Živan i Zagorka Dimitrijević, romski bračni par iz sela Rekovac kod Jagodine, osumnjičeni su da su u poslednjih šest godina prodali tri svoje maloletne ćerke, čime im se, u poslednjem slučaju, stavlja na teret da su počinili krivično delo trgovine ljudima (KZ RS, član 111b.) za koje je zaprećena kazna od najmanje pet godina zatvora. Istražni sudija Okružnog suda u Jagodini, po podizanju krivične prijave i nakon saslušanja, odredio im je jednomesečni pritvor.

Oni su pre šest godina najpre prodali desetogodišnju J.D. izvesnom Dragoljubu Jovanoviću za tadašnjih 5000 nemačkih maraka, a potom su godinu dana docnije prodali svoju drugu ćerku destogodišnju Z.D. takođe za 5000 maraka Miroslavu Jovanoviću iz Batočine. Treću ćerku S.D. prodali su krajem prošle godine za fantastičnih 8000 evra trećem Jovanoviću, Jugoslavu za kojim je raspisana poternica i za kog se pretpostavlja da je u Italiji.

Dušica Đorđević, rođaka pritvorene Zagorke Dimitrijević, u izjavi za beogradske "Večernje Novosti" (21. 06. 2004) demantovala je da se radi o trgovini već o čistom dogovoru radi opstanka. Iz njene izjave smo saznali da je S.D. zapravo Sunčica Dimitrijević i da je ona poslata kod srednje ćerke Zlatice Dimitrijević – Z.D. zato što roditelji nisu mogli u Srbiji da je izdržavaju. Dušica precizira: "Kod nas je običaj da se kupuje devojka za udaju."

Priču potvrđuje Miroslav Jovanović, otac Dolara Jovanovića i svekar Zlatice Dimitrijević, izjavom da Dolar i Zlatica srećno žive u Italiji u Napulju gde se bave trgovinom. On je potvrdio da je dao novac Živanu jer je to običaj.

Na tužilaštvu je da utvrdi sve elemente ovog slučaja i eventualno podigne optužnicu protiv osoba koje su osumnjičene da su počinile krivično delo trgovine ljudima koje je prošlog proleća uvedeno u Krivični zakon Republike Srbije kao posebna institucija.

O problemu trgovine ljudima (trafficking in persons), u šta posebno spada trgovina decom (trafficking in children), poslednjih godina je bilo mnogo priče. Od slučaja do slučaja i od toga koliko je javnost sa nevladinim sektorom bila u mogućnosti da ukaže na postojanje tog problema u Srbiji (i Crnoj Gori). Najčuveniji slučaj "Moldavke S.Č." u Crnoj Gori još nije završen. Ovdašnje vlasti podstaknute od strane brojnih stranih organizacija i vlada bile su primorane da nešto učine na ovom polju i da pokažu spremnost i sposobnost za borbu sa ovom vrstom organizovanog kriminala.

Poslednjih godina, u redovnim izveštajima koje saopštava MUP Republike Srbije beleži se konstantan pad ovog kriminalnog oblika i to po broju žrtava trgovine ljudima. Iz godine u godinu ta cifra je sve manja i sve je manje, gotovo i da ih nema, noćnih barova u kojima su držane žene u cilju seksualne eksploatacije. Jedini podaci koji se mogu dobiti o broju žrtava trgovine ljudima takođe dolaze iz policije, ali se uvek pretpostavlja da je broj kudikamo veći. Oko broja žrtava se često vodi polemika između predstavnika nevladinog sektora i vlasti.

Svi predstavnici trećeg sektora koji su uključeni u "borbu" protiv trgovine ljudima uvek će reći da je žrtava znatno više nego što zvanični podaci pokazuju i po pravilu svoje delovanje ocenjuju kao uspešno. Paradoks je u tome što se postavlja pitanje kako je delovanje uspešno ako se problem ne umanjuje? Nedavno se pojavila do sada najozbiljnija studija o problemu trgovine ljudima u Srbiji koju su priredile aktivistkinje Viktimološkog društva Srbije potpomognute beogradskim ogrankom OEBS-a. Autorke su na adekvatan i opširan način, sa pravog akademskog stanovišta, progovorile o svim elementima problema koji je jedna od glavnih godišnjih tema, na primer, u američkoj administraciji. One su sakupile sve što se moglo sakupiti i razgovarale sa relevantnim sagovornicima. Međutim, nije jasno, posle čitanja te opširne studije, da li objektivno problem trgovine ljudima u Srbiji postoji. Čini se da se takav utisak stiče upravo zbog toga što su se autorke trudile da zaključke oslone na broj žrtava, čime se poništava mogućnost istinske empatije sa onima koji su kroz traumu trefikinga prošli.

Na drugoj strani, dobru saradnju sa medijima policija je pokazala i u poslednjem "šumadijskom slučaju" tako da je u javnosti stvorena slika da je neki lanac trgovine ljudima prekinut. Kada se slučaj pogleda izbliza, kada se saberu elementi, kada tužilaštvo počne da radi, dogodi se da od svega ostane samo medijska prašina i poboljšana godišnja policijska statistika koja je bazirana na broju podnetih krivičnih prijava. Loša saradnja između policije i tužilaštva nije ništa novo u Srbiji. Na taj aspekt ukazuju i autorke studije "Trgovina ljudima u Srbiji".

Za dela koja bi se mogla podvesti pod trgovinu ljudima ili pod neku blisku inkriminaciju nije bilo u Srbiji većih presuda. Kada je BIA prošle godine uhapsila navodne trgovce ljudima iz Pakistana sa stanom u Pančevu to je predstavljeno kao veliki uspeh, vest je bila na naslovnim stranama. Kada je ovog proleća izrečena presuda "Šahovoj grupi", koja se nije odnosila na krivično delo trgovine ljudima jer je to odbačeno, pred tročlanim većem Posebnog odeljenja Okružnog suda u Beogradu (predsedavao sudija Milimir Lukić), vest je jedva popunila po neku marginu prestoničkih dnevnih novina.

Sad, zašto o svemu ovolika priča? Zbog toga što stanje u ovoj oblasti daleko više posmatraju međunarodne organizacije i vlade "zapadnih zemalja", pa se tako dogodi da je u ovogodišnjem pregledu stanja u ovoj oblasti koji izdaje američki Stejt dipartment Srbija (sa Crnom Gorom) stavljena u grupu za "posmatranje". To znači da se priznaje da je nešto učinjeno, ali se zna da nije učinjeno više od prvog koraka. Tonovi koje upućuju vlasti iz Srbije ne miluju uši onih iz sveta koji ocenjuju stepen naše civilizovanosti. Korozivne granice, nepoštovanje elementarnih ljudskih prava i sloboda neki su od elemenata koji će ovu državu još dugo držati na distanci od sveta kome bi, za sada deklarativno, želela da pripada.