Sve u vezi s novim komadom Elfride Jelinek Bambi republika nedavno prikazanom u bečkom Burgteatru ukazivalo je na pozorišnu provokaciju sezone. Najpre činjenica da su svi komadi Elfride Jelinek provokativni obračuni s trenutnom stvarnošću, ovoga puta s ratom u Iraku. Zatim izričita želja Elfride Jelinek da komad režira Kristof Šlingenzif, "ozloglašeni" reditelj grotesknih i kontroverznih pozorišnih akcija s političkim konotacijama. Zatim Šlingenzifovi intervjui, u kojima se pitao "gde su granice koje režiser ne sme da pređe", da li je, recimo, dopustivo raditi s mentalno retardiranim ljudima. I, naravno, činjenica da je ovaj, po najavama radikalno anarhistički projekat, postavljen na scenu nacionalnog pozorišta.

Svi oni koji su očekivali da će Šlingenzif nastojati da bude što skandalozniji nisu ostali razočarani. Najupečatljivije u vezi sa interpretacijom teksta Elfride Jelinek je da teksta u predstavi – nema. Ništa od ciničnog raskrinkavanja američkog plana o stvaranju raja u Iraku, ništa od grotesknog demaskiranja lepote oružja i pobede koje nalazimo u tekstu Elfride Jelinek. Umesto toga, u predstavi je najupečatljiviji krupni plan penisa austrijske porno-zvezde na filmskom platnu, čija veličina odgovara visini i širini scene Burgteatra. Šlingenzif je u predstavu integrisao film, u čijem snimanju su pored glumaca Burgteatra učestvovali porno-glumci i mentalno retardirani ljudi (koji to možda i nisu, s obzirom na to da je kod Šlingenzifa teško povući granicu između "stvarnog" i "montiranog" da izgleda kao stvarno). U filmu se ne odigrava ništa drugo do noćne šetnje čudne skupine po mestima koja simbolišu ortodoksni građanski Beč, poput Državne opere ili hotela Saher. Sva lica su sumorna kao na sahrani, do trenutka kad se desi ono glavno: fina dama i njen elegantni pratilac sladostrasno posmatraju kako dve žene asistiraju "junaku" pri masturbaciji do ejakulacije.

Pored filma, na bini se smenjuju i druge slike: raznorazne individue izlaze na političku govornicu i otimaju se za reč; teče tok-šou u kome se o umetnosti priča medijskim jezikom zaglupljivanja; nailazi procesija u kojoj je predmet obožavanja Bambi razapet na krst; Šlingenzif besni u svađi sa majkom a potom demonstrativno započinje da slika, ali ne četkicom, već stražnjicom i penisom uvaljanim u boju. Sve to praćeno je moćno glasnom muzikom, često Vagnerom, dok se na televizijskim ekranima smenjuju intervju sa Pjerom Buleom, koji objašnjava svoje shvatanje dinamike opere (kritika je zlobno primetila da se Šlingenzif priprema za režiju Parsifala u Bajrotu), snimci bombardovanja Bagdada i hirurške operacije ranjenih američkih vojnika u Vijetnamu.

Potrebno je mnogo dobre volje da bi se iz Šlingenzifovog slikovnog i zvučnog galimatijasa izvukla dublja značenja. Deo austrijske kritike hvalio je predstavu kao uspeli spoj estetike krvi bečkog akcioniste Hermana Niča sa izražajnim sredstvima Jozefa Bojsa, Pazolinija i Bunjuela. Veliki kompliment za celinu koja se ne uzdiže iznad rediteljevog ego-tripa na temu rata, čiji su osnovni elementi neurotični odnos sa majkom, kritika medija i politike, te avangardistička šok-terapija. "Rat besni u svima nama, rat je jedna čisto porodična stvar", glasi Šlingenzifov zaključak o Bambi republici. Da li nam reditelj poručuje da je koren neuroza, kako umetnika poput njega i Jelinek (čiji je problematični odnos sa despotskom majkom poznat), tako i predsednika poput Buša, ili mnogih ratnih reportera, nerazrešen odnos sa mamom? Otprilike jednako originalna kao ova poruka je i poruka da je licemerje američke misionarske politike i medijska buka oko iračkog rata jedna velika masturbacija, koju gledalište sladostrasno posmatra. Pa ipak, jedan od najboljih trenutaka predstave upravo je scena u kojoj porno-glumac ejakulira u američku zastavu, a dve "asistentkinje" ponavljaju u očajanju "on je mrtav". Šlingenzif je najbolji kada mu uspeva da prikaže da je emocionalni ton režiranog uzbuđenja ništa manje mučan od bestidnog licemerja ratne politike u Iraku, te da nosioci te politike nisu moralni apologeti već porno-zvezde.

Interesantno je da je Elfrida Jelinek oduševljena Šlingenzifovom režijom: "To je jedna od najburnijih reakcija na moje tekstove. Teksta je, doduše, malo, ali zato celina odgovara mojoj metodi pisanja." Tačno je da postoji izvesna unutrašnja sličnost između Šlingenzifa i Jelinek: oboje ignorišu bilo kakva pozorišna pravila, oboma je svojstveno apsurdno invertiranje političkih sadržaja u funkciji njihovog radikalnog razobličavanja. Utoliko ne čudi da je Šlingenzif ugradio u predstavu svoj već poznati projekat Crkva straha. On se zasniva na Šlingenzifovom preokretanju poznatih značenja: vera nove crkve je pristajanje uz sopstveni strah, odbijanje da se on isporuči političarima na dalju preradu, ispovedanje ugroženosti od terora. Iako Crkva straha dobro funkcioniše kao virtuelna tvorevina, njeno transponovanje na binu pretvara je u običnu dosetku i efektnu ilustraciju.

Interesantno je i da je skandal u medijima izostao. Šlingenzifova režija je žestoko kritikovana, ali uglavnom sa pozicija pozorišne kritike, a ne ideološke higijene – zgražavanja što se tako razbacuje novac poreskih obveznika (Burgteatar se finansira iz državne kase) ostala su sporadična. Da li je stvarnost toliko odvratna da pozorišne provokacije više ne mogu šokirati čak ni dežurne moraliste?