Da će go­vor pred­sed­ni­ka Bu­ša na kon­gre­su ame­rič­kih ve­te­ra­na u Sin­si­na­ti­ju bi­ti od isto­rij­skog zna­ča­ja, zna­lo se da­ni­ma una­pred: ano­nim­ni iz­vo­ri iz Be­le ku­će bla­go­vre­me­no su do­ja­vi­li Si-En-Enu da će Buš u Sin­si­na­ti­ju pre­do­či­ti de­ta­lje o naj­dra­stič­njoj re­for­mi ame­rič­kih oru­ža­nih sna­ga od Dru­gog svet­skog ra­ta na­o­va­mo. Re­če­no-uči­nje­no: obra­ća­ju­ći se sku­pu od pet­na­est hi­lja­da ve­te­ra­na, Buš je ob­ja­vio da će po­vu­ći oko 70.000 voj­ni­ka iz Evro­pe i Azi­je, od­no­sno tre­ći­nu voj­ske ko­ja se na­la­zi van te­ri­to­ri­je Sje­di­nje­nih Dr­ža­va (ne ra­ču­na­ju­ći Irak i Av­ga­ni­stan). Uz njih, bo­ra­vi­šte će traj­no pro­me­ni­ti još sto­ti­nak hi­lja­da čla­no­va nji­ho­vih po­ro­di­ca i ci­vi­la iz pra­te­ćih slu­žbi. "Tre­nut­no su, na pri­mer, na­še sna­ge ras­po­re­đe­ne pre­ma pla­nu za­šti­te od so­vjet­ske in­va­zi­je. Ta pret­nja vi­še ne po­sto­ji", obra­zlo­žio je Buš. "To­kom ove de­ce­ni­je, ras­po­re­di­će­mo po­kre­tlji­vi­je i ela­stič­ni­je sna­ge, što zna­či da će vi­še tru­pa bi­ti sta­ci­o­ni­ra­no ov­de, kod ku­će. Pre­me­sti­će­mo tru­pe i ka­pa­ci­te­te ta­ko da br­zo mo­gu da od­go­vo­re na iz­ne­nad­ne si­tu­a­ci­je. To će oja­ča­ti na­ša sa­ve­zni­štva u sve­tu dok gra­di­mo no­va part­ner­stva za­rad bo­ljeg oču­va­nja mi­ra", re­kao je Buš. Iako će SAD, ka­ko je re­kao, i da­lje za­dr­ža­ti znatne voj­ne ka­pa­ci­te­te u ino­stran­stvu, ve­ći­na od po­me­nu­tih se­dam­de­set hi­lja­da voj­ni­ka bi­će vra­će­na u Ame­ri­ku.

Prem­da je Buš u svom go­vo­ru pa­žlji­vo iz­be­gao da iz­ne­se de­ta­lje svog pla­na, za ko­ji je re­kao da je re­zul­tat tro­go­di­šnjeg ra­da eki­pe struč­nja­ka iz Pen­ta­go­na, od­mah je po­sta­lo ja­sno ko­je će se ba­ze i je­di­ni­ce na­ći na uda­ru. Reč je pre sve­ga o ame­rič­kim tru­pa­ma u Ne­mač­koj, u ko­joj ma­nje-vi­še stal­no bo­ra­vi oko 70.000 voj­ni­ka. U Azi­ji, naj­ja­če ame­rič­ko voj­no upo­ri­šte je Ju­žna Ko­re­ja, sa oko 37.000 voj­ni­ka duž de­mi­li­ta­ri­zo­va­nog gra­nič­nog po­ja­sa sa Se­ver­nom Ko­re­jom. Iako je gra­ni­ca iz­me­đu dve Ko­re­je ti­ha već de­ce­ni­ja­ma, mir ni­ka­da ni­je pot­pi­san, a Se­ver­na Ko­re­ja se ni­ka­da ni­je od­re­kla te­žnje da mi­lom ili si­lom uje­di­ni ze­mlju. S ob­zi­rom na to da je iz Pen­ta­go­na na­ja­vlje­no da će Ko­re­ju na­pu­sti­ti oko dva­na­est hi­lja­da voj­ni­ka, ja­sno je da će ame­rič­ko pri­su­stvo u Ne­mač­koj, uko­li­ko se Bu­šov plan spro­ve­de, bi­ti sve­de­no na mi­ni­mum.

UDVA­RA­NjE MAJ­KA­MA: Bu­šov go­vor do­neo mu je ova­ci­je biv­ših voj­ni­ka, ali u stva­ri ni­je bio na­me­njen nji­ma, već ak­tiv­nim voj­ni­ci­ma i, još vi­še, nji­ho­vim po­ro­di­ca­ma. Buš je, na­i­me, na pro­šlim pred­sed­nič­kim iz­bo­ri­ma po­be­dio za sve­ga ša­ku gla­so­va, a ove go­di­ne će mu ve­ro­vat­no bi­ti još te­že. Sva­ki glas bi mo­gao bi­ti od­lu­ču­ju­ći, pa treba računati i na gla­so­ve ro­di­te­lja ko­ji go­di­na­ma ni­su vi­de­li si­no­ve i kće­ri ko­ji bra­ne Ame­ri­ku na Pa­ci­fi­ku i na Raj­ni. Plus, Buš ovim pla­nom osi­gu­ra­va gla­so­ve izo­la­ci­o­ni­stič­kog kri­la re­pu­bli­kan­ske stran­ke, onog ko­ji sle­di Dže­fer­so­no­vo upo­zo­re­nje da Ame­ri­ka tre­ba da pa­zi da se ne upe­tlja pre­vi­še u svet­ske po­slo­ve i da "ne ide sa­ma u mrak tra­že­ći mon­stru­me". Ta stru­ja, iako ni­ka­da ni­je bi­la do­mi­nant­na, ni­je ni za­ne­mar­lji­va i mo­gla bi pred­sta­vlja­ti onaj je­zi­čak na va­gi ko­ji bi mo­gao da od­lu­či iz­bo­re.

Zbog to­ga ni­je čud­no što je Bu­šov plan od­mah do­če­kan na nož od stra­ne nje­go­vih pro­tiv­ni­ka. Već dva da­na ka­sni­je, na istom sku­pu ve­te­ra­na u Sin­si­na­ti­ju, Ke­ri je sa­se­kao Bu­šov plan kao voj­no i po­li­tič­ki neo­d­go­vo­ran. "Ni­ko vi­še od nas, ko­ji smo se bo­ri­li u ino­stran­stvu, ne že­li da vra­ti na­še voj­ni­ke ku­ći", re­kao je Ke­ri, ko­ji je i sam ve­te­ran vi­jet­nam­skog ra­ta, uče­sni­ci­ma kon­gre­sa. "Me­đu­tim, to se mo­ra uči­ni­ti u pra­vo vre­me i na pra­vi na­čin, a ovo ni­je ni jed­no ni dru­go." Ke­ri je iz­ra­zio bo­ja­zan da bi ovo­li­ko sma­nje­nje pre­ko­mor­skih sna­ga u tre­nut­ku ka­da se Ame­ri­ka vi­ja sa Al Ka­i­dom u pre­ko še­zde­set ze­ma­lja sve­ta, pred­sta­vlja­lo bez­bed­no­sni ri­zik. "Za­što da uni­la­te­ral­no po­vu­če­mo tre­ći­nu voj­ni­ka sa Ko­rej­skog po­lu­o­str­va u vre­me pre­go­vo­ra sa Se­ver­nom Ko­re­jom – ze­mljom ko­ja stvar­no po­se­du­je nu­kle­ar­no oruž­je?, pi­tao je Ke­ri. Sem to­ga, ospo­rio je Bu­šo­vu te­zu da će sma­nje­nje ka­pa­ci­te­ta u Evro­pi oslo­bo­di­ti po­ten­ci­ja­le za sna­ge u Ira­ku, gde se Ame­ri­kan­ci su­o­ča­va­ju sa sve ve­ćom ne­sta­ši­com ljud­stva (a bo­ga­mi i sa gu­bi­ci­ma). Ipak, naj­ve­ći deo otro­va Ke­ri je za­sno­vao na fi­nan­sij­skom aspek­tu Bu­šo­vog pla­na (te­ma ko­ju je Buš ele­gant­no za­o­bi­šao).

Pre­ma Ke­ri­je­voj ra­ču­ni­ci, ko­ja se za­sni­va na iz­ve­šta­ji­ma se­nat­skog bu­džet­skog ko­mi­te­ta, po­vla­če­nje 70.000 lju­di iz Evro­pe i Azi­je ko­šta­lo bi u star­tu vr­to­gla­vih se­dam mi­li­jar­di do­la­ra, ma­da bi se na du­ži rok ušte­de­lo oko mi­li­jar­du do­la­ra go­di­šnje. Čak i za Ame­ri­ku, ko­ja na voj­sku tro­ši vi­še ne­go sle­de­ćih še­sna­est ze­ma­lja na li­sti za­jed­no, se­dam mi­li­jar­di do­la­ra su ogro­man no­vac ko­ji bi se mo­žda ko­ri­sni­je mo­gao upo­tre­bi­ti u Ira­ku. Iz Bu­šo­vog ta­bo­ra sti­gao je ki­se­li od­go­vor da se "pred­sed­ni­ko­va ra­ču­ni­ca za­sni­va na dru­ga­či­jim pro­ce­na­ma od onih iz Se­na­ta", te da je, uosta­lom, ne­mo­gu­će tač­no iz­ra­ču­na­ti tro­šak dok se tač­no ne utvr­di ko­je će je­di­ni­ce do­bi­ti pre­ko­man­du. Ne­što vi­še te­ži­ne ima­lo je pod­se­ća­nje Bu­šo­vog iz­bor­nog ti­ma da je i sam Ke­ri sve­ga tri ne­de­lje ra­ni­je u jed­nom go­vo­ru na­ja­vio da će, ako bu­de iza­bran "ve­ro­vat­no po­vu­ći tru­pe iz Evro­pe i Azi­je". Ina­če, Ke­ri­je­va oso­bi­na da o sva­koj kon­kret­noj te­mi ima bar tri me­đu­sob­no su­prot­sta­vlje­na sta­va pred­sta­vlja ne­pre­su­šni iz­bor in­spi­ra­ci­je za Bu­šov pro­pa­gand­ni tim.

DRU­MO­VI ĆE PO­ŽE­LET: Ako je po­vra­tak ame­rič­kih voj­ni­ka ku­ća­ma tek jed­na od te­ma u tam­o­šnjoj pred­iz­bor­noj tr­ci, za mno­ge Nem­ce to je pi­ta­nje ži­vo­ta ili smr­ti. "Na­ša sud­bi­na za­vi­si od va­ših iz­bo­ra", re­kao je Jir­gen Mon­tag, grad­ski funk­ci­o­ner ne­mač­kog gra­da Švaj­nfur­ta, re­por­te­ru "Nju­jork taj­msa". Švaj­nfurt je od­lič­na ilu­stra­ci­ja na­či­na na ko­ji bi ne­mač­ka pri­vre­da bi­la po­go­đe­na u slu­ča­ju od­la­ska Ame­ri­ka­na­ca: U Švaj­nfur­tu već še­zde­set go­di­na ži­vi oko 55.000 Ne­ma­ca i oko 12.000 Ame­ri­ka­na­ca, ra­ču­na­ju­ći voj­ni­ke, čla­no­ve po­ro­di­ca i ci­vil­ne slu­žbe. De­set od­sto bra­ko­va su me­šo­vi­ti. Ame­ri­kan­ci go­di­šnje po­tro­še oko 25 mi­li­o­na evra, što je oko pet od­sto ukup­nog grad­skog do­hot­ka. Me­đu­tim, od fe­bru­a­ra ove go­di­ne, ve­ći­na voj­ni­ka iz obli­žnje ba­ze pre­me­šte­na je u Irak, pa su gra­đa­ni Švaj­nfur­ta na sop­stve­noj ko­ži ose­ti­li ka­ko iz­gle­da bu­duć­nost bez Ame­ri­ka­na­ca: či­ta­vi de­lo­vi gra­da, na­me­nje­ni pre­vas­hod­no za­do­vo­lja­va­nju po­tre­ba ame­rič­ke voj­ske, pre­ko no­ći su opu­ste­li, a vla­sni­ci lo­ka­la su na ivi­ci ban­kro­ta. "Tri-če­ti­ri me­se­ca bi se mo­žda i mo­glo iz­dr­ža­ti", re­kao je je­dan vla­snik pro­dav­ni­ce auto­mo­bi­la, ko­ji go­to­vo is­klju­či­vo tr­gu­je sa Ame­ri­kan­ci­ma. "Ako se usko­ro ne vra­te, pro­pao sam." Grad­ski oci već ču­pa­ju ko­su raz­mi­šlja­ju­ći či­me da po­pu­ne ba­zu, na­pu­šte­ne de­lo­ve gra­da i još ve­ću ru­pu u bu­dže­tu uko­li­ko se Ame­ri­kan­ci uop­šte ne vra­te. Slič­na je si­tu­a­ci­ja, a če­sto i još dra­stič­ni­ja, u ne­mač­kim gra­do­vi­ma ko­ji su se na­la­zi­li uz gra­ni­cu sa ne­ka­da­šnjom Is­toč­nom Ne­mač­kom.

U gra­di­ću Ba­um­hol­der, gde je od­nos Ame­ri­ka­na­ca i Ne­ma­ca 1:1, šte­ta se pro­ce­nju­je na 150 mi­li­o­na do­la­ra.

Još ni­ko ni­je iz­ra­ču­nao ko­li­ku bi ukup­nu šte­tu pre­tr­pe­la ne­mač­ka pri­vre­da u slu­ča­ju ame­rič­kog po­vla­če­nja, ali ni­ko ne sum­nja da će se me­ri­ti de­se­ti­na­ma mi­lijar­di, po­go­to­vo ako se u ob­zir uzme po­ve­ća­nje ne­za­po­sle­no­sti usled ot­pu­šta­nja lo­kal­nih rad­ni­ka. Osim pred­u­ze­ća ko­ja di­rekt­no po­slu­ju sa voj­skom i voj­ni­ci­ma, pro­pa­le bi i mno­ge in­fra­struk­tur­ne in­ve­sti­ci­je u pu­te­ve, vo­du, stru­ju i pra­te­će objek­te. Ne­mač­ka vla­da već je po­sla­la iza­sla­ni­ke u Va­šing­ton da lo­bi­ra­ju pro­tiv Bu­šo­vog pla­na, ma­da ni sa­ma ni­je ube­đe­na da će po­sti­ći re­zul­ta­te. Sem to­ga, par­ti­ja Ze­le­nih, ko­ja u Ne­mač­koj igra va­žnu po­li­tič­ku ulo­gu, otvo­re­no je po­zdra­vi­la Bu­šo­vu na­me­ru iz či­sto ide­o­lo­ških raz­lo­ga.

U du­bi­ni du­še, me­đu­tim, Nem­ci su sve­sni da je po­vla­če­nje Ame­ri­ka­na­ca, gle­da­no na du­ži rok, ne­mi­nov­no. Već po­sle pro­pa­sti So­vjet­skog Sa­ve­za bi­lo je ja­sno da je glo­ma­zna ame­rič­ka voj­na ma­ši­na u Evro­pi po­sta­la su­vi­šna. "Naža­lost, po­vla­če­nje tru­pa nema al­ter­na­ti­vu", uz­dah­nuo je ne­mač­ki mi­ni­star od­bra­ne Pe­ter Štruk. Sa­svim je dru­ga stvar u Azi­ji, gde ame­rič­ki sa­ve­zni­ci ži­ve u sen­ci ki­ne­skih (a u no­vi­je vre­me i se­ver­no­ko­rej­skih) nu­kle­ar­nih pro­jek­ti­la. Sma­nje­nje ame­rič­kih ka­pa­ci­te­ta ne pred­sta­vlja sa­mo uda­rac Ju­žnoj Ko­re­ji već i Ja­pa­nu i Taj­va­nu, či­je su oru­ža­ne sna­ge u pot­pu­no­sti za­vi­sne od Ame­ri­ka­na­ca. I prem­da se zva­nič­ni­ci tih ze­ma­lja još ni­su iz­ja­sni­li o Bu­šo­vom pla­nu, ne­ma sum­nje da je ve­ći­na du­bo­ko za­bri­nu­ta.

TRO­MI I TRA­PA­VI: Ne pot­ce­nju­ju­ći ma­te­ri­jal­nu šte­tu, sma­nje­nje ame­rič­kih efek­ti­va u Evro­pi i Azi­ji ima­će ozbilj­ne po­li­tič­ke po­sle­di­ce na du­ži rok. Ko­li­ko god po­li­ti­ča­ri vo­le­li da hva­le mir­ne na­či­ne re­ša­va­nja kri­za, di­plo­ma­ti­ja bez ma­nje ili ve­će pret­nje si­lom ne zna­či mno­go. Voj­no pri­su­stvo ne­ke si­le u bi­lo kom re­gi­o­nu pred­sta­vlja mo­ne­tu ko­jom se di­rekt­no me­re nje­ni po­li­tič­ki in­te­re­si (se­ti­mo se po­vla­če­nja ru­skog kon­ti­ngen­ta sa Ko­so­va). Za vre­me Bu­šo­vog man­da­ta, jaz iz­me­đu Ame­ri­ke i Evro­pe ja­ko se po­ve­ćao, jed­nim de­lom zbog Bu­šo­ve aro­gan­ci­je, ali i zbog su­štin­skog ra­zi­la­že­nja in­te­re­sa, ko­ji će osta­ti da va­že i uko­li­ko po­be­di Ke­ri. Ame­ri­ka, na­i­me, svo­je stra­te­ške in­ter­ese vi­di sa­mo u dva re­gi­o­na: na Bli­skom is­to­ku i u Cen­tral­noj Azi­ji. U oba slu­ča­ja, ti in­te­re­si su usko ve­za­ni za naf­tu, od ko­je ame­rič­ka pri­vre­da ni­ka­da ni­je vi­še za­vi­si­la. Evro­pa, me­đu­tim, u oba ta re­gi­o­na igra sa­svim mar­gi­nal­nu ulo­gu, kao i da­le­ko­i­stoč­ne ze­mlje. U sva­kom slu­ča­ju, ostva­re­nje Bu­šo­vog pla­na će u naj­ma­nju ru­ku pro­du­bi­ti po­sto­je­će raz­li­ke. S dru­ge stra­ne, ze­mlje "no­ve Evro­pe" – pre sve­ga Ru­mu­ni­ja i Bu­gar­ska – pro­fi­ti­ra­će od pro­me­na, s ob­zi­rom na to da se pri­ča da će naj­ve­ći deo pre­o­sta­lih efek­ti­va u Evro­pi bi­ti pre­me­šten ta­mo, kao i u Tur­sku ko­ja je Ame­ri­ci tre­nut­no stra­te­ški va­žni­ja od Ne­mač­ke.

Još pro­ble­ma­tič­ni­je pi­ta­nje su po­sle­di­ce ko­je će ame­rič­ko iz­vla­če­nje ima­ti po NA­TO, kao i po nje­go­vu azij­sku po­se­stri­mu SE­A­TO. Ne­ka­da­šnji ko­man­dant ame­rič­kih sna­ga u Evro­pi, Sr­bi­ma do­bro po­znati ge­ne­ral Ve­sli Klark, već je iz­ra­zio bo­ja­zan da će Bu­šov plan obes­hra­bri­ti sva na­sto­ja­nja da se NA­TO ak­tiv­ni­je uklju­či u re­ša­va­nje kri­ze u Ira­ku. NA­TO se, me­đu­tim, ni do­sad ni­je pre­tr­gao da se an­ga­žu­je, ni­ti su Ame­ri­kan­ci ta­kvo an­ga­žo­va­nje ohra­bri­va­li, osim iz či­ste kur­to­a­zi­je. U Pen­ta­go­nu se, na­i­me, još od ra­ta na Ko­so­vu pri­ča­ju vi­ce­vi u kojima se ova or­ga­ni­za­ci­ja opi­su­je kao ne­e­fi­ka­sna, bi­ro­kra­ti­zo­va­na, pa čak i an­ti­a­me­rič­ka. Je­dan ta­kav vic­ gla­si da skra­će­ni­ca NA­TO u stva­ri zna­či "Not Af­ter Ten O’Clock" ("Ni­šta po­sle de­set uve­če"), od­no­sno "Non-Ame­ri­can Tra­vel Or­ga­ni­za­tion" ("Ne­a­me­rič­ka put­nič­ka agen­ci­ja"). U stva­ri, ov­da­šnji pro­tiv­ni­ci pri­stu­pa­nja Sr­bi­je i Cr­ne Go­re NA­TO-u, ko­ji u nje­mu vi­de ame­rič­ku igrač­ku, ve­ro­vat­no bi se iz­ne­na­di­li ka­da bi zna­li sa ko­li­ko po­do­zre­nja se na NA­TO gle­da u Pen­ta­go­nu. Uosta­lom, NA­TO se upra­vo od­re­kao svo­je ulo­ge u Bo­sni, gde će ko­man­du usko­ro pre­u­ze­ti Evrop­ska uni­ja, a sli­čan aran­žman ve­ro­vat­no se za ko­ju go­di­nu spre­ma i za Ko­so­vo. U sva­kom slu­ča­ju, s ob­zi­rom na to da je pod­ruč­je Bal­ka­na već ne­ko vre­me na mar­gi­ni ame­rič­kih in­te­re­sa (ko­li­ko god Bal­kan­ci ve­ro­va­li u su­prot­no), even­tu­al­ne pro­me­ne struk­tu­re ame­rič­ke voj­ske ta­ko­đe će ima­ti mar­gi­na­lan efe­kat u re­gi­o­nu.

Ono oko če­ga se svi sla­žu je da ame­rič­ka voj­ska, ova­kva ka­kva je, ni­je u sta­nju da ade­kvat­no od­go­vo­ri iza­zo­vi­ma XXI ve­ka, i da je tre­ba me­nja­ti. Ja­sno je da je vre­me ve­li­kih kon­ven­ci­o­nal­nih bi­ta­ka pro­šlo i da do­la­zi era ta­ko­zva­nih su­ko­ba ni­skog in­ten­zi­te­ta u ko­jima ne­pri­ja­te­lja či­ne ma­le, po­kret­ne ge­ril­ske ili te­ro­ri­stič­ke gru­pe. Ten­kov­ske di­vi­zi­je u ta­kvim si­tu­a­ci­ja­ma mo­gu vi­še da šte­te ne­go da po­mog­nu, kao što se od­lič­no vi­di u Ira­ku. Ume­sto njih, mno­go su ko­ri­sni­je la­ko opre­mlje­ne spe­ci­jal­ne sna­ge, sa oslon­cem na lo­kal­ne oru­ža­ne sna­ge. U sva­kom slu­ča­ju, to je te­za u ko­ju čvr­sto ve­ru­je ame­rič­ki se­kre­tar od­bra­ne Do­nald Ram­sfeld, a naj­ve­ći broj eks­pe­ra­ta se s njim sla­že. Ono oko če­ga ne mo­gu da se slo­že je ka­ko iz­vr­ši­ti re­or­ga­ni­za­ci­ju ma­sto­don­ta ko­ji bro­ji oko mi­lion ak­tiv­nih voj­ni­ka, i či­ji je naj­ma­nji po­kret­ni deo jed­na di­vi­zi­ja (bar 10.000 voj­ni­ka). Sto­ga oni ko­ji je­dva če­ka­ju da vi­de le­đa ame­rič­kim voj­ni­ci­ma ne tre­ba da cup­ka­ju od ne­str­plje­nja: u naj­ma­nju ru­ku, pro­ći će go­di­ne pre ne­go što re­or­ga­ni­za­ci­ja ozbilj­no poč­ne da se spro­vo­di.

DO­LE CI­A: Ta­ko iz­la­zi da je Buš svo­jim go­vo­rom u Sin­si­na­ti­ju u stva­ri na­čeo pro­blem ko­ji je to­li­ko ve­li­ki da ni on ni nje­gov na­sled­nik (Ke­ri ili ne­ko dru­gi) ne­će sti­ći da ga re­še. Me­đu­tim, bu­ka oko Bu­šovog pla­na još se ni­je ni sti­ša­la ka­da je iz re­pu­bli­kan­skog ta­bo­ra ba­če­na no­va bom­ba: plan za uki­da­nje Cen­tral­ne oba­ve­štaj­ne agen­ci­ja (CIA). Na­i­me, se­na­tor Pat Ro­berts iz Kan­za­sa, bli­zak Bu­šov sa­ve­znik i pred­sed­nik moć­nog Oba­ve­štaj­nog od­bo­ra Se­na­ta, ob­ja­vio je plan za te­melj­nu re­or­ga­ni­za­ci­ju ame­rič­kog oba­ve­štaj­nog si­ste­ma, u ko­me ne­ma me­sta za le­gen­dar­nu Agen­ci­ju. Pre­ma tom pla­nu, CIA bi bi­la raz­bi­je­na na tri odvo­je­ne agen­ci­je: Na­ci­o­nal­nu taj­nu slu­žbu, ko­ja bi se ba­vi­la kla­sič­nom špi­ju­na­žom, Na­ci­o­nal­ni bi­ro za pro­ce­ne (ana­li­ti­ka) i Kan­ce­la­ri­ju za teh­nič­ku po­dr­šku (is­tra­ži­va­nje i raz­voj). Voj­na oba­ve­štaj­na i kon­tra­o­ba­ve­štaj­na slu­žba (DIA) bi­la bi iz­me­šte­na iz voj­ske, a FBI bi ta­ko­đe iz­gu­bio svo­ju kon­trao­ba­ve­štaj­nu i an­ti­te­ro­ri­stič­ku kom­po­nen­tu, ko­je bi ta­ko­đe funk­ci­o­ni­sa­le kao po­seb­ne agen­ci­je. Nad svim tim no­vo­u­spo­sta­vlje­nim slu­žba­ma na­la­zio bi se je­dan čo­vek – Na­ci­o­nal­ni oba­ve­štaj­ni di­rek­tor – či­ja bi ovla­šće­nja bi­la ve­ća ne­go što ih tre­nut­no ima di­rek­tor CIA, a ime­no­vao bi ga, na­rav­no, ame­rič­ki pred­sed­nik.

Iako se­na­tor Ro­berts tvr­di da je obez­be­dio po­dr­šku ve­ći­ne re­pu­bli­kan­skih ko­le­ga za svoj plan, Be­la ku­ća se o nje­mu zva­nič­no ni­je iz­ja­sni­la. Raz­log je ra­zu­mljiv – CIA i Pen­ta­gon su od­mah (ne­zva­nič­no) vri­snu­li do ne­ba, jer bi pri­me­nom pla­na iz­gu­bi­li svo­ju po­zi­ci­ju. Sem to­ga, Buš bi po­dr­škom Ro­bert­so­vom pla­nu sva­ka­ko na­lju­tio svog bli­skog sa­ve­zni­ka Ram­sfel­da i de­za­vu­i­sao no­vo­po­sta­vlje­nog di­rek­to­ra CIA Por­te­ra Go­sa. Uoči iz­bo­ra, ta­kav po­tez la­ko bi mo­gao da se po­ka­že kao či­sto sa­mo­u­bi­stvo.

To, me­đu­tim, ne zna­či da plan ne­će bi­ti spro­ve­den u de­lo po­sle iz­bo­ra, uko­li­ko ih Buš do­bi­je. Ana­li­ti­ča­ri jed­no­du­šno oce­nju­ju da bi Ro­bert­so­va re­or­ga­ni­za­ci­ja oba­ve­štaj­nog apa­ra­ta sma­nji­la ne­za­vi­snost oba­ve­štaj­nih agen­ci­ja od po­li­tič­ke kon­tro­le i da­la Bu­šu ovla­šće­nja o ko­ji­ma su nje­go­vi pret­hod­ni­ci mo­gli sa­mo da sa­nja­ju. S ob­zi­rom na to da plan do­la­zi iz Re­pu­bli­kan­ske stran­ke, Ke­ri­je­va po­be­da bi ve­ro­vat­no do­ve­la do od­la­ga­nja nje­go­ve pri­me­ne.

Ta­ko iz­la­zi da bi se u slu­ča­ju Bu­šo­ve po­be­de po­ve­ća­le šan­se da se dve in­sti­tu­ci­je ko­je su de­ce­ni­ja­ma va­ži­le za glav­ne po­lu­ge ame­rič­ke glo­bal­ne do­mi­na­ci­je – NA­TO i CIA – za­u­vek pre­se­le u isto­ri­ju. Oni ko­ji su ga pre če­ti­ri go­di­ne iza­bra­li za pred­sed­ni­ka te­ško su ta­da mo­gli to­me da se na­da­ju.