"Bilo je toliko pokušaja atentata na mene da sam odavno prestao da brojim", imao je običaj da kaže predsednik Čečenije Ahmat Kadirov, kada bi odgovarao na pitanje o eventualnom pokušaju njegovog ubistva. Ipak, 9. maj bio je koban za njega. U uspelom pokušaju atentata on je ubijen dok je posmatrao svečanost u čast Dana pobede nad fašizmom na stadionu Dinama u Groznom.

U eksploziji bombe postavljene ispod VIP lože stadiona, u kojoj je on sedeo, poginulo je, prema izveštajima, između šestoro i tridesetoro ljudi, a ranjeno oko pedeset. Poginuo je i predsednik čečenskog Državnog saveta Husein Isajev, a teško je ranjen komandant ruskih federalnih snaga na Kavkazu, pukovnik Valerij Baranov.

Ruske vlasti su za napad optužile bivšeg čečenskog predsednika Aslana Mashadova i vođu pobunjenika Šamila Basajeva. Mashadov je odmah demantovao bilo kakvu povezanost sa atentatom, a za sada se pravi počinioci nisu oglasili, tako da se još na zna ko je odgovoran. Jedino je sigurno da je napad dugo i pažljivo pripreman, pa Kadirovljevo obezbeđenje koje broji 600 ljudi ništa nije primetilo. Ruske vlasti su privele pet osoba za koje se sumnja da su učestvovale u atentatu.

ČVRSTA RUKA: Ahmad Kadirov je za života stekao mnogo neprijatelja i mnogi su priželjkivali njegovu smrt. U stvari, on je i opstajao baš zato što je bio potreban Rusiji, a ne zbog podrške svog naroda. Kao jedan od vođa Čečena u ratu protiv Rusije 1994–1996, on se 1999. razišao s Aslanom Mashadovom i postao saveznik Kremlja. Proglašen je za izdajnika od strane čečenskih pobunjenika, pre svih Aslana Mashadova. Za predsednika Čečenije izabran je u oktobru prošle godine, kao jedini kandidat koji je imao šanse da pobedi (pravi protivkandidati su onemogućeni da učestvuju na izborima).

Od tada on je čvrstom rukom vladao Čečenijom, pa je počeo da dobija kritike iz Moskve, a i da izaziva strepnju kod ruskih vojnih komandanata, zbog policije koju je stvarao i koja se starala o njegovoj bezbednosti. Komandant te policije je njegov sin Ramzan. Njegove surove mere, poput nasilnog regrutovanja i nestanka bez traga mnogih koji su mu se zamerili, čečenski narod neće skoro zaboraviti.

Ipak, on je uspevao da održava kakav-takav red . Bez obzira na stalnu nesigurnost i povemene akcije ekstremista Čečenija dugo nije bila u centru pažnje svetske javnosti. Rusija je činila sve da pobunjenike onemogući, najavljeno je da će se uložiti velik novac kao pomoć postradalom stanovništvu, izbeglice su počele da se vraćaju. Sada su, jednim potezom, pobunjenici uspeli, kako se čini, da ceo mirovni proces vrate nekoliko godina unazad. Tradicionalno nemirna Čečenija koju su ruske vlasti odnedavno počele da predstavljaju kao rešen problem, postala je ponovo nestabilno područje. Kada se učinilo da se situacija smirila i da Rusija oko Čečenije više nema velikih briga, usledio je atentat koji može sve da poremeti.

U ruskoj strategiji za rešenje čečenskog problema Kadirov je bio ključna figura i, pokazalo se, najslabija karika. Moskva je odavno najavila da sa čečenskim separatistima nema i ne može biti nikakvih pregovora, tako da je ključni deo bio pronalaženje čečenskog lidera kome Moskva može verovati, i koji istovremeno može da kontroliše situaciju u pobunjenoj provinciji. Iako je vladao surovo, Kadirov je ispunjavao te osnovne uslove. Kako takvih nema mnogo, a naročito su retki oni naklonjeni Moskvi, Kadirovljeva smrt može predstavljati nenadoknadiv gubitak. Najgore od svega je što se ne vidi moguća zamena. Trenutna kombinacija, s dosadašnjim premijerom Sergejom Abramovom kao predsednikom i Kadirovljevim sinom Ramzanom kao potpredsednikom vlade, nije održiva na duži rok, ponajviše zbog Ramzanove nepopularnosti, koja je ravna nepopularnosti njegovog oca.

KAKO DAljE: Kao mogući dalji koraci, od svih kombinacija, najviše se spominju dve. Po prvoj, u skladu sa čečenskim ustavom, u septembru bi se održali predsednički izbori, pa bi se nastavilo u skladu sa starim planom. Druga, koju zagovara sve više ruskih političara i oficira, Čečenija bi trebalo da se stavi pod direktnu predsedničku upravu. To bi mogao da bude veoma rizičan potez i veliko je pitanje da li predsednik Rusije Vladimir Putin želi da bude direktno odgovoran za Čečeniju.

Sređivanje situacije u Čečeniji bio je veliki poen u očima ruskih građana. Ipak, pokazalo se da su se separatisti samo pritajili i da još uvek mogu jako da udare. Kako je napad usledio dva dana posle Putinovog svečanog preuzimanja drugog mandata u Kremlju, to je bio težak udarac i veliki šamar ruskoj vladi. Iako su u Kremlju potpuno sigurni da više ne postoji mogućnost da se Čečenija otcepi od Rusije, pokazalo se da je rešenje problema još daleko. Stoga i ne čude izjave poput one generala Aleksandra Kalita da je "vreme da prestanemo da se udvaramo pobinjenicima i da se nadamo da među njima ima onih koji imaju savest. Precizna vojna akcija mora biti preduzeta da uništi gangstere i oni se ne smeju nazivati nikako drugačije."

O političkom rešenju problema, putem pregovora sa čečenskim vođama, pre svega sa Aslanom Mashadovom se, izgleda, i ne razmišlja. Iako u Rusiji mnogi političari smatraju da je to jedino rešenje (pre svih stara Jeljcinova garnitura), Putin je do sada odbijao sve pozive da sedne za pregovarački sto. Čak i da se to promeni, pitanje je s kim bi se, eventualno pregovaralo. Aslan Mashadov je do sada toliko diskreditovan da bi pregovori s njim više bili gubitak nego dobitak za Rusiju. S druge strane, i njegov uticaj u Čečeniji je dosta ograničen, tako da bi eventualni pregovori sa bili plaćeni neizvesnošću oko konačnog ishoda.

U svakom slučaju, Rusiju čeka veoma težak posao. Do sada nije išlo nimalo lako, a od sada, čini se, biće još teže što upućuje na zaključak da je, možda vreme za promenu plana.