gram du­go­me­tra­žnih igra­nih fil­mo­va iz re­gi­je. (vi­di an­trfile) To, me­đu­tim, ni­je sve. Pro­gram "Re­gi­o­nal Off" pri­ka­zu­je fil­mo­ve ko­ji su u pro­te­kloj go­di­ni po­sti­gli naj­ve­ći uspjeh, a tre­ba ta­ko­đer is­ta­ći i broj­ne krat­ke fil­mo­ve u sklo­pu re­gi­o­nal­nog pro­gra­ma. Fe­sti­val je i otvo­rio je­dan film iz re­gi­je, do­ma­ći bo­san­sko­her­ce­go­vač­ki film Kod ami­dže Idri­za, u re­ži­ji pro­šlo­go­di­šnjeg la­u­re­a­ta Pje­ra Ža­li­ce. Ovaj je film pri­vu­kao naj­ve­ću pa­žnju pu­bli­ke, ma­kar se pri­ka­zu­je iz­van kon­ku­ren­ci­je. Ni­je to ni čud­no zna­mo li da se ra­di o je­di­nom bosansko-hercegovačkom du­go­me­tra­žnom igra­nom fil­mu ko­ji će na ovo­go­di­šnjem SFF-u ima­ti pre­mi­je­ru. Od osta­lih fil­mo­va naj­ve­ću su pa­žnju pri­vu­kli Fa­ren­hajt 9/11 Maj­kla Mu­ra i Loš od­goj Pe­dra Al­mo­do­va­ra, a nji­ma tre­ba pri­do­da­ti i film Ra­di­vo­ja Ra­še An­dri­ća Kad od­ra­stem bi­ću Ken­gur, či­je je pri­ka­zi­va­nje upri­li­če­no na ga­la ve­če­ri re­gi­o­nal­nog pro­gra­ma, ali iz­van kon­ku­ren­ci­je. Ovaj je film, na­i­me, već bio u kon­ku­ren­ci­ji Mo­to­vun­skog film­skog fe­sti­va­la gdje je do­bio na­gra­du "od A do A", što će re­ći da je pro­gla­šen naj­bo­ljim fil­mom od Austri­je do Al­ba­ni­je, da­kle u jed­nom pro­gra­mu vr­lo slič­nom re­gi­o­nal­nom pro­gra­mu SFF-a. U de­vet da­na fe­sti­va­la (od dva­de­se­tog do dva­de­set i osmog augu­sta) pri­ka­zu­je se oko 180 fil­mo­va iz če­tr­de­se­tak ze­ma­lja.

AL­TER­NA­TI­VA ILI MA­IN­STRE­AM: Naj­ve­ća vri­jed­nost ovog fe­sti­va­la ipak je fa­na­tič­na oda­nost nje­go­ve pu­bli­ke. Naj­ve­ći dio gle­da­la­ca sta­sa­vao je za­pra­vo pa­ra­lel­no s fe­sti­va­lom. Klin­ci ko­ji su se pri­je pet-šest go­di­na gu­ra­li da do­đu do ula­zni­ce za ne­ki blok­ba­ster da­nas će u jed­na­ko ve­li­kom bro­ju po­ći gle­da­ti film iz ne­ke od ze­ma­lja tre­ćeg svi­je­ta. Ne tre­ba za­bo­ra­vi­ti da je fe­sti­val ra­ni­jih go­di­na znao pod­sje­ti­ti na ne pre­tje­ra­no am­bi­ci­o­znu re­vi­ju ljet­nih ho­li­vud­skih hi­to­va, a da je da­nas pro­fi­li­ran kao naj­zna­čaj­ni­ji re­gi­o­nal­ni fe­sti­val ko­ji ipak ne za­bo­ra­vlja pri­ka­za­ti i za­ni­mlji­ve i do­bre fil­mo­ve iz ostat­ka svi­je­ta, i to naj­če­šće one ko­ji se ne­će na­ći u re­dov­noj di­stri­bu­ci­ji. Pro­sje­čan po­sje­ti­lac fe­sti­va­la zna da mu je SFF je­din­stve­na pri­li­ka da ne­ke od ovih fil­mo­va vi­di, a da će blok­ba­ste­re kad-tad vi­dje­ti, ako ne u ki­no-di­stri­bu­ci­ji, on­da na vi­deu. Mir­sad Pu­ri­va­tra s pra­vom ka­že da SFF ima pu­bli­ku ko­ja i svo­je go­di­šnje od­mo­re pla­ni­ra pre­ma taj­min­gu fe­sti­va­la. Ne­ke stva­ri, me­đu­tim, kao da uka­zu­ju da se di­rek­ci­ja po tom pi­ta­nju po­či­nje su­sre­ta­ti sa pro­ble­mi­ma. Ja, re­ci­mo, po­zna­jem ne­ko­li­ko Sa­raj­li­ja i to, da ta­ko ka­žem, iz kul­tur­njač­kih kru­go­va ko­ji su svo­je go­di­šnje od­mo­re tem­pi­ra­li ta­ko da u vri­je­me SFF-a ne bu­du u Sa­ra­je­vu. Ra­di se li­stom o lju­di­ma ko­ji su ra­ni­jih go­di­na re­dov­no pra­ti­li fe­sti­val. Di­rek­ci­ja fe­sti­va­la kao da ne pri­mje­ću­je da po­treb­no i po­želj­no "ja­ča­nje" fe­sti­va­la ne mo­ra bi­ti po­ve­za­no s ne­kakvim la­žnim gla­mu­rom ne­pri­mje­re­nim ovom pod­ne­blju. Taj ne­sret­ni cr­ve­ni te­pih pred Na­rod­nim po­zo­ri­štem ko­ji to mo­že efekt­no sim­bo­li­zi­ra­ti tu je naj­ma­nji pro­blem. Ra­di se za­pra­vo o uda­lja­va­nju fe­sti­va­la od ta­ko­zva­ne obič­ne pu­bli­ke, od fil­mo­fi­la, od onih ko­ji­ma bi i tre­bao bi­ti na­mi­je­njen. Jed­na je stvar ve­li­ki in­te­res, a sa­svim sto­ta kad je do ula­zni­ce go­to­vo ne­mo­gu­će do­ći. To osje­ća­nje naj­bo­lje je u svom ko­men­ta­ru sa­žeo glav­ni ured­nik ma­ga­zi­na "Da­ni" Emir Ima­mo­vić: "SFF ne nad­ra­sta Sa­ra­je­vo, ne­go se uda­lja­va od nje­ga. Sve je to ma­nje onaj ve­li­ki i uho­da­ni, re­le­vant­ni, ali at­mos­fe­rom to­pli, ne­po­sred­ni skup lju­bi­te­lja (ne­ko­mer­ci­jal­nog) fil­ma, ko­ji su sa­ra­jev­ski fe­sti­val vo­lje­li ne sa­mo zbog pro­gra­ma već i zbog ilu­zi­je ka­ko ipak ni­je tač­no da svi ži­vi­mo u bla­tu, a da tek ri­jet­ki ima­ju i ma­lo sre­će da iz tog bla­ta gle­da­ju u zvi­je­zde. Od­u­sta­ja­nje od fe­sti­va­la po­sta­lo je kri­te­rij vla­sti­tog sa­mo­po­što­va­nja…" Ko­me­nar za­vr­ša­va ot­pri­li­ke ova­ko: Vi­di­mo se na fe­sti­va­lu i do­go­di­ne, ali u Mo­to­vu­nu! A što pri­je u SFF-u shva­te – kao što su u Mo­to­vu­nu shva­ti­li – da je ne­mo­gu­će na ovim pro­sto­ri­ma glu­mi­ti Kan, Ber­lin ili Ve­ne­ci­ju – tim bo­lje. Jer ne­ma ni­ka­kve po­tre­be za tim. Fe­sti­val za vri­je­me svog tra­ja­nja da­je ri­tam ži­vo­tu gra­da: svir­ke, par­ti­ji, pro­mo­ci­je – sve to pra­ti SFF. Po­zi­ci­ja mar­gi­ne u od­no­su na gla­mu­ro­zne fe­sti­val­ske cen­tre iz bo­ga­tih za­pad­nih ze­ma­lja ov­dje je je­di­na mo­gu­ća. A kad – što bi re­kao Vi­told Gom­bro­vič – fe­sti­val bu­de svje­stan svog mje­sta u svi­je­tu i svo­je si­tu­a­ci­je, tek tad će bi­ti pu­no­vri­je­dan.