Mada se 2003. godine, na prvi pogled, i sa ekonomske tačke gledišta doima samo kao još jedna sumorna godina – kad se pažljivije osmotri sled proteklih događaja, videćemo da će ona biti zapisana kao godina u kojoj je privatizacija definitivno eksplodirala i tako povukla Srbiju u, nadajmo se, nepovratnu tranziciju, što pomalo popravlja bilans. Ne samo da je krajem 2003. godine obeležena prodaja i hiljaditog preduzeća nego su i ostvareni prihodi od privatizacije u proteklih dvanaest meseci od oko milijardu evra (1,3 milijarde ukupno u dve i po godine). To je praktično omogućilo kakvo-takvo funkcionisanje države uzdrmane atentatom na premijera Zorana Đinđića i galopirajućom korozijom svih vrhunskih institucija vlasti, što je i dovelo do prevremenih izbora.

U opredeljivanju za konkretnih pet ekonomskih događaja koji su obeležili proteklu godinu javlja se specifična "srpska teškoća", da je niz naizgled ekonomskih događaja imao čisto političku suštinu – pa se ti događaji zapravo moraju knjižiti u "crnu političku hroniku" 2003. godine. Zbog toga u ovom izboru nema julske smene guvernera NBJ Mlađana Dinkića, sa donošenjem novog zakona o Narodnoj banci Srbije, nema ni velikih korupcionih i poreskih afera (Janjušević, Kolesar itd.) koje su jedan od glavnih uzroka sporog dotoka stranog kapitala u državu, a nema ni raznovrsnih pokušaja da se "harmonizuje" ekonomski prostor novostvorene državne zajednice Srbija i Crna Gora (od 4. februara, kada je "konstituisana", do današnjeg dana). Dakle, kao i svaki, tako i naš izbor nije ni metodološki ni aksiološki savršen, ali "ako ne škodi", može da zabavi čitaoce premorene 2003. godinom.

Halo, halo…

Ako niz povezanih događaja koji su tresli srpsku telefoniju nazovemo kao konačno "otvaranje telekomunikacionih pitanja", onda bi to mogao biti jedan od pet najkrupnijih događaja 2003. godine. Taj sled događaja započeo je zapravo potkraj 2002. godine, kada je kao nekakav novogodišnji poklon građanima Srbije predsednik Vlade Srbije Zoran Đinđić, 29. decembra, saopštio da je sa Telekomom Italija, vlasnikom 29 odsto udela u Telekomu Srbija, dva dana ranije postignut dogovor o svojevrsnom reotkupu tog udela. Na prvi pogled, ušlo se u veoma povoljan aranžman, jer je zaključen ugovor da se udeo koji su Italijani nekada platili 497 miliona dolara otkupljuje po ceni od 195 miliona evra, a zapravo još jeftinije, jer je u tu cifru bilo uračunato i vraćanje pozajmice srpske strane i naknade za menadžment od najmanje 60, a knjigovodstveno oko 75 miliona evra. Dinamika isplate ove cene takođe je izgledala kao povoljna – jer se PTT Srbije obavezao da 120 miliona evra upla ti u roku od četiri meseca (do kraja aprila 2003. godine), a prestali iznos od 75 miliona evra će se otplaćivati u narednih šest godina, što bi teorijski trebalo da se obezbedi iz tekućeg profita. Kasnije će se ispostaviti da je isplata pomenutih 120 miliona dolara Italijanima suviše krupan zalogaj za naše banke, pa je tadašnja ministarka za saobraćaj Vlade Srbije Marija Rašeta-Vukosavljević dala nalog da se za poslednju tranšu uzme neverovatno skup domaći kredit – koji će PTT Srbije baciti na kolena, a cela operacija iskazaće se i dinamički prilično nepovoljnom, jer je Srbiji baš 2003. godine trebalo mnogo svežeg kapitala da amortizuje uobičajenu tranzicionu recesiju. Tim nevoljama pridružio se i blokirajući pritisak preostalog stranog suvlasnika, grčke firme OTE (20 odsto vlasništva), koja se smatrala oštećenom ovim poslom i koja ni protekle godine, mada sada kao usamljeni manjinski vlasnik Telekoma Srbija, nije učinila ni milimetar ustupka oko (u vreme Miloševića) ugovorenog monopola na fiksnu telefoniju do 2005. godine – pa je privatizacija u ovoj oblasti ostala zakočena.

Tim problemima u telefoniji pridružila se i pat pozicija oko Mobtela, operatera mobilne telefonije u većinskom vlasništvu BK Grupe, u kojem država trenutno ima navodno samo 49 odsto vlasništva ili otprilike toliko ili stvarno mnogo više (?). Vlada Srbije ni tokom protekle godine nije uspela da raščisti ovaj bilans s Karićima i tako sebi odreši ruke za nastavak privatizacije ili prethodne nacionalizacije čitavog sektora telekomunikacija (da bi se mogla uspostaviti racionalna strategija njegove eventualne delimične privatizacije).

Istina, potkraj 2003. godine činilo se da je oko toga napravljen "dil", ali je on propao iz nekog razloga. Naime, prema maglovitim glasinama, bilo je dogovoreno da Karići "poklone" šest odsto svog udela u Mobtelu, a da se to "kompenzuje" povraćajem ranije naplaćenog poreza na ekstraprofit – i Karićima i Mobtelu (ukupno, nešto manje od 400 miliona evra, što je doista "papreno" za toliko mali poklon od šest odsto). Izgleda da su pare vraćene i Karićima i Mobtelu, a struktura vlasništva ipak nije promenjena u korist države, pa je ministar finansija Božidar Đelić ostao "sam na kiši" – i to u nezgodan čas, baš pred prevremene izbore. Ceh ovog neuspeha su zasad platili generalni direktor PTT Srbije Srđan Blagojević (smenjen) i vladin "demokratski kabinet" Zorana Živkovića (izgubio mandat na izborima), dok su Karići i dalje dobro.

Seoba prometa

Zapravo, prvi veliki ekonomski događaj koji je bukvalno počeo protekle godine bio je, 6. januara, prelazak platnog prometa iz državnog Zavoda za obračun i plaćanja (nekadašnji famozni SDK) u poslovne banke. Bilo je, istina, na samom početku nekih problema, gužvi i nesnalaženja, pa su neke uplate veoma kasnile (najgore je prošao državni budžet), ali manje nego što se moglo očekivati, s obzirom na činjenicu da su u dotadašnjem platnom prometu učestvovale i mnogobrojne propale, nelikvidne ili prevarantske firme koje su imale više raznih računa. Tako je viceguvernerka Vesna Arsić mogla da saopšti da je među 154.000 pravnih lica u Srbiji, koja su bila stekla svoj poreski informativni broj – skraćeno PIB, postalo vidljivo da 30.000 pravnih subjekata ima čak 120.000 blokiranih računa. Seoba platnog prometa iz državnog aparata u poslovne banke, naravno, sama po sebi nije mogla da reši realne finansijske probleme koji pritiskaju privredu Srbije – pa je nivo dospelih, a neizmirene obaveze preduzeća krajem 2002. godine, u iznosu od oko milijardu evra, gurnuo u stečajni postupak desetine hiljada preduzeća. Pošto novi zakon o stečaju nije usvojen ni tokom čitave protekle godine, ovaj problem sa starim i novim dubiozama i dalje zjapi, a u njemu dobro plivaju samo mešetari privatizacije.

Mućke sa šećerom

Posle ubistva premijera Zorana Đinđića, 12. marta, koje je, bez obzira na energične pokušaje Vlade Srbije da izađe na kraj s naoružanim kriminalom (u akciji Sablja), objektivno predstavljalo ogroman udarac srpskoj ekonomiji, jer je atentat zaustavio reforme i povećao sve privredne rizike, došla je i veoma nepovoljna vest iz Brisela, da Komisija Evropske unije, počevši od 7. maja, na tri meseca suspenduje preferencijale za izvoz šećera iz Srbije i Crne Gore na evropsko tržište, zato što su tu privilegiju naši izvoznici u prethodne dve godine iskoristili iznad naših proizvodnih mogućnosti i evropskih očekivanja (ta suspenzija je kasnije produžena i još se ne zna da li će ikad biti povučena).

Afera nije iskrsla iznenada, jer su upozorenja iz Komisije EU-a, da se odobrena privilegija za bescarinski izvoz šećera "zloupotrebljava", već stizala u Beograd nekoliko puta u 2002. godini. Evropska komisija nije u našem slučaju (kao kod Hrvatske ili Makedonije) svoje restrikcije obrazložila nekom konkretnom špekulacijom sa šećerom, koji je eventualno uvezen u Srbiju po beneficiranoj niskoj ceni, pa potom prepakovan vraćen na to tržište, opet sa beneficijom skuplje prodaje – nego je sasvim načelno napisano da se ona izriče "zbog neadekvatnog sistema izdavanja sertifikata kvaliteta o poreklu robe". Tako je i do današnjeg dana, navodno, ostalo nedokazano i da je bilo nekih špekulacija i tobože se ne zna ko se u ovoj špekulaciji zasladio sa stotinak miliona evra.

Uvozno-izvozne cifre oko srpskog šećera navodno su izazvale zaprepašćenje i kod inostranih i kod domaćih posmatrača, a oko njih i dalje ima konfuzije. Vlada je saopštila da je između 1. januara 2001. i 7. maja 2003. godine izvezeno 347.000 tona šećera od repe, a uvezeno 179.000 tona iste vrste šećera (uvezeno je plus i 20.000 tona šećera od trske). Otpor i Savet za borbu protiv korpucije Vlade Srbije baratali su drugačijim podacima, a Vladina komisija za ispitivanje cele afere još nije okončala rad.

U ovoj trgovini šećerom istakla se novosadska firma MK Komerc, u vlasništvu Miodraga Kostića, nekadašanjeg direktora Demokratske stranke, pa je afera dobila i političku dimenziju. Na kraju, ništa još nije razjašnjeno, a restrikcije na izvoz traju, pa će ceh pasti na leđa seljaka.

Ubi suša

Na sve nevolje Srbije u 2003. godini došla je i strašna suša. Zapeklo je još u maju, sve do 32°C, i to posle sušne zime koja je ostavila manjak vlage u zemljištu nezabeležen u poslednjih 100 godina. Odmah se znalo da će rod pšenice podbaciti i to posle godine u kojoj su zalihe bile praktično izvezene (640.000 tona u 2002. godini), ali po cenama za trećinu nižim od onih po kojima je ta pšenica bila otkupljena.

Pošto se suša nastavila, tokom žetve u Srbiji je sakupljeno samo oko 1,4 miliona tona hlebnog žita, oko 850.000 tona manje nego 2002. godine, a kasnije su zbog sparine nastradale i sve druge biljne kulture (osim suncokreta). U jesen je obrano i za oko 25 odsto manje kukuruza nego prethodne godine, pa, pošto je on glavna "seljačka gotovina", oni su ekonomski potpuno pauperizovani, a Vlada Srbije ne samo da je planirala mali agrarni budžet nego i taj planirani nije poštovala. Neki ekonomisti smatraju da je društveni proizvod u poljoprivredi ove godine smanjen za oko 25 odsto, uz smanjeni obim proizvodnje od oko deset odsto, što znači da je znatno smanjen i nivo carinske zaštite ove važne privredne grane. Šteta koju je samo suša nanela poljoprivredi u Srbiji ceni se na blizu 700 miliona evra – što je naravno iznos koji Vlada Srbije uopšte nije bila u stanju da kompenzuje u ozbiljnijem iznosu, čak ni onima koji su prošli najgore.

Duvan, nafta, pivo…

Uz sve te probleme, država je preživela zahvaljujući prihodima od privatizacije, koju je nadležni ministar Aleksandar Vlahović tokom 2003. godine nastavio "kromvelovskom čvrstinom", ne hajući za sve glasnije jadikovke koje su stizale sa svih "starih strana" i ne obazirući se na okolnost da je sve prateće zakonodavne, ekonomske, berzanske, kontrolne, sudske, poreske i druge poslove, od kojih zavisi ovaj proces, ostavio državnom aparatu zaostalom iz neke socijalističke praistorije, kompromitovanom i ponižavanom od Miloševića i njegovih doglavnika, izbušenom starom i novom korupcijom, udbaškim i kriminalnim ucenama, obezglavljenom u pukom stručnom smislu i navrat-nanos, tokom DOS-ove vladavine, napunjenom često infantilnim i nekompetentim stranačkim dobrovoljcima reformi i spoljnim školarcima sa uglednih svetskih univerziteta, koji najčešće nisu mogli da shvate šta se ovde događa i zašto se ne događa. U takvoj situaciji načinjen je podvig u prikupljanju privatizacionih prihoda – od koga se Vlada nije oporavila do prevremenih izbora.

Glavni privatizacioni poslovi u 2003. godini počeli su 4. aprila kada je raspisan tender za prodaju srpskih fabrika cigareta u Nišu i Vranju (DIN i DIV), a da je postignut uspeh videlo se 4. avgusta, kada su, posle izvesnog zakašnjenja, objavljene ponude zainteresovanih. Za Duvansku industriju u Nišu (DIN) najbolju ponudu, "tešku" ukupno 518 miliona evra (cena, investicije, socijala), dala je multinacionalna kompanija "Filip Moris", a za Duvansku industriju u Vranju (DIV) "Britiš Ameriken Tobako" – ukupno 87 miliona evra.

Dimenzije ovog uspeha najlakše je ilustrovati podatkom da je Agencija za privatizaciju od početka ovog procesa, pre dve i po godine, do ovog tendera uspela da proda 760 preduzeća za oko 600 miliona evra, a samo za većinsko vlasništvo u dve fabrike cigareta uknjižila je 437 miliona evra. Kasnije su sa "Filipom Morisom" i "Britiš Ameriken Tobakom" i perfektuirani ugovori o prodaji, istina uz izvesne privilegije na domaćem tržištu (koje nisu dovoljno transparentne, ali su bar pristojno plaćene).

Odmah posle dobre prodaje tržišta cigareta, dobro je prodat i znatan udeo na tržištu derivata nafte. Ministar Vlahović je 25. avgusta mogao da objavi da je na tenderu za Beopetrol, koji je s prometom od 400.000 tona derivata godišnje držao 20 odsto domaćeg tržišta, najbolju ponudu dao ruski Lukoil i da ona iznosi 117 miliona evra za većinski paket akcija, 85 miliona evra investicija i 5,35 miliona evra za socijalni program. Kada je, krajem septembra, taj ugovor s ruskim gigantom potpisao Mirko Cvetković, direktor Agencije za privatizaciju, zapravo je započela i transformacija naše naftne privrede, to jest počelo je razbijanje dugogodišnjeg državnog monopola na naftu. Osim toga, u našu privatizaciju se i javno uključio i ruski kapital (koji je, čini se, potom nagrnuo u mlekarsku i prehrambenu industriju).

Protekle godine nisu od privatizacije imali veliku vajdu samo budžetski korisnici i ulagači – nego i neki radnici koji su imali sreće da se nađu u dobro prodatim fabrikama. Na primer, "Interbru" multinacionalni koncern pivarske industrije sa sedištem u Briselu, šesti po veličinu u svetu u toj branši, otkupio je Apatinsku pivaru. Pored toga što je izveo krupnu dokapitalizaciju vrednu preko 600 miliona evra, preostalim malim deoničarima, uglavnom radnicima Apatinske pivare, ponudio je, sa opcijom do 31. marta iduće godine, da svaku njihovu akciju otkupi po povoljnoj ceni od 167,64 evra, što znači preko sedam puta više nego što je prošle godine njihovim drugovima, koji su požurili s prodajom, platio londonski Salford fond. Takvih akcija, inače, ima još preko milion i po komada, a to znači da je Interbru spreman da u stopostotno vlasništvo nad Apatinskom pivarom uloži još oko 250 miliona evra. Te pare radnici su počeli užurbano da preuzimaju. Za njih je 2003. godina bila odlična.