Sećate li se onog starog, genijalnog vica o partizanima i četnicima (ima i verzija sa Nemcima) koji su se tukli i vijali po šumi ceo dan do podne… a onda došao šumar i sve ih oterao? Eh, pusti snovi! Bilo kako bilo, dok nepokolebljivo optimistički živimo za dan kada će se Šumar napokon pojaviti i rasterati i bradate i ćosave lezileboviće sa korisne javne površine, možemo uživati makar u tome kako ih Dragan Todorović, zvan Todor, ovekovečuje u svojim reportažama iz samog mentalnog epicentra Duboke Srbije, u svojim istovremeno nadrealnim i hiperrealističkim izveštajima sa "druge strane svesti".

Šta je, naime, osnovni "tematski okvir" Todorovićevih zonosumranih tekstova, šta je sukus njegovog "autorskog postupka", ako ne suočavanje čitaoca sa burlesknim koliko i otužnim spoljnim manifestacijama vaskolikog ovdašnjeg strndžovluka, koji je ideološki krajnje prilagodljiv, koji se, kako kad i kako gde, kune i u Tita i u Slobu, i u Čiču i u Velju & Vuka, kako već kome zapane?

Ajmo sad malo u rikverc. Jednog vrelog letnjeg dana 1998. sedeo sam u redakciji "Vremena", za stolom glavnog urednika što sam tada bio – svašta čovek radi da prehrani nejač – i verovatno sam baš smišljao nove psihološko-propagandne opačine protiv Legitimnog Interesa Srpskog Naroda, kad pred mene odnekud banu bradata ljudeskara i zapilji se u mene, kao da nešto iščekuje. I taman kad sam u magnovenju pomislio da sam gotov, da je moj marljivi rad na reanimaciji zavereničkog linka Vatikan-masonerija-Kominterna i na izgradnji Novog Svetskog Poretka konačno raskrinkan i da ću sada za to da platim, čovek se nasmeja i reče "ja sam, bre, Todorović"; eto, trebalo je da se zaglodurišem pa da tek tada lično upoznam najboljeg novinskog "dopisnika iz unutrašnjosti" (postoje li i "dopisnici iz spoljašnjosti"?) u ovom delu sveta! Nema Todor, naime, mnogo vremena za muvanje po beogradskim pričaonicama – mada voli da svrne u "Arilje", jedno od retkih preostalih neglamur(am)oznih mesta u "krugu dvojke" – jerbo je njegov "sektor", pa već valjda i njegova antropološka strast upravo ona deep Serbia o kojoj tako malo znaju i razumeju prestonički salonski Mislioci svih svetonazornih boja, pa joj se stoga uglavnom ili sluzavo ulaguju i dodvoravaju, ili se pak s njom površno i snobovski sprdaju. Nešto kasnije, kada su me Životne Okolnosti poprilično zbližile s Valjevom, tom Todorovićevom "bazom", otkrio sam i njegov carstvujušči pres–presto: jedan običan sto u naizgled neuglednoj kafani "Ljubovija" na glavnom pešačkom šoru, odakle je Todor imao savršen strateški pregled stanja u Valjevu i zemlji Srbiji… Docnije je ta kafana mučki zatvorena, što ne može ne biti podmukla osveta Lokalnih Moćnika onome ko ih je rečima vazda slikovao tek nešto manje smešnima nego što vaistinu jesu!

A sada jopet k početku. U pravu je Žarković Dragoljub, mislim, ono, nije što mi je šef, kada u mikro-predgovoru knjizi izabranih Todorovićevih reportaža "Čevapčiči su bili otlični" (Bis press, Beograd 2004) veli kako je DT "izmislio dragantodorovićevski jezik, našavši tako prirodan okvir za svoj hirurški pronicljiv i ponekad bezočno duhovit dar zapažanja". A u tom je osebujnom jeziku – kojem se ponekad može naći i mahana manirističke naravi, ali s tim se rizikom mora nositi i na nj paziti svaki samosvojan autor – onaj najbitniji sastojak Todorovićeve alhemičarske tajne: ima nečega u tom Vrlo Org(ij)anizovanom Galimatijasu što je odnekud tačno na pošemerenoj psihofrekvenciji Srbije Među Šljivama iz Todorovićevih reality show priča, kako onih iz turobnih devedesetih, dok se naš mitski Srbin borio protiv vascelog sveta i nekoliko okolnih galaksija, tako i ovih sadašnjih, kad ponosni Srbin uspešno odoleva Tranziciji i ostalim pošastima iz spoljnog svemira… Drugim rečima, ako zaroniš u Zbunjenu Srbiju naših dana, i ako želiš da kažeš šta si zaista video i čuo, tu ti konvencionalan jezik neće mnogo pomoći, bilo da ta konvencionalnost inklinira učeno-kabinetskom ili pak rustikalnom, tobože narodskom stilu (znate ono: "U Donjem Paoru i ove godine rodilo sočnih malina, trpkih mušmula i pšenice-belice, pošteni i vredni domaćini ovog čestitog kraja imaju pune ruke posla etc."). Zato je Todorović, kaleći se s godinama lutanja po (uglavnom) zapadnoj i centralnoj Srbiji, prateći kroz low key diskurs ovo svakovrsno propadanje Srbije odozdo – kako izveštaču i dolikuje – a potom bivajući i nepotkupljivim hroničarem palanačkog političkog transvestitstva (kad je ono došlo vreme za obnoćno presvlačenje!) postepeno razvio reporterski stil koji je nemoguće ne prepoznati. Da se razumemo, čovek koji je uistinu dobar reporter sasvim je dovoljno postigao u životu, no Todorovićeve terenske "invektive" naizgled neosetno su prerasle u svojevrsnu umetničku formu bez gubljenja žurnalističkih odlika, u nekakav satirički kabare in vivo, u vašarski šarenu kolekciju šućmurastih junaka i običaja naših dana kakva će biti od velike pomoći svima koji budu želeli da shvate šta se to, dođavola, najednom desilo sa zemljom koja je do jednog trenutka ipak izgledala kao da je od Ovoga Sveta, a onda je prilično masovno pojurodivila…

"Izabrana dela" Dragana Todorovića pod naslovom Čevapčiči su bili otlični prilika su da se podsetimo njegovih superiornih i briljantnih psihoskeniranja "četničkih derneka" sa Ravne Gore – čini se da su tamo samo Vuk D. i Dragan T. svake godine obavezno prisutni, s tim da je Vuče ove godine izostao! – ili iz sela Ba, ali i "(kvazi)partizanskih" žureza Miloševićevih fanova po svim našim tužnim Lazarevcima, Mionicama i ostalim uporišnim tačkama Todorovog skitam & pišem opusa; takođe je prava prigoda i da se podsetimo kako to izgleda kad Lajkovac "ne da Kosovo" (oh, zar je lajkovčevo?!) i kako se bori potiv N. Sv. Poretka, kako Bil Klinton, Medlin Olbrajt i njihova zločinačka agresorska klika bivaju strogo, ali pravedno osuđeni u Okružnom sudu u Valjevu, kako vrla naša Crkva preko dičnih joj najviših sinova ne propušta priliku da da svoj entuzijastički doprinos sveopštem zagluplivanju "narodnih masa" radi lakšeg držanja istih u tupoj pokornosti, kako po raznim našim Gučama i ostalim dernekdžinicama na otvorenom ili zatvorenom tobožnja naša politička elita uzdiže Prostotu i ulizuje joj se dok joj spretno vadi buđelar iz džepa. Mogao bih ovako da nabrajam i ređam još onoliko, ali imam mesta još samo za reklamni slogan: Otlično je – ot Totorofića je! I živeli nam mi i naša Srbija, što bi rekao jedan od Todorovićevih likova koji po svemu deluje kao da ga je pisac izmislio, ama nije.