Kris Kakavas, Dom omladine; Faithless, Hala sportova Beograd

Posle nedavne i prilično opravdane kuknjave koncertnih menadžera iz Beograda, kako će metastazirana birokratija i poresko haračenje da im zatvore radnje i opet nas odseku od stranih gostovanja, ovog muljavog proleća ipak uživamo u vatrometnoj lepezi svirki u prestonici Srbije, ako ne i Crne Gore. Samo protekle nedelje, recimo, ta su se zbivanja zavrtela između krajnosti.

Obostranim neznanjem organizatora i vajnih tabloida objavljeno je da nam uskoro, kao, dolazi legenda regea Piter Toš. Problem je što je Toš – nevezano od devalvirane upotrebe te reči u nas – odavno otišao u legendu (ubijen 1987, odjeknulo svetom čiji smo deo tada još uvek bili), pa nije u mogućnosti da ovde nastupi uživo ma koliko lokalni političari terali vremeplov Srbija unazad. I sve to u doba kada je proveriti podatke lakše nego ikad ranije (vidi: internet). Uostalom, tako smo znali i za Rolling Stones…

Beogradski Guitar Art Festival do ovog, svog petog izdanja, postao je mnogo više od dopadljivog poduhvata šačice entuzijasta. Ali, festival s reputacijom ozbiljnog muzičkog događaja i rastućim međunarodnim programima doživeo je težak udarac s boka kad je u poslednjem času otkazano gostovanje jednog od najvećih klasičnih gitarista Džona Vilijamsa. Time su otpala i dva elitna koncerta, Vilijamsov solo u KNU-u i nastup u Sava centru, sa orkestrom kojim bi dirigovao drugi od velikana tog instrumenta(a ujedno i kompozitor), čuveni Kubanac Leo Brouer.

Ali nam je zato na kraju u Sava centar s Kube stigla najstarija i najveća živa zvezda Društvenog kluba "Dobar vidik" – pevač Ibrahim Ferer. Nažalost, njegovi ispisnici pevač/gitarista Compaj Segundo i pijanista Ruben Gonzales umrli su u ovoj sezoni (pa će ih, logično, neko po Balkanu najavljivati za 15-ak godina), ali je veseli čičica s kačketom doživeo da prvo ima i praunuke, pa da u svojim sedamdesetim objavljuje "solo-albume", i eto ga, dogurao i do nas, u okviru istočnoevropske turneje!

Kako su pristalice aktuelnog, ne baš živahnog premijera propustile da kaparišu 18. april za, na primer, neki od najsvetijih srpskih/pravoslavnih praznika,

grupa Bezverni/Faithless neometano je održala krcat nastup (oko 4500 ulaznica), temeljito tresući novobeogradsku Halu sportova u organizaciji Stars Musica, agencije koja doduše nije učestvovala u gorepomenutim žalopojkama. Osim bogohulne hit-objave God is a DJ, Faithless su dokazali da jesu koncertna atrakcija u punom smislu reči, a organizator da pravilnom kampanjom može probiti dosadašnji "plafon" cene ulaznice od 1000 din. (za Deep Purple), jer je poslednjih dana prodaje zvanična cifra otišla do 1400. Publiku nije omeo ni besplatni nastup domaćih rok zvezda onkraj reke, u sklopu gradske proslave, pa je svime nadmašeno i onomad gostovanje Prodigyja, a tutnjava, tiskanje i sparina u hali imali su mnogo više smisla nego svojevremeno zbog Stereo MC’s.

A rokenrol, da ‘prostite? Taj je živo & zdravo, ‘fala na pitanju, ponekad navrati i u Beograd. Poslednjih godina, doduše, istinski tradicionalan R’n’R izgleda se prenosi pretežno ličnom predajom, nadajmo se ne isključivo mitskim predanjem… uskoro. U tom smislu, koncertna agencija B92 uhvatila je živu žicu, ne samo jer nam je u gustoj seriji dovela Willard Grant Conspiracy, Living Colour, Trans Am, a stižu i Violent Femmes, nego i zato što se izvođači međusobno nadovezuju stilski, poslovno pa i prijateljski – recimo baš kao Stiv Vin i Kris Kakavas.

Sredinom osamdesetih na svetskoj sceni, posttalasna pojava koja je najviše radovala zagrižene potrošače gitarskog rokenrola nazivana je Novi američki rock, Electrodeo(n), Paisley Underground… a u trećem milenijumu, pošto čak ni posle Džonija Keša nije sve otišlo u peršun, naći ćete dosta toga pod "Americana". Kris Kakavas koji je već petnaestak godina kantautor (bolje eng. singer-songwriter) s raznim pratnjama, bio je pre toga klavijaturista grupe Green On Red, jednog od najvažnijih i najvoljenijih bendova u navedenom pokretu. U međuvremenu, postao je i verovatno najprometniji studijski saradnik/multiinstrumentalista u istim razmerama, od Vinovog Dream Syndicate, preko Rain Parade i Giant Sand do Friends of Dean Martinez, uključujući i razgranate samostalne karijere.

Već godinama i diskografski i koncertno uglavnom baziran u Nemačkoj, Kris nastupa i sasvim sam, i kao zagrevanje za Steve Wynn & Miracle 3 (kojima se pridružuje i kao klavijaturista). Za svoj ovogodišnji, deveti studijski album Self Taut (sa sopstvenom, novom etiketom Blue Rose), odnosno prolećnu evropsku turneju, okupio je mlađanu live ekipu Slivers of Hope, pa smo imali sreću da nas "napadnu" u punom, kvartet-sastavu. Žilave prosede čikice podržane zdravim, zaduvanim momcima, pokazuju se kao odlična kombinacija. Bubnjar Brendon Lous, basista Ed Kempvirt, gitarista/klavijaturista Džesi Vajlder i gitarista Džejson Viktor u početku su zvučali sasvim korektno, znalački, da bi kroz koncert sve više zakuvavali i blistali energijom kao da su Krisova mlađa braća ili sinovi.

Kakavas kao autor/pevač nije uplašen da će ga svirači "progutati" nego zajedno iz starih kalupa prelivaju vreli, topljeni R’n’R. Ponekad, zastrašujućom dinamikom i oštrim zvukom, a delimično i zbog Krisovog glasa, podsećali su na Neil Young & Crazy Horse iz najboljih dana. Od šefove akustične gitare do Viktorove zapevajuće pedal-stil, asortiman žica u akciji, pojačan pedalama, Kakavasovim i Viktorovim sedanjem za dirke, (opet Viktorovim!) slajdom i gizmom, bio je dostojan gitar-festa. U subotnjoj noći, sat i po takvog praskanja i pola časa biseva neizbežno su oduševili stotine posetilaca (ulaznica 600din.) u Pogonu, srednjem po veličini koncertnom prostoru Doma omladine Beograda, gde je prošlog oktobra hvaljeni Džejson Viktor svirao sa S. Vinom.

Čak i da nikad u životu niste slušali rokenrol, pa ni uživo, nastup Krisa Kakavasa dovoljan je da sve suštinsko shvatite i zavolite. Onima koji to uzbuđenje još od puberteta nikako da zaborave jedan ovakav koncert vraća veru i strast.