Onih je vrelih ranojulskih dana u Novom Sadu zasedalo nešto što se pompezno naziva Komisija za nazive delova naseljenih mesta i javnih službi Skupštine grada (živ je Kardelj, umro nije!) i tom prilikom donelo pregršt kreativnih odluka među kojima je svakako najinteresantnija ona da se ulici koja je tamo negde u Mračnim Devedesetim dobila ime Heroja Tepića promeni ime u ulicu Branislava Nušića, koji je svojevremeno bizarnim spletom okolnosti ostao "obezuličen". Sada se Nušić kanda vraća iz kafkijanski misterioznog izgnanstva u koje ga je onomad oteralo iako nije bio ni komunista, ni španski borac, ni Hrvat, Slovenac ili neki drugi nepoćudni oblik života; doduše, Novi ga Sad prima nazad (i oprašta mu?!) nekako na sporedna vrata, (za)turajući ga na periferiji, tamo od Futoške ka Sajmu…

Kako god bilo, hajde da se ne lažemo: Nušić je – oprosti mi, Boginjo Dramske Umetnosti! – ipak sporedni lik u ovoj priči. Njen je noseći junak svakako Milan Tepić, alias major Tepić, alias Heroj Tepić, oficir JNA koji je u burnu jesen 1991. godine radije odleteo u vazduh u kasarni u Bjelovaru – sve sa nešto borbenih sredstava uza se – nego da se preda mrskom Zboru narodne garde. Nedugo nakon toga, u beogradskoj ulici Maršala Tita, Srpskih vladara i Kralja Milana, tamo kod Slavije, osvanuo je veliki grafit "Ulica narodnog heroja Milana Tepića" (ili tako nekako), a slične su se poruke i parole dale videti i na drugim mestima, i u drugim gradovima. Mučenik Tepić, donkihotski samožrtvovan za nešto što je već u tom trenutku bilo mrtvo i sahranjeno i ekspresno prisvojen od onih koji su zapravo hteli nešto sasvim drugo, diskretno je proizveden u probni simbol Novog Ratnog Junaštva u jednom radikalno konfuznom, sumnjivom i bezglavom oružanom sukobu u koji su se nerado otiskivali čak i najgorljiviji "velikonacionalisti" kafanske provenijencije, ne samo zbog razumljivog ljudskog kukavičluka i konformizma nego i zato što je čak i takvim blago mozgopranim genijalcima brzo postalo jasno da u tom srpskom ("jugoslovenskom", možeš misliti!) vojevanju po komšijskim kućama, gradovima i zemljama nešto fundamentalno i nepopravljivo zaudara. Rekoh, dakle, "probni simbol": pokazalo se da stvar sa mitologizovanjem Novih Ratnih Podvižnika i fabrikovanjem raznih "majora Gavrilovića na isturenom položaju" nije uspela i nije se jače primila, Miloševićeva Srbija – ali i dobar deo slabo artikulisane, ubogo pametne i s principijelnošću deficitarne opozicije – brzo se deklarativno distancirala i od izdišućih ostataka JNA i od ratova u Hrvatskoj i Bosni generalno, praveći se da sa njima nema ništa. Jerbo takvi su to, naime, bili ratovi: njih su se javno morali stideti i odricati ih se čak i oni koji su ih sve vreme vodili. Zato uhaženi Milošević i dan-danas zgroženo, u pozi Pravednika Među Narodima, odbija da primi "autorska prava" (sa sve pripadajućim honorarom) za te sramne pohode. Industrijalizacija i popularizacija Heroja tako je diskretno abortirana gotovo u startu, od svega je ostao tek nesrećni Tepić – te je tih dana u ponekom gradu i dobio nekakav sokak – a zapravo je bilo jasno da ni oni koji su ga u to izgibenije uvukli ne znaju ni šta će ni kud će s njim i njemu sličnima, jer su svi oni nekako postali tehnološki višak Istorije, nelagodni zaostatak jednog rata koji Srbija ne priznaje za svoj, i iz kojeg bi se rado iskrala na prstima, brže-bolje da je ne ulove kako se šnjura po tuđoj kući kao kakav provalnik.

Ako treba tražiti nekog "dramskog oponenta" Tepiću, onda je to general Vlado Trifunović: on je ponižen, osramoćen i oteran na robiju upravo zato što, u datim okolnostima, nije hteo niti je video ikakvog smisla da žrtvuje ni sebe, ni svoje vojnike, ni one sa Druge Strane u ime nečega za šta niko nije znao da mu objasni šta bi tačno imalo biti, osim što je negde bilo jasno da se radi o nekakvoj opasnoj paradoktrinarnoj mistifikaciji. Vrativši se iz Varaždina (to je, znate, jedan grad u Hrvatskoj, baš kao i Bjelovar!) u punom brojnom stanju, Trifunović je postao simbolički anti-Tepić: u beogradskom Generalštabu su mu obeućeni Miloševićevi generali (svi ti paraziti, praznoglavci, boljševički pravoslavci!) s prezirom i mržnjom rekli da nije trebalo da se vraća živ jerbo "Srbiji nisu potrebni živi ljudi nego mrtvi heroji". Pokazalo se da je samo ono prvo bilo sasvim tačno, jer Srbija zapravo – ni tada ni sada – nema pojma šta će sa "mrtvim herojima" koji su pali bilo za nju, bilo za "Jugoslaviju", učinivši nešto što – očišćeno i izolovano od "konteksta" – jeste herojski akt samožrtvovanja, ali nekako u neizlečivo pogrešnom ratu, na nepopravljivo pogrešnom mestu, za neiskazivo pogrešan cilj…

Obrazlažući svoju odluku, novosadska komisija kaže da "ni u jednom gradu u Srbiji i Crnoj Gori nije dato ime ulici po ličnostima iz poslednjih ratova" (v. Dnevnik od 7. 7. 2004), pa ko vele, što bi tako bilo baš ovde… Nisam siguran da je to baš sasvim tačno, ali je ipak vrlo blizu istine. Ti "poslednji ratovi" naprosto nisu i nikada neće proći kao "oslobodilački", po bilo kojim relevantnim kriterijumima. Toponimi i markeri tih ratova ostaće Ovčare, Srebrenice, ili tajne masovne grobnice na puškomet od poslednjih zemunskih solitera, i tu za "heroje", sa ili bez navodnika, nema mnogo slobodnog mesta. Ljudi kao Milan Tepić po svoj su prilici zalutali u taj kontekst, ali sada je kasno za sve, kao što je uostalom bilo kasno već i na dan njegove pogibije. Ono što je apsurdno započelo, sramno se završilo, i sada bi svi najradije da zaborave da se uopšte dogodilo. Zato će i Milana Tepića brže i nehajnije zaboraviti oni koji su ga veličali nego oni koji su i tada očajavali nad besmislom jednog krvavog kolopleta nesreće.