Nove uniforme VSCG
Maskirni trend za leto i zimu 2005.
Pored nove uniforme i obuće, pripadnike Vojske VSCG će, ako se usvoji predlog Intendantske službe, umesto dosadašnje beretke, krasiti nova maskirna kapa nalik tradicionalnoj šajkači. "Odluka je pala iz praktično-patriotskih razloga", kaže za "Vreme" načelnik Intendantske službe Vojske SCG pukovnik Mile Bogdanović
Rolke, džemperi sa ojačanim rukavima, letnje čizme i modifikovane šajkače – delovi su nove uniforme koje bi ubuduće trebalo da trebuju mladići u Vojsci Srbije i Crne Gore. No, pođimo redom. Projekat pod nazivom M-21 – usavršavanje postojeće i izrada nove obuće i odeće za pripadnike VSCG – u završnoj je fazi. Iako se uniforma M93 do sada pokazala kao zadovoljavajuća, nosila se vala jedanaest godina, vojni vrh, a i sami vojnici uočili su izvesne nedostatke koje bi novi model M03 trebalo da koriguje. Naravno, ukoliko prođe detaljna laboratorijska ispitivanja i ukoliko se pokaže kao prihvatljiv prlikom isprobavanja u terenskim uslovima. I ukoliko bude novca…
"Naša vojska je imala izvesnu promenu u dizajnu i u materijalima uniformi 1991, ali to je bilo jedno prelazno rešenje, a činjenica da su pred Vojskom novi izazovi i novi zadaci vuče za sobom i potrebu praćenja svetskih trendova, odnosno uklapanja u nove standarde", kaže za "Vreme" publicista Branko Bogdanović. Reč je, naime, o novim, višim zahtevima kad su u pitanju otpornost i trajnost materijala, vodootpornost, termička zaštita vojnika, udobnost, trajnost prilikom skladištenja, pružanje zaštite od bojnih otrova i insekata. Estetski dojam "zasenjivanja neprijatelja" pada u drugi plan. Dakle, ljubiteljima futurističkih filmova srpsko-crnogorski ratnici budućnosti biće, u najmanju ruku, "soft" varijanta Ekšnmena.
FORSIRANjE MASKIRNOG DEZENA: Na zahtev Uprave pešadije Vojske Jugoslavije da se redizajnira uniforma, započet je 1998. projekt M-21. Intendantska služba je, kao taktički nosilac projekta, zajedno sa Upravom pešadije propisala taktičko-tehničke zahteve za kroj i dizajn uniforme. "Svima koji su želeli da se uključe u razvoj ovog projekta date su ravnopravne mogućnosti", kaže za "Vreme" načelnik Intendantske službe VSCG pukovnik Mile Bogdanović. "Pozivi su poslati na sedam-osam adresa preduzeća za koje je procenjeno da mogu da realizuju projekat. Javile su se firme iz Prijepolja, Niša, Vranja, Šapca, ali su na kraju u poslu ostale samo tri; ja ih ne bih imenovao. One su u obavezi da daju uzorke – maskirnosti, na primer – kako bi se oni verifikovali na Vojnotehničkom institutu. Ko prođe verifikaciju ide dalje, na ispitivanja mehaničkih osobina, i tek se posle ide na konfekcioniranje. Vlasnik standarda je Vojska SCG, a proizvođači po tom standardu mogu biti iz Srbije i Crne Gore ili iz inostranstva. Konkurs je javan, objavljuje se u sredstvima informisanja i radi se po Zakonu o javnim nabavkama."
Publicista Bogdanović, međutim, smatra da izgled vojske, s obzirom da reprezentuje mnogo toga u državi, predstavlja problematiku u koju bi trebalo da budu uključene sve kompetentne strukture – vojne i civilne. "Promena uniforme je složen posao u kome Vojska prvo ispostavi svoje taktičko-tehničke parametre, a potom u njegovoj realizaciji učestvuju svi – od kreatora do isporučilaca materijala", objašnjava Bogdanović, uz napomenu da uniforme gotovo uvek dizajniraju civili, među kojima i neki od najpoznatijih modnih kreatora.
Koliko sve košta? Pukovnik Bogdanović uverava da su troškovi realizacije projekta svedeni na minimum: dokumentacija se radi unutar Vojske, a najveći deo analiza obavljaće se na vojnim institutima. Uz to, mnoge firme koje su radile na novim uniformama izašle su Vojsci u susret besplatnim angažovanjem svojih materijalnih sredstava. Razlog ovolike predusretljivosti, međutim, ne leži u patriotizmu, već u borbi za osvajanje maskirnog dezena, jer "kad oni osvoje jedan maskirni dezen, teško ko može da ga preuzme", objasnio je pukovnik Bogdanović.
ULOŠCI I UMECI: Jedan od prvih zahteva prilikom predlaganja redizajna postojeće uniforme M93 bio je poboljšavanje maskirnosti, odnosno odabir šare koja će u određenom spektru boja najbolje zadovoljiti uslove kamuflaže na domaćem terenu. Maskirna uniforma je u našu vojsku (tada JNA) prvi put uvedena 1988. godine. Modifikovana je 1993. pod nazivom M93 i u svom spektru ima pet boja: svetlozelenu, tamnozelenu, maslinastozelenu, braon i crnu. Buduća, M03 uniforma će u svom dezenu MMDUO2, koji je propisao Sektor kopnene vojske, imati samo tri boje: svetlozelenu, tamnozelenu i zeleno-drap. Ovakav spektar boja će, prema rečima pukovnika Bogdanovića, omogućiti našem vojniku da bude teže uočljiv, naročito noću, ukoliko ga neprijatelj osmatra infracrvenim svetlom. I još nešto: kako za pripadnike oružanih snaga ne priliči da svoje dužnosti obavljaju u izbledelim uniformama, što je sa M93 bivao slučaj, jedan od zahteva je da nova uniforma M03 bude ofarbana postojanim bojama koje se neće otirati. Kamuflaža će, dakle, biti postojano zagarantovana, ali se, prema planu, neće praviti kompromisi ni kada je reč o kvalitetu materijala. Za razliku od dosadašnje, tkanina uniforme M03 biće izrađena od ripsa, materijala koji je trend u Zapadnoj Evropi. Rips se pokazao otpornijim od ostalih materijala zahvaljujući specifičnom prepletu tkanja u obliku kvadratića što znatno otežava kidanje i cepanje. Za posebne i specijalne jedinice predviđena je proizvodnja uniformi od takozvanih "dišljivih" tkanina, koje ne propuštaju kišu, a istovremeno dozvoljavaju da telo diše, odnosno da se ne znoji. "Reč je o uniformama izrađenim od troslojnih tkanina, takozvanih laminata, prilikom čije izrade se radi specijalno varenje svih slojeva kako bi se sprečilo vodoprodiranje", objašnjava pukovnik Bogdanović.
Dodatni problem aktuelnoj uniformi predstavljaju određeni ulošci i umeci, koji se odvajaju od vetrovke i pantalona. Kao rešenje, predložen je novi materijal "polar" od veštačkog krzna sa dobrom toplotnom izolacijom, neodvojiv od ostalog dela uniforme. Zamišljeno je da se na taj način onemogući gubljenje kako uložaka tako i dragocenog vremena na utvrđivanje ko je otišao sa čijim umetkom za pantalone.
Prema standardima Vojske Srbije i Crne Gore, poslednji zahtev – sam kroj uniforme – mora omogućiti vojniku da se u njoj oseća komotno, a da pri tom ima što više elemenata za nošenje opreme. Naime, neke od najčešćih zamerki uniforme M93 jesu upravo njen kroj i platno od koga je načinjena. Mladići na odsluženju vojnog roka, na primer, najviše se žale na pantalone koje žuljaju u predelu prepona, te na preterano znojenje zbog vrste platna. Komplet buduće uniforme, čija težina po metru kvadratnom iznosi 260 grama, biće za oko 700 grama lakši od aktuelnog kompleta M93.
Ovako koncipirana uniforma biće, prema rečima pukovnika Bogdanovića, testirana u svim mogućim dobima i uslovima, uključujući i sva laboratorijska i druga verifikaciona ispitivanja – opite u Tehničkom opitnom centru, Vazduhoplovnom tehničkom centru, Centrotekstilovom institutu i u Institutu za higijenu na VMA. Konačno, u okviru praktičnotrupskih ispitivanja, uniforme će biti i na testu vojnika na terenu. Svi nosioci eksperimentalne uniforme dobiće i izvesni upitnik/anketni listić od nekoliko pitanja vezanih za uniformu, sa zadatkom da, podrazumeva se, pedantnim notiranjem svih prednosti i mana kompletiraju sliku uniforme M03.
INOVACIJE: Deo predloženih noviteta trebalo bi da donese i vizuelno osveženje. Pre svega, to su tanja i deblja rolka, koje bi se u prelaznom periodu nosile ispod košulje, džemper sa ojačanjem na rukavima i ramenima, a mornarima koji su na brodovima biće vraćene tradicionalne tamnoplave dolamice – aktuelne svuda u svetu. Letnje čizme sa sarom od maskirne tkanine su u završnoj fazi ispitivanja i procenjuje se da će imati težinu od 800 grama po metru kvadratnom, ali prema rečima pukovnika Bogdanovića, one tek idu na predlog vojnom vrhu; do sada su se po trajnosti i kvalitetu kao najbolje ipak pokazale kožne čizme.
Pored nove uniforme i obuće, pripadnike Vojske VSCG će, ako se usvoji predlog Intendantske službe, umesto dosadašnje beretke, krasiti nova maskirna kapa nalik tradicionalnoj šajkači. "Odluka je pala iz praktično-patriotskih razloga", kaže pukovnik Bogdanović. "Redizajnirana šajkača trebalo bi da bude funkcionalnija i lakša za održavanje, svojim obodom vojniku će štititi oči od sunca i vojnik će, kada ustreba, moći da je spakuje i stavi u džep." Mogućnost da bi ovaj retro-element mogao da spada prilikom trčanja i skakanja svedena je na minimum, ukoliko se, kako pukovnik Bogdanović tvrdi, pogodi veličina kape. Kada je patriotski momenat u pitanju, ideja je da modifikovana šajkača ima istaknuta nacionalna obeležja.
I na kraju, projekat redizajna vojničkih uniformi po modelu M21 odnosi se i na pripadnice lepšeg pola, koje su aktivirane u operativnim službama, mada je takvih, uprkos težnjama da se isprate svetski trendovi – malo. Za razliku od dama u policiji, međutim, ove u Vojsci će ostati uskraćene i za stilizovane kape i za ženstveniji kroj uniforme. Terenska uniforma koju će nositi u XXI veku ni po čemu se neće razlikovati od uniformi njihovih muških kolega. Sem u veličini.
Šajkača je u Srbiju došla iz Austrougarske, gde je bila poznata i kao "hrvatska kapa". Nosili su je takozvani šajkaši, koji su u redovima austrougarske vojske bili do 1873. godine, a u čijim redovima je bilo i Srba. Malo drugačije skrojenu, nosili su je u XIX veku i Amerikanci i Britanci. Prisustvo šajkaške kape u srpskoj vojsci prvi put se, prema do sada malo poznatom, neobjavljenom izvoru u privatnom vlasništvu, pominje u jednom izveštaju iz 1865. godine, među stvarima koje je sa sobom poneo neki odbegli vojnik, što pomera uvođenje ove kape u upotrebu znatno pre zvaničnog propisa. U Srbiji se odomaćila stvaranjem Narodne vojske i to ne iz patriotskih, već iz praktičnih razloga. Štaviše, prva upotreba šajkače u srpsko-bugarskom ratu bila je ovenčana velikim porazom srpske vojske. Prvi svetski rat je obeležio šajkaču upravo zato što je to bio jedini odevni predmet koji je država mogla da podeli vojnicima. Besplatna kapa ušla je u masovnu upotrebu u kombinaciji sa civilnom odećom i tako osvojila status nacionalnog obeležja. Srpska verzija šajkače bila je utoliko praktičnija što su, rotiranjem za 90 stepeni u odnosu na način na koji se nosila autentična šajkača (popreko), strane mogle da joj se spuste, svuku na uši, i tako postajale štitnici. Vremenom su usledile korekcije u dizajnu, pa je na taj način šajkača, redizajnirana po ruskom uzoru, kao legendarna "titovka" imala svoje mesto i u JNA.
Retrospektiva
Razvoj vojnih uniformi u Srbiji odvija se, u zavisnosti od različitih faza njenog autonomnog statusa, po ugledu na uspešne svetske vojske.
Stvaranjem stajaće vojske, u periodu između dva srpska ustanka, vojska je bila delimično ili potpuno uniformisana po evropskim uzorima. To je bilo ostvarivano preuzimanjem gotovih, pre svega ruskih uniformi, ili pravljenjem novih, zasnovanih na austrijskim modelima, namenjenim graničarskim trupama u kojima su Srbi služili. Tokom godina vladavine kneza Miloša glavni uzor predstavljale su uniforme ruske garde – rosijske gvardije. Njen oblik ličio je na dolame – narodno vojvodsko odelo, ali se mnogo više oslanjao na ruski "surtuk", crni mundir sa peševima do kolena i visokim jakom, koji se zakopčavao spreda sa devet dugmadi. Pantalone su bile "nebeskoplave", a na glavi se nosio kalpak od vidre ili samura kome je pripadala i zlatna perjanica sa crvenim korenom kod pukovnika i knjaževih ađutanata. Godine 1859, formiranjem gardijskog voda, nastala je nova uniforma, koja je bila prilična novina za Srbiju. Pozivala se na nacionalno odelo, ali je bila inspirisana mađarskom husarskom uniformom. Sastojala se od atile (dušanke) od zelene čoje sa žutim gajtanima preko prsiju, kalpaka od crnog astragana, čakšira od crvene čoje sa žutim gajtanima i čizmama sa mamuzama.
Kada je došao red na oblačenje Narodne vojske, za razliku od stajaće odevene po evropskom uzoru, preovladale su romantičarske ideje o staroj srpskoj nošnji, koje su se već ispoljile u uniformi gardista. Koliko se vodilo računa o ekonomičnosti ove odeće, svedoči i intervencija Ilije Garašanina, protiv "gizdavaca" u krajinskom okrugu, koji su svoja odela pravili od najfinije plave čoje, predviđene za činovnička odela, i Garašaninovo naređenje da odeću ubuduće kroje od "ordinar-čoe". Najzad, 6. aprila 1864. godine donet je Propis za odelo i spremu narodne vojske. Ona je imala sličnosti sa narodnom nošnjom, ali je njen kroj bio vojnički, u osnovi husarski, po ugledu na "dušanku" koja je bila naša, srpska verzija atile.
Za vlade namesnika, tada još maloletnog kneza Milana, romantičarski polet i oduševljenje ustupili su mesto realističnijem raspoloženju. U julu 1870. godine donet je Propis za odelo vojske, koji je uprostio izgled uniforme i ustalio je za duži period. Ova uniforma odlikovala se praktičnošću. Sastojala se od svakodnevnog i paradnog odela koje je pripadalo samo stalnoj vojsci. Svakodnevnu uniformu, koja je postala glavno odelo za svu vojsku, činili su čojana kapa, gunjić (bluza), čakšire, pantalone, japundže (šinjel) i okovratnik.
Proglašenjem Kraljevine Srbije novi uzor je potražen u Pruskoj. Oficirsku uniformu činili su ugasitoplava kapa francuskog kroja – "kepi", jednoredni mundir na sedam dugmadi i pantalone svetloplave boje za sve rodove, s tim da je ešarpa bila postavljena čojom u boji roda. Uniforma kojom je srpska vojska ušla u srpsko-bugarski rat imala je svakodnevni mundir, "kroja bluznog", a kod jahaćih trupa mundir je bio kraći za 90 mm. Pešadija je jurišala u opancima i šinjelima sa zelenim laticama. Izvesni dualizam zavladao je u vojsci 1877. godine. Francuska kapa kepi ostala je za paradu, a šapka, kao svakodnevna kapa oficira, ponovo se pojavila posle decenije i po "odsustvanja". Desetak godina kasnije, nova reforma izgnaće kepi iz srpske uniforme.
Pokušaj približavanja kralja Aleksandra Obrenovća Rusiji i isticanje slovenskih veza uticalo je i na temeljnu izmenu uniforme 1896. godine i na njeno prilagođavanje ruskom, odnosno novom nacionalnom uzoru. Paradna kapa francuskog kroja bila je zamenjena kalpakom, ali glavna promena bila je u mundiru – koporanu, koji je neodoljivo podsećao na ruski mundir.
Do velike promene došlo je i 1908. godine, kada je, shodno novim, savremenim shvatanjima ratovanja uvedena praktična neupadljiva boja uniforme za celu vojsku i sudbonosno fiksiran izgled srpskog vojnika u narednoj ratnoj deceniji. Uvedena je, dakle, sivomaslinasta boja. Odevanje komita – četnika, specijalnih dobrovoljačkih jedinica koje dejstvuju iza neprijateljskih linija, zasnivalo se ili na narodnom odelu kraja u kome su delovali, ili na slobodnom kombinovanju delova vojnih uniformi sa civilnom odećom.
U Prvom svetskom ratu, dominirali su francuski i engleski uticaji, a stara uniforma sa solunskog fronta – francuski "kaki" i "horizon bleu", engleska i američka, ostala je u opticaju do uvođenja Prve uredbe o odelu vojske SHS. Ova uredba je sa sobom donela reaktiviranje koporana, koji se u Srbiji prvi put pojavio 1896. godine, samo što je ovaj novi bio sivozelene boje, a na nogama su nošeni uvijači i cokule.
Tokom Drugog svetskog rata u pošiljkama ratnog vojnog materijala koje su saveznici slali svim gerilskim pokretima, kao najčešći odevni predmet figurirala je engleska kratka bluza – "battle dress". Aprila 1946. godine maršal Tito potpisao je Prvu uredbu o uniformama JNA. Boja je bila SMB. Poslednja uniforma JNA bila je propisana pravilnikom 1988. godine, kada je uvođenjem maskirne uniforme načinjen korak napred u odnosu na prevaziđene SMB.
