Mit i film - Troja
Jahač trojanskog konja
Ako herojski zanemarimo žene – Helenu, Andromahu i Kasandru, na primer – "glavni" junak Ilijade je Ahil. Ili, možda, Hektor. Obojica su mrtvi – ili svesno smrtni – heroji. Na njima je da ispune sopstvenu sudbinu, na nama da nad tom sudbinom strepimo kao da je nepoznata već tri hiljade godina
Po Horheu Luisu Borhesu, u osnovi postoje samo četiri priče: potraga, osvajanje grada, povratak ratnika i smrt boga. Jedino delo vredno ozbiljnog poređenja s tragedijom – kaže Aristotel – jeste Homerova Ilijada, priča o osvajanju. U starogrčkom jeziku, za rušenje grada koristio se izraz "skidanje vela" ili – skidanje nevinosti.
Loši pesnici pričaju mnoge priče, a Homer je pesnik iznad svih drugih zato što nije ni pokušao da opeva Trojanski rat, već, kako na samom početku Ilijade kaže, Ahilov gnev "štono Ahejce u hiljade uvali jada, duše pak mnogih junaka jakih posla Aidu". I tako do kraja, u dvadeset četiri pevanja koja, otprilike, jedva da pokrivaju nekoliko dana tokom desetogodišnjeg rata pod zidinama Troje, rata i epa s kojim počinje evropska književnost.
OBRAZAC VRLINA: Ima naučnika koji argumentovano tvrde da je i grčka pismenost, prilagođavanjem feničkog alfabeta lokalnom jeziku, nastala kao rezultat želje da se Homerov ep o pohodu Ahejaca na Troju zapiše. Kako izgleda, bar od atinskog tirana Pisistrata ili, po drugima, zakonodavca Solona – svakako u prvoj polovini VI veka stare ere – Ilijada postaje ne samo temelj grčkog obrazovanja nego i večni izvor mudrosti, svakodnevnih praktičnih saveta, uzrečica, poslovica… Ono što je Biblija hrišćanima, Kuran časni muslimanima ili Gorski vijenac Crnogorcima. I, takođe, obrazac ne baš sasvim ljudskih, već herojskih vrlina.
Ma u koje vreme da je Homer stvarao – prema Herodotu, u IX stoleću stare ere – prihvaćeno je mišljenje da Ilijada opisuje prošlost koja je i za Grke klasičnog doba bila maglovit mit, predanje nejasno u tolikoj meri da "otac istorije" smatra kako su Homer i Hesiod "prvi stvorili priče o postanku bogova, dali im imena i objasnili božanske počasti i veštine i, najzad, opisali njihove likove".
Tradicionalno datiranje Trojanskog rata u deceniju između 1194. i 1184. godine stare ere smatrano je do početka dvadesetog veka izmišljenim, kao i sami događaji, njihovi učesnici i većina mesta pomenutih u epovima. Suvišno je dodavati da je isto mišljenje preovladavalo i u odnosu na "konkretne" događaje iz grčke mitologije uopšte. Presudan udarac uverenju da homerski mitovi pričaju samo ono što se motalo u glavi nekog pojedinačnog (Homer) ili kolektivnog "slepca" (Grci), bez veze sa bilo kojom osim pesničke stvarnosti, zadao je jedan potpuni amater. U ovoj priči – kao i u istoriji arheologije – Hajnrih Šliman (1822–1890) je nezaobilazan. Trgovac i poslovni čovek po zanimanju, jedan od najbogatijih ljudi svoga doba i – tek to ga je učinilo besmrtnim – bezrezervni poklonik Homerov. U naučnom svetu ismevan i osporavan zbog vere u istorijsko poreklo legende o Trojanskom ratu, Šliman je 1871. godine započeo arheološka iskopavanja u Troadi i svoju veru u Homera kao "hroničara" uspeo da potvrdi čvrstim dokazima. Služeći se Ilijadom doslovno kao bedekerom, on je – zahvaljujući svom bogatstvu koliko i sopstvenoj upornosti – uspeo da na svetlo dana iznese ruševine Prijamovog grada, homersku Troju "visokih bedema", otkrije neverovatno bogatstvo Agamemnonove prestonice Mikene "bogate zlatom" i bar započne iskopavanja još nekoliko gradova iz kojih su Ahejci pošli u pohod na Troju.
SMRTNI HEROJ: Kasnija istraživanja Troje locirala su tačan položaj i odredila približan vremenski period razaranja "homerske" Troje. Rezultati arheoloških istraživanja potvrdili su neke od tradicionalnih hronologija "mitskih" događaja. Na dovoljno ubedljiv način pokazano je da Homer ima čvrstih oslonaca u prošlosti mnogo daljoj no što se verovalo. "Dakako, ima u tom pogledu i nedosljednosti", primećuje jedan od modernih istraživača fenomena Homerovog smrtnog heroja, "kao što ih ima u opisima vojnih formacija, taktike i naoružanja, društvene i političke organizacije te religijskih postupaka i predodžbi… Ipak, općenito govoreći, te su nedosljednosti malobrojne i beznačajne" i, šta više, "ne dovode ozbiljno u sumnju to da Homer prikazuje jedno razdoblje za koje znamo da je bilo bar pet stotina godina starije od njegova a sjećanje na nj očuvalo se u herojskoj mitologiji koja se prenosila kao sadržaj usmene pjesničke predaje."
Džon Čedvik, sredinom prošlog veka uz Majkla Ventrisa zaslužan za dešifrovanje pisma korišćenog u vreme Trojanskog rata, takođe ističe da "ako hoćemo da Grčku koju Homer opisuje stavimo u uverljive hronološke okvire, moramo da se vratimo nazad, do mikenskog doba, do XII ili, verovatnije, najdalje do XIII veka… Ima više nagoveštaja da elementi u homerskim spevovima idu unazad ne do kraja mikenskog, nego do jednog ranijeg perioda. Jedno lice u Ilijadi ima veliki štit opisan izrazom ‘kao kula’, ali izgleda da je takav štit izašao iz upotrebe nekoliko vekova ranije… Kod Homera postoji i jedan precizan opis šlema pokrivenog pločicama od veprovih zuba; takav predmet bio je poznat u ranom mikenskom periodu, ali izgleda da je izišao iz mode sa XIII vekom". A pronašao ga je Šliman.
Šlimanovo uverenje da je u Mikeni otkrio zlatnu posmrtnu masku Agamemnona, vođe ahejskog pohoda na Troju – i, za trenutak pre no što će se raspasti u prah, video njegovo zemaljsko lice – pokazalo se netačnim (mnogo je starije). Ipak, u atinskom Nacionalnom arheološkom muzeju najveće gomile turista u tišini punoj strahopoštovanja stoje pred "Agamemnonovom" zlatnom obrazinom i neprocenjivim blagom njegove grobnice. Isto kao što u blaženoj turističkoj beslovesnosti zure u "Trojanskog konja" pod Hisarlikom u Turskoj, gaze po podu kraljičinog megarona "Nestorove" palate u beskrajnoj maslinovoj šumi kod Kiparisije na Peloponezu… Hajnrih Šliman je, u ono vreme poznog sumraka Otomanske imperije, sa Hisarlika potajno izneo nekoliko desetina kilograma zlatnog nakita starih Trojanaca – očigledno beznadežno skrivenih u nekom od mnogobrojnih trojanskih ratova. Može se raspravljati o tome da li je taj Šlimanov postupak bio "dobar" (neuporedivo veća vrednost mogla je biti razvučena ili pretopljena u čisto zlato za lične potrebe lokalnog službenika Porte) ili "loš" u širem kontekstu pitanja o poreklu i načinima na koji su evropski i američki muzeji i kolekcije obogatili svoje egipatske, sumerske, grčke i rimske zbirke koje ih danas – bez trunke ironije – čine "svetskim kulturnim centrima". Sve do Bagdada… Ali, ovo sad je druga vrsta rata. O njemu znamo da su NN lica opljačkala Nacionalni muzej u Bagdadu, da je sirota vojnikinja Džesika Linč postala heroina bez razloga, smisla i povoda osim izmišljenih propagandnih, i da je sramno mučenje zatvorenika rutinska procedura, deo osnovne vojničke obuke ratnika za globalnu demokratiju. Spram toga, Ahilova zaprega za kojom se po prašini vuče Hektorov leš i njegova želja da telo zubima rastrgne čine se gotovo idiličnim – ili nesumnjivo pesničkim.
OD TROJE DO BAGDADA: Ako herojski zanemarimo žene – Helenu, Andromahu i Kasandru, na primer – "glavni" junak Ilijade je Ahil. Ili, možda, Hektor. Obojica su mrtvi – ili svesno smrtni – heroji. Na njima je da ispune sopstvenu sudbinu, na nama da nad tom sudbinom strepimo kao da je nepoznata već tri hiljade godina.
Šliman je trojansko blago zaveštao svojoj domovini, Nemačkoj. Do pre neku godinu verovalo se da je ta zbirka uništena u oslobađanju Berlina, maja 1945. Kada se pokazalo da je "sklonjena" u Moskvu, Rusi su Trojansko blago razmenili za Malahitnu dvoranu koju su Nemci "oslobodili" 1941. I, tako, oduvek: od Troje do Bagdada. I nazad.
Čujem da je glumac u filmu Troja imao dublera za noge snimane u krupnom planu. Njegove su tanke.
Pošteni dil
Nakon što je u prethodnih par godina epska fantastika, vladajući žanr holivudskog spektakla, u potrazi za inspiracijom istrošila sve svoje strip heroje, patuljke, hobite, vampire, robote i ostale akrepe, sa aktuelnim filmom Troja na red su došli i junaci Homerove Ilijade. Prva visokobudžetna ekranizacija jedne od navećih priča ljudskog roda, ipak, nije klasičan holivudski produkt, ali ni nešto drugo. Po principu nit smrdi nit miriše reditelj Volfgang Petersen i scenarista Dejvid Beniof potrudili su se da na pametan i sveden način, prosto, prepričaju ovu obaveznu školsku lektiru.
BEZ LUTANЈA: Ima nešto u jednom velikom epu, velikom i po značaju i po obimu, što je potpuno nespojivo sa filmskim medijem. Popriličan broj likova, digresija, epizoda, kompleksnih višeslojnih motivacija, sve je to teško upakovati u dramsku formu podnošljive dužine od koje se ne bi preterano nažuljala pozadina bioskopskog namernika. Samo da bi uveo najbitnije likove i ispričao najosnovniju radnju Ilijade, ovaj film dolazi na granicu da bude predug i suviše komplikovan. Zbog te količine građe autori nisu imali izbora sem da pokušaju da verno i što jednostavnije prenesu suštinu zapleta iz originala. Ovo zvuči kao mana, ali je u stvari veliki kvalitet filma. Time je izbegnuta nasilna modernizacija u onoj dobro poznatoj mašini za mlevenje u kojoj Holivud od svake teme pravi skupu akcionu melodramu sa tipiziranim likovima koji pate usled jednog od, ograničenog broja, problema iz detinjstva. Umesto toga imamo nešto mnogo bolje, večitu i univerzalnu priču o elementarnim ljudskim strastima – preljubi, ljubomori, pohlepi, osveti itd. Pristojnost ovog ostvarenja nalazi se, dakle, u činjenici da njegovi autori nisu bili ni previše originalni ni mnogo ambiciozni.
Gluma je bila ona kritična tačka na kojoj je ovaj film mogao da uspe ili propadne. Film su izneli pre svega stariji glumci – Piter O’Tul u ulozi trojanskog kralja Prijama i Brajan Koks kao Agamemnon. Dobar nastup Erika Bane u ulozi Hektora bio je od presudnog značaja jer se kroz odnos sa njegovim likom formira većina ostalih karaktera, dok je Bred Pit u ulozi Ahila sasvim solidan, jedino što smeta jeste to što je to Bred Pit, ako razumete. Orlando Blum i Dion Kruger kao Paris i Helena potpuno su neubedljivi i kao takvi savršeni za svoje uloge. U glumi se primećuje i jedina nezgrapnost ovog filma. Priča je, naime, previše dobro poznata, takoreći previše klasična. Taj pritisak se jasno oseća. Glumci su zabavljeni svojim glasom koji zvuči baš onako kako treba da zvuči glas koji izgovara Homerove stihove – dakle, potpuno neiskreno, nešto slično sa Brukovim Mrtvačkim teatrom. Na sreću, replika u kojima je to očigledno nema previše.
BUZDOVAN I ČAST: Scene borbi su potpuno spektakularne ali opet netipične. U njima ima ponešto od teatralnosti starinskog ratovanja sa njegovim specifičnim pravilima i taktikama. Dvoboji se odigravaju ispred zidina Troje koje posmatraju obe strane kao neku vrstu pozorišta. Megdani su ritualizovani i imaju svoju sopstvenu dramaturgiju. Kao nekad Kraljević Marko protiv raznih neprijatelja, tu se nađe vremena za uvodna izazivanja i nadmudrivanja, pa zatim sama borba čiji je vrhunac coup de grace koji opet, u zavisnosti od ishoda, vodi nekom preokretu. A nađe se vremena i za noćne sastanke u suparničkim šatorima, pa i za pokoju lepu reč punu poštovanja za časne protivnike. Savremena epska naracija pravi osnovnu grešku u tome što dobro i zlo shvata kao fizički razdvojene strane. Arhaični, ratnički moral, koji ovaj film reafirmiše, osvežavajuće je nemoderan i politički nekorektan i tek kao takav on uspeva da prenese svu složenost i reljefnost heroja kakve nalazimo u svim velikim epovima.
Ovo je jedan obrazovni tv-film sa ogromnim budžetom. Neizvesno je da li ćete u njemu naći ono što očekujete. Ne klizi uvek lako, nema pomoći humora, malo je patetičan i preozbiljan. On vam se može svideti samo ako tako odlučite. On traži od gledaoca razumevanje za vrstu i težinu teme kojom se bavi, za uzvrat nudi jednu od navećih ikada ispičanih priča. A to i nije tako loš deal.
Ivan Jević
Ilijada i Odiseja na filmu: Grčka protiv Rima
Troja je prvi pravi holivudski spektakl rađen po motivima iz grčke istorije. Ovaj podatak je utoliko čudniji kada se ima u vidu veliki broj i značaj filmova koji se bave istrorijskim temama starog Rima. Samo četiri najveća Ben Hur, Spartak, Kleopatra i Gladiator zajedno su osvojili 24 oskara.
S druge strane, po nekoj epizodi ili liku iz Ilijade i Odiseje snimljeno je najviše italijanskih filmova – od nemog La Caduta Di Troia (Pad Troje) iz 1912. pa do šezdesetih godina i tada popularnog žanra snagatorske avanture, kada su prikazivani Ulisse Contro Ercole (Odisej protiv Herkula), L’Ira Di Achille (Ahilov bes), Ercole, Sfida, Sansone (Herkul, Samson i Odisej) ili La Guerra di Troia (Trojanski rat) Đorđa Feronija u kome glumi čuveni filmski Herkul Stiv Rivs, koji je u to vreme bio ono što je do juče bio Arnold Švarceneger.
Sem italijanskih i jedan grčki reditelj, Majkl Kakojanis, ostao je upamćen po dva filma prema motivima Euripidovih tragedija koje se bave trojanskim ratom Ifigenija i Trojanke sa Irenom Papas u glavnoj ulozi. Bekim Fehmiju sa istom glumicom sarađuje u američkoj seriji Adventures of Ulysses (Avanture Odiseja) koja je 1974. puštena u bioskope kao dugometražni film. U nešto ambicioznije preteče Troje mogu se uvrstiti: Private Life of Helen of Troy (Tajni život Jelene Trojanske) Aleksandra Korde iz 1927, Ulisse (Odisej) Maria Kamerinija, zatim Helen of Troy (Jelena Trojanska) Roberta Vajsa iz 1955, kao i istoimena mini-serija iz prošle godine Džona Kenta Harisona.
I.J.
