Argumentujući zašto se bavi rđavom predstavom, Ivan Medenica se poziva na jednu od kolumni Jovana Ćirilova, koji opominje kritičare da ne obraćaju dovoljno pažnje pozorišnim formama koje u nedostatku tačnije i preciznije odrednice rogobatno nazivamo "alternativnim". U isti mah, Medenica se priseća i da Ćirilov zamera karitičarima koji prećutkuju predstave o kojima imaju veoma loše mišljenje.

U drugoj svojoj kolumni Ćirilov je svojevremeno, ironično instruirajući mlade kritičare, zapisao i da nije toliko važno šta će kritičar napisati, ali je odlučujuće kako će to napisati.

I sâm sam kao kritičar ćutao o predstavama u kojima nisam uspevao da nađem osnov za ozbiljnu analizu, uveren da prećutkivanje može biti efikasno upozorenje, a da odveć rđave predstave mogu da provociraju najmračnije nagone kritičara, posebno onih koji nisu u stanju da prikriju svoje neostvarene stvaralačke ambicije (prisećam se mudrog upozorenja Jovana Hristića da se pozorišni kritičar ne postaje, već se na to zvanje spada). Istina, masakr pozorištnika, ma kako to delovalo paradoksalno, u našoj sredini kritičaru garantuje ugled, ali ne verujem da ta vrsta poštovanja zanima one koji su ozbiljni.

Nije umesno da pišem o umetničkim dometima predstava za koje sam kao selektor odgovoran, ali mi je žao što je Medenica propustio da konstatuje važnu činjenicu, te da u odgovarajućem kontekstu razmatra Rat/Sećanja: Belef insistira na tome da značajnim delom svojih programa daje šansu mladima. Ta dimenzija dakako ne treba da utiče na sud kritike, ali treba je biti svestan, tim pre ako kritiku ispisuje pedagog.

Većina aktera ove predstave nešto su mlađe kolege studenata FDU-a (gde je Medenica asistent), glumaca jedne od prošlogodišnjih produkcija Belefa, koji su se tek lane, i to na ovom festivalu, sreli s Artoovim pogledom na teatar. Sada su akteri Rata/Sećanja napravili predstavu na tragu artoovskog pozorišta, i ta činjenica – a ne organsko povezivanje muzike, pokreta i slike, ili kritičarevo pominjanje odsustva tekstualnog predloška i mimetičke forme – opravdava lociranje ove produkcije u kategoriju "alternativnog teatra", pojma koji se ovde uistinu netačno i neprecizno koristi. Čak i kada je pod znacima navoda.

Belef otvara prostore istraživanja i podrazumeva eksperimentalnu situaciju. Princip rada u radionici, na kojem se bazira predstava Rat/Sećanja, ali i mladost glumaca koji u njoj igraju, mogu ponuditi objašnjenje za uzvike sa scene, koji su ipak daleko od Slavkovog upozorenja: "Mirko, pazi metak!" koji pominje Medenica.

U svetlu eksperimenta, dakle, valja razmatrati i ono što Medenica konstatuje kao scensku nebulozu, naivnost, diletantizam, a što možemo posmatrati i kao provokativni spoj tradicionalne teatarske forme, strane ovim prostorima, teme koja se tiče i nas i Indonežana, te mladosti aktera, dovoljno hrabrih da se upuste u istraživanje.

No, sve i da je Medenica u pravu, nejasan je njegov predlog o sprovođenju "kontrole, ozbiljnije procene pristiglih ponuda". Nije problem što koprodukcije Belefa nastaju tokom festivala, niti je tačno da o njima niko ozbiljnije ne odlučuje. U Savetu i Direkciji Belefa ima i te kako ozbiljnih ljudi od ugleda, teatarskog znanja i iskustva. (Nikad se ne zna koje će predstave kritičar u svojstvu selektora, uprkos negativnim kritikama, pozvati na drugi festival, a pretpostavljam da na selektorovo uverenje ne utiču ni odluke žirija da baš te predstave ostavi bez nagrada.) Problem je, međutim, ako se iza predloga o uvođenju kontrole nahodi ideja o centralizovanom odlučivanju u našem teataru, o zavođenju jedinstvenog kriterijuma koji ima biti poštovan, inače će da uslede sankcije, recimo – negativna kritika, a možda i isključenje iz teatarske zajednice. Iako se naša pozorišna stvarnost ne može podičiti jasnim kriterijumima, ne znači da je rešenje u uniformisanosti, kao što ni uspostavljanje kriterijuma nije moguće sprovesti centralizacijom, a još manje znači da bi oni na taj način postali validni i objektivni.

I dalje sam uveren da je dobro što je beogradska publika videla Rat/Sećanja, baš kao što, bez obzira na neslaganje s Medenicom, verujem da pozorištu ne sme da bude ukinuto pravo na različitost, pa i grešku. Uostalom, zar i kritičar nema pravo da pogreši, a upravo je Medenica smelo, hrabrije no njegov stariji kolega svojevremeno (ocenjujući na dva različita načina predstavu Kad su cvetale tikve), priznao da je pogrešio prvi put pišući o Snu letnje noći u režiji Nikite Milivojevića, te je napisao novu, drugačiju kritiku na stranicama istog glasila.

I na koncu opet citat preuzet od Ćirilova, koji savete mladom kritičaru završava konstatacijom: "Tema je mnogo složenija. A tajna velika."