Magistar Milivoje Mića Cvetanović, saradnik i donedavni partner revizorske kuće Deloitte & Touche, kaže za "Vreme" da se bez obzira na postojanje međunarodnih računovodstvenih standarda i kodeksa etike za profesionalne računovođe, u svetu dešavaju veliki skandali i štete koji koštaju milijarde dolara: "Poznati skandal vezan je za kompaniju Enron u SAD, gde je Artur Anderson otišao pod led za vrlo kratko vreme jer su se neki njegovi partneri upustili u kriminalne radnje i dezavuisali akcionare Enrona. Naime, akcionari su poverovali da njihove akcije mnogo više vrede i, iako im je rasla cena, nisu ih prodavali već su kupovali još, misleći da će tako zaraditi. Na osnovu nedovoljno proverenih informacija iz računovodstva i finansija Enrona, revizor je svojim mišljenjem potvrdio tačnost finansijskih izveštaja, a onda je rukovodstvo prodalo akcije, uzelo ogromne pare i objavilo da se nalazi u finansijskim problemima koji su doveli do stečaja. Svi koji su kupili akcije propali su preko noći jer je cena akcija naglo pala. Andersonova firma ne samo da je propala nego je i sav njen kapital otišao na pokriće odštete."

"VREME": Da li se dešava da preduzeća u Srbiji izbegavaju da angažuju revizora iako imaju tu obavezu?

MIĆA CVETANOVIĆ: Taj problem ne može da reši zakon jer nema striktnih kaznenih odredbi. Rukovodstvo firme može da tvrdi na primer da ne može da nađe revizora ili da je revizor stalno zauzet. Možda novi zakon tu obavezu ne bi trebalo ni da propisuje jer će tržište naterati preduzeća da sama angažuju revizora radi boljeg poslovanja. Trenutno mnoge firme angažuju domaće revizorske kuće kojima plaćaju malu sumu, a te kuće će životariti sve dok bude propisana obaveza da preduzeće mora da angažuje revizora da bi predalo izveštaj u Centar za bonitet, jer mu za druge svrhe ne treba. A kada mu bude potreban, preduzeće će se obratiti nekoj od četiri firme u okviru tzv. Big four. U Srbiji se ne zna za odgovornost revizora i zato lokalne revizorske firme ovde opstaju. Iako se izveštaj deponuje u Centar za bonitet, i svaki građanin može da ode i traži izveštaj bilo kog preduzeća, firme koje drže do sebe i žele da budu na tržištu, finansijske izveštaje i mišljenje revizora stavljaju na sajt, štampaju, luksuzno koriče i dele kao reklamni materijal. Neka naša preduzeća počinju sa ovom praksom, na primer Hemofarm ili Sintelon, po ugledu na konkurente u svetu.

Kakva je odgovornost revizora?

Svojevremeno sam bio član komisije kada je donošen Zakon o reviziji i tada smo raspravljali da li je revizor odgovoran prema menadžmentu ili prema trećem licu. Tada sam rekao: "Taman posla da menadžment ne zna kakvi su izveštaji!" Zakonom se, dakle, štiti spoljni svet od menadžmenta i računovođa. Ukoliko izveštaj revizora kaže da finansijski izveštaji odaju pravu sliku, a to u stvarnosti nije slučaj, onda revizor i firma budu tuženi i traži se naknada štete. Onaj koji tuži mora da dokaže da je stvarno oštećen jer se pouzdao u mišljenje revizora. U tom slučaju, investitora na primer, nije prevario menadžment, nego revizor, jer je potvrdio da su finansijski izveštaji tačni, odnosno istiniti i objektivni. Dakle, revizor je most poverenja između menadžmenta – koji zna firmu i sve šta se u njoj događa, i spoljnog sveta. Revizor mora da se osigura od štete koju eventualno može da nanese, i osiguranje će platiti oštećenom, ali će novac posle nadoknaditi od revizora. U Americi su rizici najveći: oko deset odsto prihoda revizorske firme ide na osiguranje jer se štete koje mogu da nastanu mere milijardama dolara. Dešava se i da računovodstvo namerno sakrije dokumenta tako da revizor ne može do njih da dođe, ili čak podmetne lažna tako da izveštaj revizora kaže da računovodstveni izveštaji prikazuju pravo stanje. To je tzv. menadžment frod, gde se udružuju rukovodioci da bi prevarili revizora. Tada njegova odgovornost nije potpuna. U Srbiji, međutim, većina ne zna šta je odgovornost revizora niti ljudi znaju kako se čita izveštaj ili šta on znači. Firma iza koje stoji d.o.o. (društvo sa ograničenom odgovornošću) ne garantuje ništa, jer ona može da propadne ali nema neke druge odgovornosti. Big four revizorske kuće moraju da budu ozbiljne jer niko ne tuži Deliotte & Touche Beograd, već Deloitte & Touche koji je globalna firma. Zato će u novom zakonu morati da bude predviđena institucija koja će vršiti nadzor nad radom revizora u okviru nezavisne grupe ljudi koji imaju znanja iz oblasti revizije ali ne rade u revizorskim kućama. Nezavisnost revizora regulisana je i Kodeksom etike za profesionalne računovođe.

Da li će novi zakon ispratiti evropske standarde?

Zakon o računovodstvu koji treba da obuhvati i odredbe o reviziji u velikom je ćorsokaku. Član sam komisije i vidim da postoji veliki sukob interesa, i zbog toga je trenutno veoma teško naći izlaz. Revizija se vrši na bazi Međunarodnih standarda revizije koje je izdala Međunarodna federacija računovođa. To je svetska organizacija sa sedištem u Njujorku, u nju su učlanjene sve zemlje, a naša preko Saveza računovođa. Četiri velike svetske revizorske kuće, koje čine Big four imaju metodologiju apsolutno usaglašenu sa Međunarodnim standardima revizije. To je nešto čega se sve firme moraju pridržavati. Revizorska kuća mora da stekne dovoljan dokaz da bi dala mišljenje o finansijskim izveštajima. Prema standardima, tačno se zna šta je to dovoljan dokaz, šta se dešava ako revizor ne može da pribavi dokaz, ako postoje neizvesnosti ili neslaganja sa računovodstvom, itd. Sve je to formalizovano – svi izveštaji koji se rade po međunarodnim standardima, iako su pozitivni, imaju apsolutno isti tekst, univerzalan svuda u svetu. To nije priča niti analiza, to je mišljenje koje mora da bude iskazano na tačno određen način. Onaj ko čita izveštaj, na osnovu njega treba da proceni rizike i odluči da li će sa firmom stupiti u poslovne odnose ili ne.