Ujedinjena Evropa
Šampanjac na ledu
Novina u odnosu na prethodne izbore predsednika Komisije ujedno može da bude i olakšica u donošenju odluke. Naime, prvi put će se predsednik Komisije birati kvalifikovanom većinom, a ne jednoglasno. To znači da bi premijeri Britanije i Italije, Bler i Berluskoni, mogli biti nadglasani
Evropska unija u poslednje vreme sve više pokazuje zadivljujuću sposobnost da iznenadi i samu sebe. Nakon dosta previranja i neizvesnosti, lideri 25 zemalja EU-a uspeli su u obećanom roku da usvoje prvi ustav, iako je sve ukazivalo da će se natezanja preneti i na letnje mesece. Taman kad se pomislilo da je teži deo posla obavljen, lideri EU-a propustili su da završe i sa drugom, jednako važnom tačkom dnevnog reda samita održanog krajem prošle sedmice, da naime izaberu naslednika Romana Prodija, predsednika Evropske komisije. Nakon parlamentarnih izbora, menja se i sastav Komisije, a samim tim i nje predsednik koji u strukturi EU-a takoreći ima važnost predsednika vlade.
RIVALITET: Francuska i Nemačka zauzele su se čvrsto za premijera Belgije Gija Verhofštada, ali je Britanija ovaj predlog dočekala na nož, uplašena da bi Verhofštad preterano težio jačem evropskom jedinstvu u odlučivanju. Usput, premijer Britanije Toni Bler i ostali evropski saveznici SAD u ratu protiv Iraka, nikako ne mogu da mu oproste što je prošle godine organizovao samit na kome je glavna tema bila evropska bezbednost, a na koji je pozvao samo protivnike američke intervencije u Iraku. Britanski mediji ironično su ovaj skup nazvali "čokoladni samit", aludirajući na čuveno belgijsko umeće u pravljenju pralina.
Britanija je istakla svog kandidata, Krisa Patena, komesara zaduženog za spoljnu politiku. Francuska i Nemačka nisu htele ni da čuju. Francuski predsednik Žak Širak izjavio je da na čelu Komisije ne može da bude neko ko dolazi iz zemlje "koja ne sledi sve politike EU-a", a poznato je da Britanija nije uvela evro, niti je potpisnica Šengenskog sporazuma. I Nemačka je iznela jasan stav o tome, pa su tako iz trke u startu otpali kandidati iz deset novopridošlih zemalja, jer njih tek čeka pristupanje različitim sporazumima u okviru EU-a. I Paten i Verhofštand su se povukli iz trke, ali to situaciju nije olakšalo. U međuvremenu su se i drugi kandidati "ispisali" sa spiska, mada se još ne zna da li je njihova odluka konačna, pa je nejasno ko je zapravo još u igri. Ipak, zbog stavova Francuske i Nemačke, ostalo je zabeleženo reagovanje iz Londona, otkuda je britanski ministar spoljnih poslova Džek Stro poručio: "Mi poštujemo ustav EU-a koji ne ostavlja dileme da predsednik Komisije može da bude iz bilo koje zemlje." Njegov italijanski kolega Franko Fratini je, međutim, primetio da svi lideri EU-a moraju da stanu iza jednog kandidata, inače će posao predsednika biti gotovo nemoguć.
IMENA U IGRI: U igri je bio i visoki predstavnik EU-a za spoljnu politiku Havijer Solana, koji je najpre odbio ponudu, da bi zatim rekao da će mu biti teško da odbije ukoliko se oko njegovog imena postigne snažan konsenzus, a onda je na kraju pokušao da bude duhovit: "Upravo sam operisao koleno, i zato se ne trkam." Irski premijer Berti Ahern, koji je dobio velike pohvale za napredak učinjen u EU-u tokom njegovog predsedavanja, takođe je pominjan kao kandidat. Dok njegovi saradnici izjavljuju da premijer nije zainteresovan, mnogi misle da je to zato što ionako nema šanse, jer ne govori francuski, što je nepisano pravilo za izbor predsednika Komisije. I iz Lisabona se čuje da premijer Manuel Durau Barušu takođe nije zainteresovan. Među istaknutim kandidatima su još i danski premijer Anders Fog Rasmunsen, fracuski ministar spoljnih poslova Mišel Barnije, premijer Austrije Volfgang Šisel i premijer Luksemburga Žan-Klod Junker, koji je takođe izjavio da bi radije ostao na sadašnjoj funkciji. Treba primetiti da među kandidatima nema nijedne žene.
Međutim, novina u odnosu na prethodne izbore predsednika Komisije ujedno može da bude i olakšica u donošenju odluke. Naime, prvi put će se predsednik Komisije birati kvalifikovanom većinom, a ne jednoglasno. To znači da bi premijeri Britanije i Italije, Bler i Berluskoni, mogli biti nadglasani. Ipak, kako upozorava irski premijer Ahern, koji se nada da će posao ipak biti okončan do kraja meseca, bilo bi poželjno da novi predsednik ima široku podršku. Zbog toga je malo onih koji očekuju da će glasanja uopšte i biti dok se ne završe sve konsultacije, a to može da potraje, pa nije isključeno da Komisija dobije novog predsednika tek polovinom jula. Još kad bi premijeru Irske za to vreme pošlo za rukom da savlada i francuski…
Legitimno zadovoljstvo
Jeste da događaj ni izbliza nije ličio na Filadelfiju iz XVIII veka, ali je liderima 25 zemalja Evropske unije ipak u poslednji čas pošlo za rukom da usaglase tekst ustava EU-a. Ustav EU-a, kako je i zamišljeno, treba da objedini sve prethodne sporazume Unije i da pojednostavi proces odlučivanja u najznačajnijim telima prestižnog kluba, a samim tim i da čitav projekat približi svojim građanima.
No, ustav EU-a nije nikakvo lako štivo, već glomazni dokument od oko 200 strana, pa je veliko pitanje koliko će sam tekst uspeti da čitavu ideju, poljuljanu na izborima za Evropski parlament, omili stotinama miliona građana. Međutim, EU je nedugo nakon velikog proširenja uspela da za sobom zatvori još jedno veliko istorijsko poglavlje i da započne novo. "Ovim je jedna nova Evropa počela da se pomalja", izjavio je britanski premijer Toni Bler, "Evropa u kojoj će se Britanija osećati kao kod kuće." On je i imao razloga za slavlje, jer je uspeo da odbrani većinu britanskih zahteva. Nemački kancelar Gerhard Šreder, međutim, pokazao je manje entuzijazma: "Mislim da bi se moglo reći da je ipak legitimno da budemo zadovoljni."
Prema Ustavu, EU će prvi put imati svog predsednika sa mandatom od dve i po godine, što će zameniti dosadašnji sistem rotirajućeg predsedništva na svakih šest meseci. Imaće i svog ministra spoljnih poslova.
Teži deo posla bio je da se na samitu utanači sistem odlučivanja. Da podsetimo, Španija i Poljska nisu želele da se odreknu velikog broja glasova srazmerno broju stanovnika, koji im je dodeljen na prošlogodišnjem samitu u Nici. Na kraju je dogovoreno da su one odluke koje se donose kvalifikovanom većinom, a ne jednoglasno, važaće ako ih podržava 15 zemalja članica koje predstavljaju 65 odsto stanovnika EU-a. Britanija je uspela da se očuva veto prilikom glasanja o pitanjima odbrane, spoljne politike, o porezima i socijalnoj zaštiti.
Postignut je dogovor i po pitanju druge teške teme, a to je da li da se u ustavu izričito pominje bog ili bar hrišćanstvo. Poljska je odustala od zahteva da evropski ustav ima i jasan hrišćanski karakter, pa je na tom planu pobedila "francuska", tj. sekularna opcija.
No, preteranoj radosti još nema mesta. Da bi ustav stupio na snagu, na samitu je dogovoreno da mora da ga ratifikuje svih 25 članica. Neke će to uraditi u parlamentu, a neke, poput Danske i kako je najavljeno Velike Britanije, i na referendumu. Bilo kako bilo, što reče kancelar Šreder, legitimno je radovati se, makar i malo, jer je postignut dogovor o nizu pitanja za koja su mnogi verovali da nikada neće biti usaglašena. Bez obzira na to, liderima EU-a bilo bi bolje da šampanjac ostave da se još hladi, da prionu na posao i privole svoja evroskeptična biračka tela na ideji o ujedinjenoj Evropi.
