Atelje 212
Režija: Erol Kadić
Igraju: Nenad Jezdić i Nebojša Ilić

Najatraktivniji podatak vezan za novu predstavu Ateljea 212, Džepovi puni kamenja, jeste taj da sve uloge, a njih ima preko deset, igraju samo dva glumca. Prva asocijacija koja se stvara na osnovu ovog podatka – da je reč o nekoj znakovitoj rediteljskoj intervenciji – momentalno otpada kada se pročita dotični komad savremene irske spisateljice Meri Džons, jer se, zapravo, već u njemu postavlja ovaj scenski zahtev. Ovo saznanje otvara niz pitanja vezanih za sâmu dramu: na čemu se temelji ta projektovana scenska uslovnost, koja je (metaforička) funkcija udvajanja uloga, kakva veza postoji između ovakvog scenskog rešenja i konkretne dramske priče?

Da bi se odgovorilo na postavljena pitanja, treba početi od sâmog sižea: u nekoj irskoj zabiti snima se holivudski film u kome, kao statisti, učestvuju stanovnici tog mesta, što nužno dovodi do sukoba ova dva sveta. Sve i da nismo tu nedavno gledali neku dramu u kojoj se, kao sporedan motiv, javlja identična situacija – snimanje filma u irskom selu (da li se od Džojsa bilo koja priča iz irske književnosti dešava u gradu?!) – ovaj komad Meri Džons delovao bi više nego prepoznatljivo. Ima tu i čehovljevskog sukoba skromnih, malih ljudi sa sebičnim i razmaženim predstavnicima "velikog sveta" (sećate se ujka Vanje i fatalne Jelene Andrejevne?), i felinijevske žudnje za bekstvom iz provincijske učmalosti u svet holivudskih iluzija, i sličnih, krajnje pojednostavljenih i poznatih motiva.

Ako se sada vratimo na početno pitanje, može se naslutiti da se ta tema odnosa stvarnosti i iluzija nalazi u osnovi spomenute scenske uslovnosti. Na kraju komada glavni junaci, statisti Džek i Čarli, odlučuju da snime autentičan film o svojoj životnoj situaciji; ako čitav komad shvatimo kao priču u priči – kao scenario njihovog budućeg filma – onda autorkin zahtev da glumci koji igraju ovu dvojicu tumače i sve ostale likove postaje opravdano, metaforično rešenje… Ipak, ovo složeno intelektualno tumačenje deluje suviše izdašno: pre bi se reklo da je u pitanju bezazlen (da ne kažem bezrazložan) povod za igru, pružanje prostora dvojici glumaca da prave scenske bravure (ne treba, ipak, zaboraviti da je Meri Džons prevashodno glumica!).

Povod za igru očigledno je bio glavni, ako ne i jedini motiv za stavljanje ovog komada na repertoar Ateljea 212. I, zaista, umesto predstave sa razvijenom pričom, fokusiranim temama i konstruisanom strukturom, dobila se jedna ravna i dosadnjikava revija glumačkih numera. Rediteljski angažman Erola Kadića (i on je izvorno glumac!) isključivo se svodio na pronalaženje jednostavnih fizičkih radnji koje služe da označe prelaz iz jednog u drugi lik (Nenad Jezdić i Nebojša Ilić su igrali po pet-šest likova) i na najjednostavnije označavanje prostora. Kad se spominje prostorno označavanje, mora se istaći jedan početnički propust: ako su se reditelj i scenograf Ljubisav Milunović opredelili za jedinstven i naglašeno sveden koncept prostora (travnata platforma s jednom stenom), koji nudi samo okvir za glumačku igru, šta će im potpuno ilustrativno rešenje s projektovanjem hotelskog i crkvenog prozora u scenama koje se odvijaju u ovim prostorima? I korišćenje irskog folk zvuka je predstavljalo rešenje na prvu loptu.

A sada, konačno da pređemo na ono što je suština ovog projekta – na glumu. Ono što ovde najviše privlači pažnju, s obzirom na to da glumci stalno prelaze iz jednog u drugi lik, jeste njihova sposobnost transformacije. U igri Nenada Jezdića, transformacija je bila integralno sprovedena – s odgovarajućom telesnom i govornom posturom za svaki novi lik – tako da je on napravio galeriju plastičnih scenskih tipova: slavna glumica, grubi telohranitelj, ambiciozni asistent reditelja i sl. Spolja gledano, najatraktivniji je bio lik holivudske vedete Karoline Đovani, ali je on, zapravo, prenaglašeno i ilustrativno dat. Nebojša Ilić je takođe ponudio nekoliko upečatljivih tipova (pijani stari statista, mladi sanjar, neprijatna asistentkinja režije i sl.), ali oni nisu bili potpuno razgraničeni, jer se uvek prepoznavalo glumčevo privatno, scenski nedovoljno artikulisano telo. Ta stalna transformacija imala je, u oba slučaja, i jednu diskutabilnu posledicu: sticao se, naime, utisak da se njihove uloge zadržavaju samo na nivou tehnike.

Možda smo, ipak, suviše strogi. Sasvim je sigurno da Džepovi puni kamenja nisu prava pozorišna predstava, ali se zato ovaj projekat može odrediti kao scenski eksperiment, kao zanimljiva stilska vežba (i pri tom nisam ciničan). Jedino što je zaista vrlo problematično jeste repertoarski potez: jednoj stilskoj vežbi, kao što su Džepovi puni kamenja, nije mesto na velikoj sceni Ateljea 212, ali bi zato sasvim udobno mogla da se smesti na scenu Teatra u podrumu, u kome su se slični školski projekti već izvodili, a i još se izvode.