Ako se većina slaže da će funkcija beogradskog gradonačelnika biti druga ili treća po važnosti u Srbiji, onda se za novosadskog gradonačelnika lako može ustvrditi da će u narednim godinama praktično biti prvi čovek Vojvodine. Ta teza se ističe s obzirom na procenu da su poslednji parlamentarni i predsednički izbori pokazali da je ideja vojvođanske autonomije trenutno u krizi i u samoj Pokrajini i da je vojvođanska prestonica njeno poslednje uporište. Uz to, ne treba zaboraviti da je Novi Sad verovatno jedan od najbogatijih i najprosperitetnijih gradova u postmiloševićevskoj Srbiji – o čemu jednostavno govori podatak da je njegov godišnji budžet preko sto miliona evra.

Već ta dva razloga (a ima ih još sijaset) dovoljna su da objasne žestinu interesa koju sve političke stranke i raznovrsne grupe već pokazuju za "Miletićevu stolicu" u gradskom magistratu – jedni da očuvaju da bar Novi Sad ostane u vojvođanskim rukama (ma šta to značilo), drugi da dotuku vojvođansku autonomističku ideju (kad je već i sama na samrti), a svi da se dočepaju kontrole nad relativno najbogatijom i najsređenijom velikom varoši u Srbiji.

Tu predizbornu žestinu oko gradonačelničkih izbora u Novom Sadu ilustruje okolnost da se javnosti prijavilo, kao mogući učesnici izborne trke, čak 13 ličnosti (ako smo dobro izbrojali dobrovoljce za tu funkciju). Neki od njih doista s nadom da će pobediti, drugi s idejom da izbore iskoriste da ih Novi Sad bar upozna (kad već do sada nisu to uspeli na neki drugi način), treći da naškode glavnim kandidatima i pri tom nešto i zarade od onih koji kao takmičari za to imaju interesa, četvrti da se legalizuju i steknu neku vrstu "zaštite" od eventualnih budućih "progona" vlasti ili neke druge mafije, itd.

Grupu kandidata za novog gradonačelnika predvode dve ličnosti koje su i do sada bile na ključnim gradskim položajima: Borislav Novaković (DS), sadašnji predsednik Skupštine Novog Sada, i Branislav Pomoriški (LSV), aktuelni predsednik Izvršnog odbora grada. Kada su pre četiri godine, u oktobru 2000, bili izabrani na te funkcije, njihove stranke, Đinđićeve demokrate i Čankovi ligaši, bile su u koaliciji, ali se ta koalicija, kao što je poznato, posle dosta tekućeg trvenja, raspala uoči prošlogodišnjih parlamentarnih izbora – a varnice između ova dva čoveka izbijale su i mnogo ranije. Pošto je reč o političarima koji su izrasli u samom gradu, tokom otpora Miloševićevom režimu, verovatno bi se obojica kandidovali za mesto gradonačelnika – čak i da ih njihove stranke u tome nisu podržale – jer obojica smatraju da imaju svoje zasebno ime u Novom Sadu, to jest ličnu reputaciju i zasluge. Između njihovih pozicija u matičnim strankama, DS-u i LSV-u, postoji jedna gotovo perverzna, teško je reći, da li sličnost ili razlika.

NOVAKOVIĆ ILI POMORIŠKI: Dugo se, naime, spekulisalo oko toga hoće li demokrate pod Tadićem doista kandidovati Novakovića za novosadskog gradonačelnika, ne samo zato što je bio među najuticajnijim funkcionerima DS-a iz Đinđićevog vremena, već i zbog toga što je on bio u centru nekadašnje Solunske afere – kada je uz njegov glas izglasan Zakon o radu u Skupštini Srbije, a on je navodno, tvrdila je (i tvrdi) opozicija, u vreme glasanja već bio u Solunu. Međutim, Tadić je posle izbora za predsednika Srbije, čini se, odustao od dalje kadrovske čistke u stranci i odlučio da ne eksperimentiše na izborima u ključnim gradovima. Pomoriški je, s druge strane, navodno, više imao strah da će ga Čanak i ligaši podržati suviše glasno, s obzirom na procene da je njegov partijski šef tokom proteklih godina, što tvrdoćom svojih izjava o većini "narodnih miljenika" u Srbiji, što zbog "loših drugova" kojih se nije odrekao (afera Opačić i šećerna afera) – izgubio dosta biračke podrške, što se videlo na proteklim parlamentarnim izborima.

Novaković u odmeravanju s Pomoriškim ima prednost u snazi Demokratske stranke u Novom Sadu (prema većini anketa, ona je izbila na prvo mesto po uticaju), a istovremeno može da računa na žetvu strpljivo građenog imidža "marljivog gradskog domaćina" i zaštitnika praktičnih potreba običnih ljudi. On godinama nije bio lenj da pred objektivima televizijskih i foto kamera svakodnevno obilazi grad i, kako to pakosno kažu njegovi konkurenti, "svečano otvara" svaki novi semafor. Istovremeno, delovao je kao čovek koji lično ne barata velikim novcem, pa mu nije nalepljena ni neka krupnija zloupotreba. Na minus strani tu je, pored već spomenute "solunske slabosti", famozna "legalna odluka" o prodaji placa za Opačićevu benzinsku pumpu (koja nije povučena, ni posle niza optužnica prema Nenadu Opačiću za dilovanje droge i druga teška krivična dela).

No, za kandidata Novakovića najtugaljiviji je problem novog, jednogodišnjeg zakašnjenja rekonstrukcije Mosta slobode, a baš na opravku tog mosta Novaković je dugo stavljao glavni ulog svoje popularnosti i lično se angažovao oko praćenja radova (strani glavni izvođač posla, koga je izabrala Dunavska komisija, već dve godine "luta" oko građevinske koncepcije i rokova završetka rekonstrukcije tog mosta i dokazuje da "kilavih" građevinara ima i u svetu, a ne samo kod nas).

Pomoriški igra na kartu lične menadžerske sposobnosti i, mada je član vojvođanskih socijaledemokrata, iznosi liberalne ekonomske i političke koncepcije koje odgovaraju novosadskoj tradiciji. Ima reputaciju čoveka spremnog na "krupne finansijske poteze" što potkrepljuje i ličnim ekonomskim usponom – pa mu protivnici stalno pripisuju "mutne poteze" u baratanju gradskim budžetom. Na plus strani kod Pomoriškog su i "narodska komunikativnost" i "laloški štrih" u veštoj retorici, a ne treba zaboraviti i da je imao sredstava da za marketinškog promotera svoje kampanje angažuje beogradsku firmu Pristop (filijalu istoimene ljubljanske kompanije), koja je u reklamnom poslu bila veoma uspešna na srpskom tržištu.

Na minus strani Pomoriškog je niz konflikata, koje kao šef operativne vlasti u gradu nije mogao da izbegne. U sukobu je sa šoferima u lokalnom GSP-u, zbog kolektivnog ugovora o platama, ali i sa uticajnim direktorima u javnim preduzećima koje kontroliše DS, kojima je pokušao da smanji plate od 150.000 dinara, itd. Naravno, tu je i puka činjenica da i Novi Sad, uprkos relativnom uspehu, ima i dalje previše nezaposlenih i siromašnih, te da je divlja gradnja zauzela čitavu gradsku okolinu, pa se tim graditeljima, o trošku svih drugih građana, sada svi udvaraju.

PODELE OKO ISAKOVA: Do sada glavni javni protivnik i Novakovića i Pomoriškog jeste Miodrag Isakov, vođa Reformista Vojvodine i doskorašnji potpredsednik "dosove" Vlade Srbije, koji se takođe kandidovao za gradonačelnika Novog Sada i za to dobio podršku gradskih organizacija SPO-a i Otpora. No, oko oba koaliciona partnera već su izbili konflikti. Gradski stranački organi ove dve stranke su se, čini se, da podelili oko podrške Isakovu, pa se osporava njegovo pravo da u svojoj odborničkoj listi koristi ime Otpora, a u lokalnom odboru SPO-a izbila je velika svađa između grupe oko nekadašnjeg gradonačelnika Stevana Vrbaškog, koji nije za Isakova, i predsednika GO SPO-a Slobodana Živkucina, koji pruža podršku ovom kandidatu.

Isakov je, inače, napade na Novakovića i Pomoriškog pokrenuo još ranije, tvrdeći da je grad ogrezao u korupciju, a da su se njegovi dosadašnji funkcioneri "pomešali" sa mafijom. Iako je oštrica napada prvo bila usmerena ka Pomoriškom, prvi njegov izborni slogan "Ni Solun ni Hag, već Novi Sad" sada direktno udara na Novakovića. Aduti Isakova su veteranski staž u borbi protiv Miloševićevog režima, lična popularnost i rečitost, političko iskustvo u sabiranju raznih nezadovoljstava, egalitaristički ideološki akcenti i imidž čoveka nesklonog ličnom bogaćenju (već "životnim zadovoljstvima"). Na minus strani, glavne stavke su slabost stranke koju predvodi, uzdrmana doslednost u ekskluzivnoj vojvođanskoj orijentaciji (podržao je Koštunicu na nekadašnjim neuspelim predsedničkim izborima), a nešto kontaminirane prašine nosi i iz vremena kada je bio u timu premijera Zorana Živkovića.

Zapravo, ako bi se gledalo samo na broj glasova koji je ranije u Novom Sadu osvajala Šešeljeva Radikalna stranka, glavni konkurent spomenutim kandidatima za novosadskog gradonačelnika trebalo bi da bude Maja Gojković, potpredsednica te stranke (i potpredsednica najviših organa države u Miloševićevo vreme). No, mnogi smatraju da je Novi Sad konačno savladao strah od radikala, da je njihovo vreme prošlo, a pri tom dodaju da je sama Gojkovićeva u gradu, najviše zbog urbanog imidža, imala rejting niži od rejtinga svoje stranke. Ona sama ne govori gotovo ništa već čitavu deceniju (valjda je zato toliko visoko dogurala), pa je, osim ljubavi za Srbiju, malo šta od svojih sposobnosti pokazala sugrađanima.

Ima posmatrača koji tvrde da u Novom Sadu ovoga puta (ra razliku od prethodnih 300 godina) treba očekivati iznenađenje i da će Karićeva novoformirana stranka upravo u ovom gradu steći glavno uporište (dobrim delom na račun radikala). Sam Karić izgleda misli da ima dobitnu kombinaciju u spoju glasova koje je u Novom Sadu dobio na proteklim predsedničkim izborima sa kandidaturom nekadašnjeg gradskog premijera dr Đorđa Bašića. Ovaj političar, izronio na vlast posle "jogurt revolucije" 1988. godine, kasnije je prešao na opozicionu stranu, pa je kao član DS-a bio jedno vreme i potpredsednik Skupštine Srbije. Pitanje je, međutim, da li je Snaga Srbije u Bašiću dobila kandidata po volji svojih birača u Novom Sadu i da li ovo glasačko telo veruje da mu je posle duge političke biografije ostalo snage da nešto učini za grad.

Jedan od retkih kandidata iza koga ne stoji nijedna stranka je Nikola Aleksić, dugogodišnji gorljivi aktivista Ekološkog pokreta i odbornik koji je protekle decenije u stalnoj zavadi sa gradskim rukovodstvom. Novosadski "zeleni" će možda u budućnosti postati važan faktor u gradu, ali Aleksić, s obzirom na generacijsku pripadnost, ne može korpusu evropskih ideja o zaštiti prirode da pridoda mladost i moderan senzibilitet. S druge strane, najavljena kao kandidat grupe građana, Mirjana Obrknežev možda ima taj senzibilitet, ali se do juče nije bavila javnim radom.

… I OSTALI: Grupu već dobro poznatih lica među kandidatima za novosadskog gradonačelnika možemo zaključiti sa Radetom Bajićem, kandidatom SPS-a, i Milanom Paroškim, koga kandiduju Narodna stranka i Naša Vojvodina. Za Paroškog je lakše reći s kim u proteklih petnaestak godina nije bio nego s kim je do sada sarađivao. Bio je važan komunistički činovnik, pa instruktor četnika, zatim je bio poslanik uz Draškovića i Koštunicu, pa u predizbornoj koaliciji sa Đinđićem, zatim sa Pelevićem, itd. Oni koji ga znaju tvrde da mu je i ovde glavna uloga da smeta nekim kandidatima i "omali" im nešto glasova. Bajić, na drugoj strani, ima generalni problem Miloševićeve stranke u Novom Sadu – ona ga je bacila u bedu i to nije lako zaboraviti.

Među onima koji će na gradskim izborima više drugima oduzimati nego sebi sakupljati verovatno je i Branislav Švonja, mladić koji nastupa u ime Zajednice Srba iz Hrvatske i BiH, sada stanovnik poznatog novosadskog predgrađa Veternik (gde stanuje više Bosanaca nego na Palama). Ovaj tridesetogodišnjak, koji se brzo obogatio, postao je poznat kada mu je pripretilo društvo oko, takođe Veterničana, Nenada Opačića (koji je osuđen za dilovanje droge, a čekaju ga i nova suđenja zbog navodnog kidnapovanja, saradnje sa zemunskim klanom, itd.). Švonjina ciljna grupa su mnogobrojne izbeglice koje su sredile papire u Novom Sadu i on može da smanji broj radikalskih glasova.

Zanimljivo je da su se stranke vladajuće koalicije u Srbiji DSS, G17 plus i Nova Srbija odlučile da u Novom Sadu izađu s mlađim kandidatima, verovatno samo s namerom da od njih tek počnu stvarati buduće gradske lidere. Istina, kandidat DSS-a dr Dejan Mikavica već je nekoliko godina glavni čovek ove stranke u Novom Sadu, ali je teško reći da mu je popularnost mnogo porasla. Kanidat G17 plus Miloš Tomić postao je tek pre nekoliko meseci predsednik Upravog odbora NIS-a, a već mu je zapao težak zadatak da pokuša da odbrani pristojno mesto ove stranke na proteklim parlamentarnim izborima u Novom Sadu. Zoran Stojanović, kandidat Nove Srbije, više će imati promotivni nego takmičarski zadatak na izborima. Isto se može reći i za Dušana Salatića iz Saveza Srba Vojvodine, kao i za Milana Savića, koji se ovde, kao "novo lice", kandiduje u ime Vuksanovićeve Narodne demokratske stranke.

Ostaje, naravno, da se vidi da li će svi pobrojani kandidati uspeti da do početka septembra sakupe 8062 potpisa neophodna za kandidaturu za izbor gradonačelnika Novog Sada – a, naravno, još je neizvesnije koji će deo, od oko 240.000 birača, doista i izaći na biračka mesta. Jedino je sigurno da izborni štabovi još nisu izneli baš sve što kandidati imaju jedan protiv drugog – i da građanima još nije sasvim jasno od koga bi trebalo da kupe mnogo bolju budućnost.