Za samo nedelju dana predizborna scena u Rusiji prešla je put od gotovo potpune učmalosti do senzacionalizma. U situaciji u kojoj je skoro sigurno da će sadašnji predsednik Rusije Vladimir Putin ponovo odneti pobedu na predsedničkim izborima 14. marta, a njegovi protivkandidati nemaju nimalo šansi da ga ugroze, došlo je do skandala koji je uzdrmao celu Rusiju.

Šta je to što ovu predizbornu kampanju razlikuje od prethodnih?

Ivan Ribkin (57), jedan od sedmorice kandidata (bar za sada) za najautoritativniju funkciju u zemlji, iznenada je nestao 5. februara i isto tako iznenadno se pojavio pet dana kasnije. Kako niko nije znao ni gde je bio ni šta je za to vreme radio, imao je mnogo toga da objasni, kako potencijalnim biračima tako i stranačkim kolegama, porodici, prijateljima. Međutim, on tu baš i nije bio od neke pomoći. Prvo je rekao da se u Kijevu zabavljao sa prijateljima i odmarao od predsedničke kampanje, da bi zatim izjavio da je bio kidnapovan, a na kraju da se u Ukrajinu sklonio bežeći od agenata ruskih obaveštajnih službi. Ukrajinske vlasti sve informacije o njegovom putovanju i odsedanjima po ukrajinskim hotelima drže kao poverljive, a iz njegovog predizbornog štaba više ne komentarišu njegov postupak.

BEZ ŠANSI: Kako je svojim izjavama još više povećao nedoumice o svom "odsustvu", na kraju je ispalo da su drugi morali da tumače ovaj njegov potez. Teoriju o skrivanju od ruskih obaveštajaca indirektno je potvrdio oligarh Boris Berezovski, njegov politički mentor i finansijer njegove kampanje, koji je nekako baš u to vreme boravio u Kijevu pod lažnim imenom. Priču o provodu sa prijateljima prokomentarisala je njegova supruga Albina Ribkin rečima da je "jadna ona zemlja koju bi trebalo da vodi ovakav čovek".

Jedino što je u ovom trenutku sigurno jeste to da Ribkin sigurno neće voditi Rusiju u naredne četiri godine. Po svim anketama, on nema apsolutno nikakvih šansi protiv Putina, koga podržava oko tri četvrtine građana Rusije. Zbog toga padaju u vodu sve pretpostavke o mogućim pretnjama da se povuče iz kampanje zato što bi mogao ozbiljno da ugrozi Putina. Ipak, on je, u skladu sa jednom od svojih izjava, otputovao u London, odakle će voditi svoju kampanju zato što se u Rusiji "ne oseća bezbedno".

I pored svega, Ribkin, bivši predsedavajući ruske Dume i bivši savetnik Saveta za nacionalnu bezbednost, ne može se tek tako smatrati neozbiljnim čovekom i političarem. Zbog toga ipak ostaje malo mesta sumnji da njegov nestanak ima drugu pozadinu, osim pokušaja skretanja pažnje na sebe i igre sa živcima njegove porodice.

KANDIDATI: Ostali izazivači sadašnjem predsedniku Putinu su, osim Ivana Ribkina, još i Sergej Glazjev, Irina Hakamada, predsednik Saveta Federacije Sergej Mironov (Partija života), Nikolaj Haritonov (KPRF) i Oleg Maljuškin (LDPR). Svi sem Haritonova i Maljuškina su samostalni kandidati i njihov uslov za kandidaturu bio je da sakupe dva miliona potpisa. Haritonov i Maljuškin na to nisu bili obavezni, jer su iza njih stale parlamentarne stranke. Da li će spisak već potvrđenih kandidatura ostati do dana izbora, videće se uskoro, jer je moguće da će neko odustati. Tu se najpre misli na Sergeja Mironova, koji od samog početka kao da nije imao nameru da vodi pravu kampanju i nijednog trenutka nije izrazio želju da krene protiv Putina, već je, kao njegov prijatelj, izjavio da je u trci "da predsednik ne bi bio sam".

U ponašanje koje, u najmanju ruku, ne priliči političkim protivnicima spadaju i izjave Olega Maljuškina i Nikolaja Haritonova. Oni su preporučili biračima da, ako već ne žele da glasaju za njih, svoje glasove daju Vladimiru Putinu. Od početka upada u oči da Putin i nema prave protivkandidate. Vođe Komunističke partije Rusije (KPRF) i Liberalno-demokratske partije (LDPR), Genadij Zjuganov i Vladimir Žirinovski, odavno su najavili da se neće kandidovati. Zjuganova prati imidž trostrukog gubitnika (dva puta od Jeljcina i jednom od Putina) i možda će i čelno mesto u partiji prepustiti nekom drugom, sposobnom da i dalje održava Komunističku partiju u vrhu ruske političke scene. Vladimir Žirinovski sigurno ne želi da pokvari lep uspeh sa parlamentarnih izbora, tako da će LDPR na predsedničkim predstavljati njegov malo poznati šef obezbeđenja Oleg Maljuškin.

Sergej Glazjev je jedini kome je predsednička kampanja izgleda važnija od položaja u stranci. Njegova želja da kao samostalan kandidat nastupi na izborina dovela je do najvećeg potresa na stranačkoj sceni u poslednjih nekoliko meseci. Kao jedan od (sada već bivših) lidera koalicije Rodina došao je u sukob sa svojim koalicionim partnerom Dimitrijem Rogozinom. Koalicija je prvo istakla bivšeg predsedavajućeg Centralne banke Rusije Viktora Geraščenka kao svog kandidata, a onda se i Sergej Glazjev odlučio za samostalan nastup u predsedničkoj trci. Njegovi koalicioni partneri su najavili da će, u tom slučaju, umesto njega podržati Putina. Do pravog zapleta je došlo kada je izborna komisija odbila kandidaturu Geraščenka, sa obrazloženjem da je on kandidat jednog dela koalicije, a ne koalicije u celini, što ga je obavezivalo da sakupi dva miliona potpisa, što je on odbio. U Kremlju je ovo primljeno sa neodobravanjem, zato što se Rodina smatra koalicijom koja je bliska aktuelnoj vlasti. Glavni uzrok sukoba je u tome što se Glazjev i Rogozin bore za uticaj u Rodini, a Glazjev bi, ukoliko dobro prođe na izborima, mogao postati popularniji i tako bi gurnuo Rogozina u drugi plan. Na kraju je Glazjev isključen iz svoje Partije ruskih regiona, a koalicija će na izborima podržati Vladimira Putina.

"OMIljENI" PROTIVNIK: Irina Hakamada, jedina žena među predsedničkim kandidatima, kandidat je desničarskih ili takozvanih prozapadnih, "demokratskih" partija. Kako je zajedno sa svojim kolegama iz Saveza desničarskih snaga podnela ostavku posle fijaska na parlamentarnim izborima, kada njena partija nije prešla cenzus, odlučila se da na predsedničke izbore izađe samostalno, iako nije dobila podršku svojih stranačkih kolega. I za finansiranje njene kampanje brine se ostatak oligarhije sa Borisom Berezovskim na čelu i kompanijom Jukos.

I Hakamada i Glazjev i svi ostali kandidati, sem Putina, izaći će na izbore više "reda radi", da podsete birače da "postoje", nego što ozbiljno konkurišu za predsednički položaj. Jedan od lidera Saveza desnih snaga Boris Nemcov unapred je ocenio karakter predstojećih izbora rečima "ovo neće biti pravi predsednički izbori, već nešto kao plebiscit o poverenju predsedniku". Na ove izbore se gleda kao na pokušaj svih kandidata – sem Putina – da zadrže svoje pozicije i da pokušaju da koliko-toliko skrenu pažnju na sebe. Glavni okršaj može se očekivati tek za četiri godine, kada Putin više ne bude imao pravo da se kandiduje, i ukoliko Duma u međuvremenu ne izglasa produženje predsedničkog mandata sa četiri na sedam godina.

Ono što ove izbore čini toliko specifičnim je Putinova "omiljenost" među većinom svojih protivkandidata. Kako je predizborna kampanja po pravilu mesto i ambijent gde se protivnici ne štede i gde se ne biraju sredstva da se birači privuku, ponašanje pojedinih političara čudi. Ovde sigurno ne važi ono "ako ne možeš da ga pobediš – pridruži mu se". Želja da se izbegne bruka zbog mogućeg fijaska na izborima je jedno, a podržavanje najvećeg protivnika nešto sasvim drugo.

PROGRAM: Što se predizbornog programa tiče, Putin najavljuje da će nastaviti sa dosadašnjom politikom ekonomskih, administrativnih i pravnih reformi, uz nastavak borbe protiv terorizma, organizovanog kriminala, siromaštva, vraćanja ugleda zemlje u inostranstvu, rešenje čečenskog problema, većeg uticaja Rusije u svetu. Ruski građani su u njemu prepoznali lidera koji može da izvuče zemlju iz problema i da joj vrati narušeni ugled, tako da velika podrška sadašnjem predsedniku nije iznenađenje. Ako se tome doda da ga podržava i većina gubernatora i veći deo lokalne vlasti, onda njegovu pobedu uopšte ne treba dovoditi u pitanje. Putin je više puta najavljivao da je ovo njegova poslednja kandidatura i da neće pokušati da promeni ustav i tako obezbedi sebi i treći mandat, od čega njegovi protivnici strahuju od parlamentarnih izbora krajem prošle godine, kada je partija Ujedinjena Rusija, koja ga podržava, osvojila najveći broj mesta u Dumi.

Svet najviše zanima šta će Putin uraditi u svom drugom mandatu i kojim će putem povesti Rusiju. Što se spoljne politike tiče, centralno pitanje je zadržavanje prisustva i jačanje uticaja u Ukrajini, kavkaskim i centralnoazijskim bivšim sovjetskim republikama i, povezano sa tim, odnosi sa SAD. Širenje NATO-a na Istok i najava prijema Ukrajine u NATO, kao i otvaranje američkih vojnih baza u ruskom okruženju, uz istovremene zahteve Rusiji da iseli svoje baze iz Gruzije protumačeni su kao pokušaj ponovnog okruživanja Rusije, pa se postavlja pitanje kako će ona na to reagovati u budućnosti. Sve to, uz za nijansu povišen ton u odnosima između dveju zemalja, navodi na pomisao da vreme strateškog partnerstva polako prolazi i da odnosi između dveju vojnih sila postaju zaoštreniji.

Nedavna poseta američkog državnog sekretara Kolina Pauela bila je dobra prilika za procenu odnosa između dveju zemalja. I jedna i druga pokazuju nameru da koriguju odnose u skladu s novom realnošću. Od Rusije, koja se polako oporavlja ekonomski i nastoji da vodi spoljnu politiku bez ikakvih uslovljavanja, teško da se još dugo može očekivati da igra podređenu ulogu u svom "dvorištu". I pored svih problema, konstatovano je da su odnosi "predvidivi i stabilni, čak i onda kada među dvema stranama postoje bitna razmimoilaženja" – da citiramo ruskog predsednika.

Putin nesumnjivo želi da Rusija ponovo bude na ravnoj nozi sa SAD. Na budućnost odnosa dveju zemalja uticaće i rezultati predsedničkih izbora u Americi. Putin ima velik broj kritičara među američkim demokratama, što ne znači da će se međusobni odnosi bitno promeniti ako pobedi demokratski kandidat. Za sada, sve veće ekonomsko jačanje Rusije i samostalna spoljna politika, Amerikance još ne brinu mnogo.