Osim sudije Ričarda Meja, iz procesa koji se u Hagu vodi protiv bivšeg predsednika SRJ Slobodana Miloševića uskoro izlazi i jedan od prijatelja suda, beogradski advokat Branislav Tapušković. Još pre nekoliko meseci pretresno veće je zaključilo da bi zbog štednje Tapuškovićev mandat trebalo da istekne sa završetkom dokazivanja optužnice, kada više neće biti potrebe za dodatnim objašnjavanjem lokalnih prilika i istorijskih okolnosti, što je u dosadašnjem toku procesa bio njegov osnovni posao. Na klupi rezervisanoj za prijatelje suda ubuduće, kada odbrana preuzme glavnu reč, sedeće Britanac Stiven Kej, koji će uglavnom brinuti o proceduralnim aspektima suđenja.

U protekle dve godine Tapušković i Mej su očito često "nervirali" jedan drugog. Prijatelju suda je smetalo što sudija Mej neprekidno i nervozno gleda na sat i u tome obično preteruje, predsedavajući sudskog veća je jednom prilikom opomenuo Tapuškovića da nije tu "da bi branio ni Srbe ni Miloševića". U trenutku kada obojica izlaze iz procesa, Tapušković u razgovoru za "Vreme", vođenom ovih dana u Hagu, ne krije da su između njega i sudije Meja povremeno iskakale varnice i podseća da u sudnicima tako nešto nije neuobičajeno. "Bez toga i nema pravih suđenja. Nisam sve to doživljavao kao nešto što je usmereno prema meni. Onaj ko vodi suđenje odlučuje o svemu pa i o vremenu koje akteri u sudnici imaju na raspolaganju. I tu nema ljutnje. Iskreno mi je žao što nisam imao više vremena i prilika da postavim još neka važna pitanja pojedinim svedocima.

Na ovom suđenju se do sada izuzetno mnogo vodilo računa o vremenu. Ako bih lično mogao da biram između dva principa – brzine i pravičnosti– uvek bih se opredelio za pravičnost", kaže Tapušković koji ujedno procenjuje da se odlaskom sudije Meja, ionako komplikovan proces protiv Slobodana Miloševića dodatno komplikuje.

Sagovornik "Vremena" smatra da će svakako doći do dodatnog usporavanja ovog procesa i upozorava da sada najveća odgovornost leži na novom sudiji koji će zameniti Ričarda Meja. "Od njega će najviše zavisiti dalji tok postupka. On u jednom trenutku mora da kaže – pročitao sam i proučio taj orgoman materijal iz dosadašnjeg toka suđenja, u potpunosti sam upoznat sa predmetom, spreman sam da nastavim tamo gde ste stali. To u ovom procesu neće biti nimalo lako, a od toga u najvećoj meri zavisi pravičnost ovog suđenja."

"VREME": Novi sudija moraće svakako da pročita i dokument koji su nedavno pripremili prijatelji suda. Kako je najavljeno, vi ćete se u pismenom podnesku izjasniti o dosadašnjem toku suđenja i ponuditi sudijama vaše viđenje o tome koliko je svaka tačka optužnice bila potkrepljena dokazima.

BRANISLAV TAPUŠKOVIĆ: To je posao koji bi u normalnoj proceduri, da Milošević ne brani sâm sebe, uradila odbrana. Tužilaštvo se inače protivilo da se mi time bavimo, ali je pretresno veće od nas tražilo da damo svoje viđenje tog prvog dela suđenja. U ovoj fazi procesa reč je o našoj akciji koja može da olakša Sudu rad i može da bude od pomoći svima, pa i optuženom. Da se ne gubi nepotrebno vreme, novac i energija na ono što je napisano među 66 tačaka optužnice, a za šta do sada nisu ponuđeni nikakvi dokazi. Ima, dakle, i takvih tačaka optužnice koje tužilaštvo do sada nije stiglo da pokrije dokazima. Zato bi efekat ovog našeg izjašnjavanja trebalo da bude neka vrsta filtriranja optužnice. Dužni smo da taj dokument predamo najkasnije nedelju dana po kraju prvog dela suđenja i tužilaštvo onda ima pravo da na to odgovori, a sudije zauzmu o svemu konačan stav pre nastavka suđenja. Oko glavnih delova optužnice sada se ne mogu davati konačne ocene, mogu se sugeristai samo neki okviri za dalje. U ovoj fazi suđenja nema odlučivanja o tome. U ovoj fazi suđenja može biti odbačeno samo ono što nije gotovo ni pomenuto kroz dokaze.

U stručnoj javnosti sve se više govori da tužilaštvo nije bilo previše ubedljivo u dokazivanju Miloševićeve odgovornosti za genocid?

To je najteža tačka optužnice koja je ujedno i najteža za dokazivanje. Bilo je nekoliko svedoka koji su pokušavali da Miloševića povežu sa genocidom i bez obzira na to koliko su oni bili ubedljivi ili ne i kakve su dokaze zaista ponudili, to je tema o kojoj će se raspravljati u nastavku suđenja. U nekim tekstovima sam video teze kako će genocid već sada biti odbačen kao tačka optužnice, što je naprosto netačno.

Utisak je da i sama gospođa Del Ponte u svojim intervjuima polako otvora vrata za mogućnost da Milošević na kraju bude oslobođen odgovornosti za genocid. Nedavno je rekla da je i sama mogla da to izostavi iz optužnice, ali da nije želela da preuzme odgovornost za tako nešto i da je ta odgovornost sada na sudijama?

Iskreno, ne razumem da bilo ko ko učestvuje u ovom procesu tako govori. Šta se postiže tim ocenama – ‘neka sudije preuzmu na sebe odgovornost i oslobode ga genocida, ja to nisam htela’. Meni je to pomalo neozbiljno. Bilo bi svakako bolje da je gospođa Del Ponte to rekla u sudnici, umesto što takve izjave čitamo u intervjuima. Ovako uvek može da stoji prigovor kako je u optužnicu ušlo i ponešto što tužilaštvo u startu nije bilo u stanju da dokaže van svake razumne sumnje. To je prilično zbunjujuće.

Zvanično, objašnjeno je da izlazite iz nastavka procesa zbog štednje. Ima li i nekih drugih tumačenja?

U daljem toku postupka Sudu će pre svega biti potrebna pomoć prijatelja suda oko proceduralnih pitanja. Britanski kolega Stiven Kej je upravo ekspert za proceduru i on će nastaviti da se bavi tim pitanjima. Ja sam se uglavnom bavio unakrsnim ispitivanjima svedoka kao poznavalac istorijskih i političkih prilika u bivšoj Jugoslaviji. U fazi kada Slobodan Milošević bude počeo da izvodi svoje svedok, nema više mesta za unakrsno ispitivanje kojim sam se do sada bavio i suđenje će izgledati nešto drugačije nego do sada. Sud je procenio da u takvim okolnostima više nisam potreban. Stiven Kej će se, dakle, baviti proceduralnim pitanjima, a kolega Mek Kormak iz Australije teorijskim pitanjima. Šest nedelja posle nastavka suđenja Sud će iznova preispitati da li su i njihove usluge i dalje potrebne i da li se proces nastavlja bez prijatelja suda. Nije isključeno da i oni ubuduće ostanu bez uloga koje su im trenutno namenjene. Lično verujem da bih s pravom na dodatno ispitivanje svedoka od nekoliko minuta i dalje mogao da budem od koristi za ovaj proces. Ali, naravno, respektujem odluku Suda.

U domaćoj javnosti bilo je nekih prigovora da ste u sudnici previše nagnuti na Miloševićevu stranu.

Kada sam se prihvatio ovog posla, sopstvenu ulogu shvatio sam upravo onako kako je to formulisano u odluci Suda od 6. oktobra prošle godine, kada je status prijatelja suda delimično približen statusu advokata. Milošević nije profesionalni advokat, odlučio je da se brani sam i mi smo bili tu da pomognemo i njemu i Sudu. Samo da podsetim da je u odluci iz prošlog oktobra rečeno: "S obzirom na to da pretresno veće smatra poželjnim i u interesu pravičnog suđenja koje treba da se završi u razumnom roku, da se uloga prijatelja suda proširi zbog često lošeg zdravstevnog stanja optuženog počevši od 18. marta 2002. i potreba da prijatelji suda optuženom pruže veću pomoć, ovlašćuje prijatelje suda da primaju poruke koje im optuženi uputi i da postupaju tako da zaštite i pospeše interes odbrane…" Neki to ovde izgleda nisu razumeli pa su mi pripisivali kako sam tvrdio još na samom početku suđenja da je moj posao da navodno "oslobodim Miloševića". Sa takvima ne želim da polemišem. Drago mi je da je ovom poslednjom odlukom pretresnog veća objašnjeno šta je bio smisao našeg rada i čini mi se da sam se tako i ponašao, bez obzira na to koliko se to nekome svidelo ili ne.

Milošević je na samom početku procesa rekao da prijatelji suda nisu i njegovi prijatelji i sve vas prilično ignorisao. Je li se nešto promenilo u njegovom stavu od kada vam je proširen mandat i omogućena direktna komunikacija s njim?

Da, on nas je prilično hladno dočekao na početku suđenja, mene je u startu optužio da kao advokat iz Beograda ne poznajem dovoljno Ustav. Kasnije je, čini mi se, polako menjao stav i shvatio da smo mi tu da pomognemo i njemu i Sudu. Ali i posle 6. oktobra, od kada je sa nama mogao direktno da komunicira, nijednom nije iskoristio tu priliku. Imao je pravo da nas nazove iz zatvora i postavi bilo kakvo pitanje ili zatraži savet, ali nikada to pravo nije iskoristio. Očito nas je smatrao delom zvanične sudske mašinerije koju on ne priznaje. Kao profesionalni advokati, radili smo svoj posao onako kako je to i opisano. Svakodnevno smo dobijali obilje materijala od tužilaštva i naša je obaveza bila da po pravilu 68 ukazujemo na sve ono što je moglo da po njega ima oslobađajući ili olakšavajući karakter. Na osnovu tih dokumenta svedocima smo postavljali pitanja.

Na samom početku sudija Mej je inače rekao da bi proces koji bi trajao duže od dve godine mogao da izgubi svaki smisao i karakteristike fer suđenja. Kako sada stoje stvari, ovaj proces će potrajati bar još nekoliko godina.

Na to su upozoravale i ostale sudije. Ali u trenutku kada je to izgovoreno, na samom početku, nisu se znale sve konture ovog suđenja. Očito je da je tužilaštvo prvo podiglo optužnicu, zatim ju je neprekidno dopunjavalo, a mnogo kasnije skupljalo neke od najvažnijih dokaza i dokumenata. Kada sedite svaki dan u sudnici, jasno se vidi da mnogi najvažniji dokumenti stižu u samom finišu prvog dela procesa i sudije svega toga svakako nisu bile svesne na samom početku. Sada je, naravno, svima jasno da se ovakav proces ne može završiti za dve godine.

Danas ste verovatno jedan od najbolje obaveštenih ljudi kada se govori o raspadu bivše države. Imali ste u rukama mnoge važne dokumente i stenograme o kojima ćemo možda čitati tek za dvadesetak godina, unakrsno ste ispitivali Kučana, Mesića, Rugovu, Antu Markovića, Boru Jovića, čitali transkripte raznih tajno snimanih razgovara. Ima li nečega što vas je iznenadilo?

Mnogo toga. Pročitao sam mnogo dokumenata čiji sadržaji suštinski odudaraju od mojih prethodnih predstava o nekim događajima i "zvaničnih istina" i ocena o raspadu bivše države. Moj je utisak da će se jednoga dana, kada svi ti dokumenti i stenogrami budu svojina šire javnosti, prilično različito suditi o svim korenima zla koji su srušili bivšu državu. Ali to ćemo čitati za nekih dvadesetak godina. Nije moje da sada sudim o svemu tome, iako danas imam neuporedivo širu sliku o svim događajima. Na ovom suđenju sam, eto, imao prilike da se uverim da je prvi ratni zločin na prostorima bivše SFRJ počinjen u Sloveniji, gde je ubijeno nekoliko desetina vojnika koji su držali ruke na glavama želeći da se predaju. O tome postoji i film. Ali to je nešto što nije predmet ovog suđenja.