"Egzilantski" opus Dubravke Ugrešić već je pozamašan, i kao da se razgranava nekim logičnim tokom – s tim da ono što je "logično" nikako ne znači nužno i da je uobičajeno, barem ne u kulturama balkanskog Potkontinenta. Roman "Američki fikcionar" bio je, dakle, svojevrsni emigrantski šok koridor; "Kultura laži" pronicljivi osvrt na ono što je spisateljica, napustivši "ove prostore" ostavila za sobom; "Zabranjeno čitanje" pogled u drugu stranu privlačnog narativa o liberalno-trržišnom raju, ispisan rukom književnice koja možda nije kadra, a svakako nije voljna da piše po pravilima industrije bestselera; roman "Muzej bezuvjetne predaje", pak, početak je svođenja računa sa ovim Ovde, onim Tamo i svim onim između, intimno preispitivanje i bolno "okasnela" porodična hronika koliko i još jedan gorki pogled na pustoš naših Postživota, koje smo počeli da životarimo valjda onog trenutka kada je opalila prva puška u jednom kanibalskom ratu za koji smo otkad znamo za sebe učeni i uveravani da je posve nemoguć, nezamisliv, da sam po sebi, kao "žanr" čak, pripada nekim drugim, dalekim i egzotičnim ljudima i predelima, ili pak nepovratu Mračne Prošlosti.

Roman "Ministarstvo boli" (Fabrika knjiga, Beograd 2004.) prirodno se nadovezuje na prethodni, mada nikakve klasične fabularne "kopče" tu nema, niti je neophodno iščitavati ih redosledom kojim su pisani. Spisateljica je svoju glavnu junakinju Tanju Lucić smestila u Amsterdam devedesetih, dakle u grad u kojem je i autorka proživela najveći deo svog (uslovno) dobrovoljnog egzila. I taj i mnogi drugi detalji upućuju na autobiografsku potku, ali insistiranje na takvom čitanju bilo bi površno i jalovo ne samo "u principu", nego i zato što bi vodilo na pogrešan trag, a obaška i nema nikakve hasne od njega. Zato na početku knjige i stoji upozorenje slično onima na starim, dobrim filmovima, onima koja predostrožno tvrde da je "svaka sličnost sa stvarnim događajima slučajna", to jest – kako spisateljica kaže – da su svi likovi i događaji izmišljeni, a čak ni grad nije previše stvaran…

Tanja Lucić je profesorka izumrle srpsko-hrvatske, eksjugoslovenske ili tako već nekakve atlantiđanske književnosti, a na svojoj je slavističkoj grupi – koja samo što nije uništena, tj. humano raseljena po etničko-novojezičkim kriterijumima – okupila mlade ex-Yu brodolomce svih fela, mahom one utekle u Amsterdam od Ludila i njegovih posledica, što nipošto ne znači da su sami na njegovo zračenje posve imuni, da Mrakobjes ne čuči i u nekima od njih, čekajući pogodnu priliku. Svesna frustrirajuće apsurdnosti situacije u kojoj su se zajedno našli, Tanja naziva svoje studente rekonvalescentima – ne izmičući ni sama toj definiciji – i umesto štreberskog i blaženo vankontekstualnog "obrađivanja zadatog programa" upušta se u razmatranje, propitivanje, neretko galgenhumorno re-inventiranje jedne Propale Civilizacije u kojoj su svi proveli svoje dotadašnje živote, one odživljene do Velikog Praska, u jednoj blaženo aistorijskoj "majčinskoj" zaštitnoj opni Utopije. Ovo katalogiziranje pluskvamperfekta može imati terapijsko dejstvo, ali ono takođe otvara i jedva zatvorene priče, grebucka neke još krvave podlive. Zato se ove seanse ubrzo "raspadaju" i potom transformišu u nešto drugo, a Dubravka Ugrešić vešto koristi Tanjine (van)nastavne aktivnosti da ovim mladićima i devojkama udahne život, da ih učini punokrvnim likovima sa istinskim Pričama, a ne tek manekenima spisateljičinih ili pak njojzi suprotstavljenih "ideja" i "stavova". Komponujući roman kao složenac iskaza u ich-formi njene naratorke i pismenih radova studenata, "šarajući" od Amsterdama do Zagreba i nazad, izlistavajući kaleidoskop gubitničkih i nesnađenih likova koji se jedva drže da se ne raspadnu (a neki se bogme i raspadnu, gromoglasno…), nenametljivo esejizirajući o Amsterdamu kao jednom od mogućih oličenja onog Zapadnjačkog Drugog u očima mukom priteranog Balkanca ili Orijentalca, razvijajući jednu "bolesnu" ljubavnu priču koja je takva kakvom je zato što drugačija (više!) nije ni mogla da bude, autorica "Ministarstva boli" ne dopušta da joj se pozamašan tekst od preko tri stotine štampanih strana makar na trenutak zamori, da izgubi pažnju čitaoca iole zainteresovanog za prozu koja nije deo produkcije sistematskog zaborava i (saučesničkog?) prekrivanja Zla frivolnošću. Drugim rečima, Dubravki U. iznova polazi za rukom da narativno i esejističko (i) u ovom romanu ispreplete na takav način da to ne škodi ni jednom ni drugom; ona, dakle, daje priči pričino, i ne dopušta da joj se roman pretvori u ja-da-vam-kažem lamentaciju bilo koje vrste. Naprotiv, "Ministarstvo boli" umnogome podseća na ponajbolji autoričin roman "Forsiranje romana-reke" upravo po tome što je autorka – naročito pred kraj romana, u njegovom dramatičnom razrešenju – iznova pokazala kvalitete rasnog pripovedača, što je vrednost koju ponekad zaboravljaju i oni koji je "vole" i oni koji je "ne vole" zbog njenog svetonazora, zbog stavova iskazanih u knjigama ili izvan njih. E, sad, to što je nekuda nestalo one razoružavajuće vedrine koja je krasila "Forsiranje", i što je na njeno mesto uskočila rezignacija – hja, to je valjda neumitni upliv Istorije na književni tekst…

A kakvo je to ministasrstvo iz naslova, ima li tako nečega u pitomoj Holandiji, negde između sireva i drvenih klompi, ili između hašiša i crvenih fenjera? To je ime sado-mazo kluba za koji neki od Tanjinih studenata šiju odeću i razne kreativne kožne rekvizite. No, "ovde", u poludivljim predelima iz kojih su došli, Bol nema svoje ministarstvo, valjda zato što su sva njena, zato što su sva radila na njenom impresivnom širenju. I ta je Bol okosnica jednog osećanja sveta koje mnoge od nas neće nikada napustiti, iako bismo mi njega možda rado napustili, samo nas niko ništa ne pita. I Dubravka Ugrešić jeste pisac, zapisivač, dijagnostičar analitičar te Boli, jedan od retkih koji su kontinuirano, svojom tekstualnošću, sposobni da uvere čitaoca da uistinu znaju o čemu govore kada govore o njoj.