Iako bi Predrag Marković, predsednik Skupštine Srbije, tek u nedelju trebalo da raspiše lokalne izbore, a sve stranke još nisu izašle sa definitivnim listama kandidata, Nenad Bogdanović, najverovatniji kandidat Demokratske stranke za gradonačelnika Beograda, već je u nezvaničnim krugovima i pojedinim medijima proglašen – budućim trećim čovekom u državi. Uprkos istraživanjima i iskustvenim argumentima koji govore da bi ime budućeg prvog čoveka prestonice moglo sa solidnim stepenom sigurnosti biti poznato i pre 19. septembra, kada će, najverovatnije, građani ponovo morati na birališta, međutim, priča o lokalnim izborima time nikako ne gubi na neizvesnosti i političkom značaju. Naprotiv.

Prema ne tako novom Zakonu o lokalnim izborima (usvojen 2002. godine) gradonačelnici tri srpska grada (Beograd, Novi Sad, Niš) biće birani na dvokružnim neposrednim izborima, dok im Zakon o lokalnoj samoupravi daje zaista ogromna ovlašćenja (u toj jednoj funkciji biće sadržana dosadašnja ovlašćenja predsednika Izvršnog odbora i predsednika Skupštine grada). Isto važi i sa predsednike opština – svih, osim beogradskih.

DOGOVOR DS I DSS: Skupština Beograda usvojila je, naime, pre dve nedelje, novi statut grada, prema kome će predsednike 17 gradskih opština birati odbornici, a ne građani na direktnim izborima. Zahvaljujući činjenici da nije donet zakon o glavnom gradu, kojim je trebalo da budu utvrđeni položaj prestonice i njenih opština, pojavio se zgodan prostor za različita tumačenja položaja gradskih opština. Dve stranke koje se u poslednje vreme sve bolje slažu, viđene kao budući koalicioni partneri u Vladi Srbije – Demokratska stranka Borisa Tadića i Demokratska stranka Srbije Vojislava Koštunice, izračunale su da im najviše odgovara tumačenje prema kome gradske opštine nisu jedinice lokalne samouprave (što upućuje na postojanje nekog dogovorenog "paketa" o čijoj sadržini je za sada moguće iznositi samo neproverene pretpostavke). S tim viđenjem položaja gradskih opština nisu se, međutim, složili DSS-ovi partneri u aktuelnoj vladi Srbije – G17 plus i Srpski pokret obnove, ali, recimo, i Rodoljub Šabić, ministar za državnu upravu i lokalnu samoupravu u vreme vladavine DOS-a, kada je i donet aktuelni zakon o lokalnim izborima, sada predsednik Pravnog saveta Socijaldemokratske partije.

Svi imaju zanimljive argumente. Miloš Aligrudić, šef poslaničke grupe DSS-a u Skupštini Srbije, tako, između ostalog, tvrdi da je autonomno pravo grada da uređuje svoje unutrašnje odnose, "jer ako Beograd može da promeni broj i granice svojih opština i da za to ne pita republiku, zašto ne bi mogao da utvrdi i način izbora organa tih opština". Aligrudić upozorava i na praktične aspekte organizovanja predstojećih izbora, pitajući kako bi izgledala kampanja u Beogradu ako bi se, osim kampanje za gradonačelnika, vodilo još 17 kampanja za predsednike gradskih opština. Prema njegovoj oceni, "ni nadležnosti, ni ustavno-pravni položaj, ni obim poslova koje oni obavljaju, ne zaslužuju takvu vrstu izbora".

S druge strane, ministar finansija Srbije i potpredsednik G17 plus Mlađan Dinkić smatra da je menjanje statuta Beograda neposredno pre raspisivanja izbora zakonit, ali loš i politički štetan potez. "Nemaju hrabrosti da se pojave imenom i prezimenom, već se kriju iza stranaka", tvrdi potpredsednik G17 plus, koji je već obećao da će se, ako ta stranka nakon samostalnog izlaska na lokalne izbore prođe "katastrofalno loše", povući iz politike. Ni predstavnici SPO-a nisu krili neprijatno iznenađenje promenom Statuta prestonice. "Ispada da kad god neko dođe u priliku da bude na vlasti, pokušava da prema sebi skroji zakon. To zaista ne razumem", ispovedio se Veroljub Stevanović, šef poslaničke grupe SPO-a u Skupštini Srbije. On je dao i slikovit primer "apsurdnosti" takve odluke gradskih odbornika, podsećajući da će građani nekih malih mesta, kao što je Kosjerić, sa 12.000 stanovnika, neposredno birati predsednika opštine, dok građani Voždovca, ili Novog Beograda, koji spadaju u najveće opštine u Srbiji, neće imati to pravo.

OPET USTAVNI SUD: Građani beogradske opštine Barajevo, međutim, neće biti tako "neravnopravni" kao stanovnici drugih prestoničkih opština. Jer Barajevo je jedna od 14 opština u kojima su, u novembru prošle godine, lokalni izbori već održani prema novom zakonu, pa sada neće biti ponovljeni. Ali, zato bi se, prema ubeđenju bivšeg ministra Šabića, moglo desiti da predstojeći izbori u preostalih 16 beogradskih opština budu kasnije ponovljeni – ukoliko se pred Ustavnim sudom postavi pitanje zakonitosti izmene Statuta Beograda i ukoliko se Sud složi sa Šabićevim stavom da je ta izmena nezakonita. "Ko će to da plati", pita Šabić zagovornike teze da beogradske opštine nisu organi lokalne samouprave.

Nije, međutim, samo promena Statuta Beograda predmet kritika učesnika u izborima, ali i manje-više nepristrasnih posmatrača. Dve godine nakon usvajanja Zakona o lokalnoj samoupravi, prema nezvaničnim informacijama, u dve velike parlamentarne partije – DSS-u i SRS-u bilo je nabujalo nezadovoljstvo zbog načina izbora gradonačelnika, pa su pojedini mediji čak "saznavali" da će glasovima te dve partije, kojima dvokružni neposredni izbori gradonačelnika i predsednika opština ne odgovaraju, Zakon biti promenjen uoči samog raspisivanja izbora. Te glasine su ubrzo demantovane, uz odgovarajuće pozivanje na demokratski princip da se izborni zakon ne menja u izbornoj godini.

VENČANjA I SAHRANE: Gradonačelnike, koji, kako je neko već cinično primetio, na teritorijama gde su izabrani odlučuju o svemu osim što ne venčavaju i ne kontrolišu policiju, zahvaljujući aktuelnom zakonu, teže je i izabrati i smeniti nego predsednika Republike. Prema tom Zakonu, naime, kandidata za predsednika opštine mogu predložiti posebno ili zajedno političke stranke, odnosno grupe građana, koje svojim potpisima podrži najmanje tri odsto birača u opštini. U slučaju Beograda, računica je sledeća: ako je tačan podatak da prestonica ima oko milion i po stanovnika, kandidaturu za gradonačelnika trebalo bi da podrži najmanje 45.000 Beograđana, odnosno četiri i po puta više nego što je potrebno za predsedničku kandidaturu (za predsednika Srbije dovoljno je 10.000 potpisa). Gradonačelnici će biti na malom spisku državljana Srbije koji će u aktuelnom tranzicionom periodu sa velikim stepenom sigurnosti znati koji će posao obavljati u naredne četiri godine: komplikovana, takoreći neostvariva procedura za njihovu smenu podrazumeva najpre prikupljanje potpisa deset odsto birača (u Beogradu, 150.000 građana), odnosno predlog većine odbornika u skupštini, ili predlog Vlade, ako utvrdi da se povereni poslovi ne obavljaju u skladu sa zakonom. Da bi predsednik opštine, prema tom predlogu, zaista bio opozvan, potrebno je da se tako izjasni "većina birača koja je glasala". Poređenja radi, postupak za opoziv s mukom izabranog predsednika Republike pokreće Skupština Srbije, ako se o tome izjasne dve trećine poslanika, ali i u tom slučaju konačnu reč imaju građani na referendumu.

Muka oko skupljanja potpisa za kandidaturu gradonačelnika biće pozamašna, ali ni motivacija nije zanemarljiva: gradonačelnik raspolaže takoreći kompletnom izvršnom vlašću. Zakon o lokalnoj samoupravi kaže da on, između ostalog, predsedava opštinskim (gradskim) većem, čije članove (u Beogradu će ih biti 11) Skupština bira na njegov predlog. A u nadležnosti tog veća je predlaganje budžeta, nadziranje rada opštinske uprave, poništavanje ili ukidanje akata koji nisu u skladu sa zakonom i rešavanje "u upravnom postupku u drugom stepenu o pravima i obavezama građana, preduzeća i ustanova i drugih organizacija iz izvornog delokruga opštine" (grada).

PARALELNI CENTRI: Iako se zakonodavac pre dve godine odlučio, povodeći se za preovlađujućim primerom u evropskim državama (prema nekim mišljenjima prerano) za sistem sa jakim gradonačelnikom, to ne znači da je skupština sasvim razvlašćena i nepotrebna. A činjenica da se skupštinski odbornici biraju prema proporcionalnom sistemu sa partijskih lista, najavljuje i mogućnost stvaranja paralelnih centara moći koji (kao i u nekim ranijim slučajevima) mogu dovesti do blokade rada lokalne samouprave ili, opet kao u ranijim slučajevima, različitih vidova nimalo principijelne trgovine, ponekad i na nivoima višim od lokalnog.

A odakle Nenad Bogdanović na samom početku priče? U pitanju je rezultat dobijen poređenjem dosadašnjeg iskustva o dobrom rejtingu DS-a u Beogradu sa podacima istraživanja javnog mnjenja (prema nekoliko u poslednje vreme objavljenih anketa, DS je najpopularnija stranka u Srbiji, nešto ispred do sada najjačih radikala; u anketi agencije Faktor Plus koja se bavila upravo lokalnim izborima njegovo ime je odlično kotirano; a interna anketa DS-a pokazala je da bi u drugi izborni krug trebalo da uđu demokrata i radikal, nakon čega je pobeda demokrate sasvim izvesna). Odluka DS-a da kandiduje Bogdanovića, kao ni odluke većine drugih stranaka o njihovim kandidatima, još nije definitivna, ali je više nego ubedljiva indikacija činjenica da je, iako su pominjane i neke druge ličnosti, Gradski odbor DS-a (u vreme dok je lider stranke Boris Tadić bio u Americi, što je, međutim, deo druge priče o unutrašnjim odnosima u toj partiji) u prošli ponedeljak 19. jula predložio Bogdanovića, potpredsednika DS-a ali i predsednika Izvršnog odbora Skupštine Beograda, za kandidata DS-a na izborima za gradonačelnika. Partijska procedura predviđa da tu odluku potvrdi i Predsedništvo DS-a, ali gotovo da niko ne očekuje da najviši stranački organ ne pristane na sugestiju Gradskog odbora. Demokrate se nadaju dobrom rezultatu i u brojnim drugim opštinama u Srbiji, uvereni da bi nedavna pobeda Borisa Tadića mogla biti dodatni vetar u leđa kandidatima te stranke na lokalnim izborima.

Celu tu računicu, međutim, valjalo bi obogatiti i činjenicom da lokalni izbori imaju svoje specifičnosti i da se građani u dobroj meri opredeljuju prema karakteristikama ličnosti, a ne samo na osnovu simpatije prema strankama kojima one pripadaju. Tu je i nedovoljno istraženi "fenomen Karić", ali i jaka motivacija stranaka gubitnika na predsedničkim izborima da na predstojećim lokalnim poprave što se popraviti može. Naročito u Beogradu, koji po ekonomskoj i političkoj moći koja je u njemu koncentrisana, predstavlja bar pola Srbije: budući gradonačelnik Beograda, kome će, opet, pripasti pola izvršne vlasti u prestonici, dobiće posebnu političku, ekonomsku i simboličku moć, a time i veliku, neprocenjivo vrednu, prisutnost u medijima. Ulaganje u predstojeće lokalne izbore, sa naglaskom na Beograd, zato je, za sve političke stranke, ali i odabrane kandidate, ozbiljno ulaganje u budućnost – što obećava zanimljivu kampanju usred vrelog avgusta, kad joj vreme nije.