Pun kufer marketinga
Besne gliste
A posle mene optužuju da namigujem na reproduktivne organe
Odmah da se dogovorimo – skretanje pažnje na sebe je legitiman cilj svake pa samim tim i tržišne komunikacije. Zato se šminkamo, doterujemo, tetoviramo, pravimo pametni… Zato neko istrči go na fudbalski teren, drugi se odmah napije u društvu, treći drži banku dok ne smori sve goste, četvrti vam vikne "ba!" kad se najmanje nadate… Dovijamo se na razne načine, a sve u nadi da ćemo biti primećeni i da ćemo, ako nam se posreći, nekoga zainteresovati dovoljno da poželi da nas bolje upozna, proba, zavoli, kupi ili šta već da nam je bio cilj. Međutim, kad je previše skretača pažnje to može da zaguši kanale komunikacije, naročito ako svi navale u isto vreme i na isto mesto – eto, u "silikonskoj dolini" više ni Felinijeva duvandžika ne bi mogla da skrene pažnju na sebe.
U Tokiju, u kojem već odavno ne možete ni da pljunete, a da ne zakačite neki bilbord koji peva i igra, da bi se izdvojili morali su da smisle "živi bilbord" na kojem fudbaleri ceo dan pikaju fudbal. U Beogradu, po kojem možete da pljujete do mile volje, a da ne zakačite ništa osim infekcije, smislili su – "živi piš" bilbord. Ukoliko ste zadržali isti smisao za humor koji ste imali u trećem osnovne ili ako imate dete tog uzrasta koje treba da kupi delove za automobil, onda je ovaj bilbord baš za vas: Tiki ima veliki. Je, koja fora! A posle mene optužuju da namigujem na reproduktivne organe. Naravno, sitnim slovima dopisano je i objašnjenje: Tiki ima veliki – izbor delova za automobile. Ako u brzini upamtite i brojeve telefona koji su takođe ispisani na tom bilbordu kraj autoputa, pretpostavljam da će vam se javiti tri debela Nemca – ili to beše vic iz drugog osnovne?
Još veća gužva je na malim ekranima – tu je tek teško izdvojiti se i skrenuti pažnju na sebe. Zato je neophodno da budete kreativniji. Ili dosadniji, šta vam je već lakše.
Pošto je procenjeno da smo oguglali kad nam duge reklamne blokove povremeno prekidaju filmovi, odlučeno je da nam se i tokom tih kratkih filmskih intermeca skreće pažnja na proizvode. Pa se tako desi da, dok gledam kako se očajni roditelji grle nad detetom za koje su upravo saznali da boluje od leukemije, četvrtinu ekrana prekriju boca i konzerva i počnu da se uvijaju u veselom plesu, valjda srećne što imaju "visok procenat voćnog soka"!? Doduše, sok bi mi tada dobro došao da proteram knedlu u grlu, ali sam se zainatila da ta marka neće preći preko mog praga, ni mojih usana. Mala osveta za čovečanstvo, velika za mene.
Slične očajničke (i očajne) pokušaje skretanja pažnje možemo da vidimo i u novinama. Jedan pretendent na marketing, odranije poznat organima čaršije, po ko zna koji put javno je prozvao firme koje, zamislite, nisu htele da mu dobrovoljno daju pare u dobrotvorne svrhe. Ako se ova praksa ustali mogla bi na kraju da uđe u udžbenike kao jedna od taktika za unapređivanje odnosa sa javnošću, odmah posle lekcije "TV Dnevnik i godine raspleta". A da taktika pali, to znamo – kad god izgrdite onog ko vas neće, on odmah počne da vas hoće, je l’ tako?