Istraživanje promene položaja, uticaja i načina rada nevladinih organizacija u Srbiji pre i posle 5. oktobra 2000. obavila je deveta grupa polaznika kursa istraživačkog novinarstva nedeljnika "Vreme"

Državne institucije su prvi sektor, drugi je privatni, dok treći čine nevladine organizacije (NVO). Pritom, ta "numeracija" nije od presudnog značaja, jer bi između sektora trebalo da postoje saradnja, tolerancija i razumevanje… Stvarna slika je prilično drukčija, a razloge nije naročito teško dokučiti. Nevladine organizacije su dugo, sve do 5. oktobra 2000, identifikovane kao organizacije koje se protive dotadašnjem režimu. Čašćene su – i tretirane – kao neprijateljske, antivladine i špijunske organizacije. Posle 5. oktobra 2000. NVO-i ne nose takve ni slične epitete, ali njihov status, uticaj, pa i odnos (ne)saradnje sa državnim institucijama ostao je manje-više nepromenjen. Rad nevladinih organizacija još je prilično otežan, mada su razlozi za to danas drukčiji. Ako se ima u vidu da su gotovo sve nevladine organizacije podržavale smenu na političkoj sceni koja se odigrala 5. oktobra 2000, moglo bi se zaključiti da su se današnji politički aktivisti poneli nezahvalno prema nevladinom sektoru. Prema rečima Sonje Liht, ne treba govoriti o "nezahvalnosti", jer Fond za otvoreno društvo nikada nije ništa činio da bi mu neko zbog toga bio zahvalan. Ali, o neodgovornosti i neozbiljnosti svakako može biti reči. Tako su nekadašnji neprijatelji države postali u stvari nepotrebni prijatelji.

Iako danas postoje mnogobrojne nevladine organizacije, udruženja i grupe koji se bave najrazličitijim problemima, pojam nevladine organizacije daleko je od jasnog, a nema ga ni u domaćim enciklopedijama, leksikonima i rečnicima. Nevladine organizacije ne čine homogenu celinu kojoj možete pripisati zajedničke osobine bilo da je reč o vrlinama ili manama, već ih je lakše posmatrati kroz ciljne grupe na koje su usmerene njihove aktivnosti. Najviše je socio-humanitarnih organizacija (273), organizacija kulture i umetnosti (233), ekoloških (199), za zaštitu ljudskih prava (170), dok je najmanje ekspertskih NVO-a – tzv. think thank (26). Pored toga, bave se lokalnom samoupravom, mirovnim, obrazovnim i istraživačkim aktivnostima. Već na prvi pogled pada u oči da u Crnoj Gori ima najmanje nevladinih organizacuja koje se bave socijalnom problematikom. Da li to znači da je u Crnoj Gori životni standard manji problem nego u Srbiji? Teško da bi se ovi podaci mogli tako tumačiti jer, u krajnjoj liniji, ne treba vam statistika da biste znali kako živite. Obrad Savić, predsedavajući Beogradskog kruga, objašnjava to popularnošću neke vrste problema koja u Srbiji može biti privremena ili trajna, pa nevladine organizacije koje nisu verne svojim izvornim poljima delatnosti prebacuju svoje interesovanje na one aktivnosti koje donatori najčešće i najradije finansiraju.

Posebnu kategoriju čine provladine organizacije koje se izdvajaju iz trećeg sektora na osnovu bliskosti sa predstavnicima vlade i podrške koju od njih dobijaju. Po rečima Vojina Dimitrijevića, u vreme Slobodana Miloševića bilo je pokušaja da se osnuju takozvani GoNGO-i (vladine-nevladine organizacije; engleski naziv za NVO-e koji uživaju skrivenu ili neskrivenu podršku vlada svojih zemalja) koji bi formalno pripadali neprofitnom sektoru, a zapravo radili za Miloševića. Međutim, ti pokušaji nisu urodili plodom. Možda je vlada formirana posle 5. oktobra 2000. u tome imala više uspeha, ako se uzme u obzir okolnost da je jedan broj njenih članova svoju karijeru započeo u nevladinim organizacijama. To bi dodatno potvrdilo izjavu Dušana Janjića, predsednika Foruma za etničke odnose, da su nevladine organizacije postale čekaonica za politički položaj. Odgovor na to pitanje može biti samo predmet nagađanja, jer ne postoji ništa što bi o tom odnosu precizno svedočilo. Činjenica je da su neke nevladine oraganizacije ostvarile dobru i efikasnu saradnju sa većinom ministarstava, ali je veći broj onih koje se time ne mogu pohvaliti. Ono što bi trebalo da je presudan faktor u tome jeste polje delatnosti i kvalitet projekata koji nevladina organizacija nudi. S druge strane, neke nevladine organizacije su skeptične prema neformalnoj komunikaciji s vlastima, dok su druge zabrinute da će država prisvojiti njihove zasluge. Pojedini NVO-i izbegavaju preterano približavanje vlastima zbog mogućnosti da se tako smanji neophodna mera kritičnosti prema vlastima. Po rečima Mirosinke Dinkić, neki od predstavnika nevladinih organizacija gaje nerealna očekivanja prema vlastima.

Bez obzira na to koliko su u svojim zahtevima otišli daleko i kakve su mogućnosti za to da im se izađe u susret, neke "ustupke" koji će olakšati rad nevladinih organizacija neophodno je učiniti. Jedan, ako ne i najvažnji, jeste zakon o nevladinim organizacijama. Donošenje takvog zakona je i jedan od preduslova za ulazak u Evropu. U Srbiji takav zakon još nije donet, iako je predlog podnet Skupštini još pre tri godine. Objašnjenje za to zakašnjenje nije samo glomazna i spora procedura donošenja, već i okolnost da se zakon ne nalazi na listi prioriteta. Pokušaj da od Ministarstva pravde dobijemo odgovore na ta pitanja nije bio uspešan.

Pravni status domaćih nevladinih organizacija regulisan je zakonom o društvenim organizacijama i udruženjima građana. Po tom zakonu, udruženje građana može osnovati bilo kojih deset državljana Srbije i Crne Gore s pravom glasa. Uslov za rad udruženja je registracija. Nepostojanje posebnog zakona o "trećem sektoru" dovelo je i do toga da jedan broj nevladinih organizacija u vreme Miloševićevog režima nije bio registrovan pa je, strogo posmatrano, delovao ilegalno. Naročito zbog načina na koji stari propisi određuju nadležnost za upis u registar. Miloševićevo Ministarstvo unutrašnjih poslova nije bilo naročito velikodušno u izdavanju dozvola za rad. Taj deo zakona danas je ukinut, pa se nevladine organizacije više ne registruju na republičkom, nego na saveznom nivou. S druge strane, sve postojeće nevladine organizacije danas su registrovane, čime je legalizovan njihov rad, bez obzira na vrstu delatnosti i rezultate koje ostvaruju. Još nema ni adekvatne zakonske regulative za registraciju i rad međunarodnih nevladinih organizacija, pa inostrane organizacije deluju na teritoriji Srbije na osnovu uverenja koje i dalje izdaje Ministarstvo inostranih poslova.

U opisanim okolnostima, rad NVO-a dodatno otežava nepostojanje propisa o poreskim olakšicama koje bi podstakle razvoj neprofitnog sektora. Veliki broj nevladinih organizacija žali se da ih država visokim porezima guši. Po rečima Milana Nikolića iz Centra za proučavanje alternativa, od jednog ugovora iz Bugarske – u iznosu od 10.000 dolara – 6900 dolara je potrošeno na plaćanje poreza državi. Porez na ugovor o delu – kojim se obavlja, na primer, koordinatorski posao, tehnička ispomoć, "skidanje" predavanja ili diskusija sa traka, video i tonsko snimanje itd. – iznosi 79,2 odsto. Slede porezi na zarade zaposlenih (72), porez na ugovor o autorskom delu koji se plaća za autorizovana predavanja (27,5) i porez na promet usluga od 20 odsto za, recimo, svako štampanje materijala i publikacija.

Nevladine organizacije koje imaju srednje velik budžet (od 5000 do 50.000 evra) i stalne aktivnosti, pri realizaciji svakog projekta uveliko premašuju zakonom neoporezovan minimum, tako da pitanje visokih poreza predstavlja jedan od vodećih uzroka zbog kog se inostrani donatori odavde povlače. Kolika se šteta tolikim porezima nanosi neprofitnom sektoru jasno je ako se ima u vidu da najveći broj projekata finansiraju inostrani donatori. Naravno, postoje i drugi načini za prikupljanje sredstava: samofinansiranje, iz profitnog sektora ili državnog budžeta. Prema podacima iz jednog istraživanja Mirosinke Dinkić, mali broj (6,13 odsto) nevladinih organizacija godišnje dobija 400.000, dok je samo jedna nevladina organizacija dobila donaciju vrednu dva i po miliona evra. S druge strane, istraživanje NGO Policy group, nezavisnog konsultativnog tela koje okuplja profesionalce iz trećeg sektora, pokazuje da samo nešto više od polovine (51,64 odsto) NVO-a pokazuje spremnost da iznese podatke o načinu i obimu finansiranja.

Prema Zakonu o budžetu Republike Srbije za 2003. godinu predviđeno je da se na ime donacija nevladinim organizacijama izdvoji ukupno 1,11 milijardi dinara (bez NVO-a u oblasti visokog obrazovanja, kojima su sredstva obezbeđena iz dodatnih prihoda organa Ministarstva prosvete i sporta). Suma nije dovoljna da obezbedi i održi rad svih nevladinih organizacija; uz povlačenje inostranih donatora to bi moglo da bude najava teških dana za nevladin sektor. U susednim zemljama zakonima su predviđeni različiti načini obezbeđivanja finansijskih sredstava za rad NVO-a. U Mađarskoj je od 1996. godine na snazi Zakon o jedan odsto, po kome svaki poreski obveznik usmerava jedan procenat od poreza na ukupan prihod odgovarajućem korisniku iz kruga nevladinih organizacija. Na taj način sami građani doprinose razvoju i pomažu rad civilnog sektora. U Hrvatskoj nevladine organizacije mogu priređivati igre na sreću radi prikupljanja sredstava za obavljanje svojih delatnosti (doduše, dozvoljene su samo tombola i "laka" lutrija).

U Crnoj Gori je 1999. godine donet Zakon o NVO-u koji na krajnje jednostavan i efikasan način reguliše registraciju i rad lokalnih i inostranih nevladinih organizacija. To je vrlo značajna stavka koja umesto da otežava i demotiviše, zapravo podržava i potencira aktivnosti tih organizacija. Još jedan korak napred čini norma koja obavezuje državu u pogledu finansiranja i podsticaja razvoja nevladinog sektora. Najzad, za nevladine organizacije važe različita poreska oslobađanja i olakšice, te je neoporezovana dobit nevladinih organizacija određena u visini od 4000 evra. NVO-i su oslobođeni i plaćanja poreza na dodatu vrednost i poreza na nepokretnosti, o čemu nevladine organizacije u Srbiji za sada mogu samo da sanjaju. Praktičnu posledicu predstavlja to što je realizacija jednog istog projekta mnogo skuplja u Srbiji nego u Crnoj Gori. U Beogradu su i parking mesta za zaposlene u nevladinim organizacijama postala sporno pitanje: predstavnici vlasti svrstavaju to u one privilegije koje nevladine organizacije neosnovano traže i kojima se ne može izaći u susret. Ako je Miloševićev režim NVO-e video kao svoje neprijatelje, nejasno je zašto ne dobijaju neke "popuste" od onih koji su na njihovu podršku računali, donošenje zakona obećali a onda zahteve nevladinih organizacija proglasili preteranim i nerealnim. Neki naši sagovornici smatraju da razlog leži u tome što su predstavnici DOS-ove vlasti, izgleda, nasledili neka shvatanja svojih političkih prethodnika i nevladine organizacije vide kao kritičare koji zadiru u ona pitanja o kojima treba da brine isključivo država.

Nevladine organizacije se najčešće dele prema vrstama delatnosti, odnosno ciljnim grupama na koje su usmerene njihove aktivnosti. Možete ih posmatrati i kao velike i male, efikasnije i manje uspešne, sa većim ili manjim brojem članova, ali ono što je svima zajedničko jeste nedovoljna prepoznatljivost njihovih uspeha i nedostatak priznanja za ostvarene učinke. To nije problem koji se vezuje samo za lošu obaveštenost građana o aktivnostima NVO-a, već i nemogućnost da se rezultati tih aktivnosti sa sigurnošću utvrde i brojčano izraze. Ta okolnost postaje još složenija ako se istim problemima kumulativno bavi jedan broj nevladinih organizacija na jednoj, i državnih institucija na drugoj strani. U tom slučaju je još teže razlučiti ko je i u kolikoj meri doprineo rešavanju određenog problema. Bez priznanja najčešće ostaje treći sektor. Tako je problem koji je okupio gotovo sve snage u Srbiji 2000. godine pre i nakon septembarskih izbora – i koji je velikim delom upravo zahvaljujući tome rešen i dao rezultat za koji su se svi zalagali – postao najtipičniji primer saradnje.

Posle 5. oktobra 2000. mnogi su postavili pitanje šta će biti funkcija nevladinog sektora; uključujući i "pitanje" da li društvo uopšte više ima potrebu za postojanjem trećeg sektora pošto je "zadatak" ispunjen. To je, naravno, nesuvislo pitanje – osim ako zaista ima onih koji veruju da bi Vlada trebalo da reguliše njihov život do te mere da više niko od građana nema za šta da se brine. Nevladine organizacije, po mišljenju Nenada Konstantinovića iz Otpora, imaju četiri osnovne funkcije u kojima se jasno mogu definisati odnosi Vlade i NVO-a. Nevladine organizacije bi trebalo da omoguće podršku u ostvarivanju onih Vladinih programa koji su specifični, odnosno programa usmerenih na određene društvene grupe. Drugo, nevladine organizacije bi trebalo da sarađuju sa Vladom po principu partnerstva na ostvarivanju zajedničkih projekata. Dalje, nevladine organizacije bi trebalo da uspostave kritički stav prema Vladi, odnosno da ukazuju Vladi na loše poteze i upozoravaju na moguće negativne posledice po građane. Najzad, NVO-i bi trebalo da budu neka vrsta kontrole, što bi značilo pozivanje na odgovornost i smenjivanje onih koji su direktno krivi za lošu situaciju u pojedinim društvenim oblastima. Te funkcije mogu se ostvariti ako se uspostavi direktna komunikacija u saradnji dveju strana. Predstavnici NVO-a su tražili da im se omogući učestvovanje u radu parlamenta tako što će im biti obezbeđeno jedno mesto u Skupštini (tzv. zelena stolica) – ali to je još jedan u nizu zahteva koji su u ovom momentu, izgleda, prevelik korak za društvo koje tek započinje demokratizaciju.

Nevladine organizacije su i dalje uglavnom prepuštene same sebi, sopstvenoj kreativnosti i spremnosti stranih donatora da finansiraju njihove projekte. Gotovo sve nevladine organizacije funkcionišu na projektnom principu. Projekti se zasnivaju na procenjenim potrebama društva. Najpre se na osnovu detaljnih istraživanja utvrđuje problem prioritetan za rešavanje. Potom se analiziraju rešenja kako bi najbolje i najbrže taj problem trebalo otkloniti ili bar ublažiti, imajući u vidu mogućnosti i predviđajući efekte i reakcije građana na aktivnosti koje će biti sprovedene. Obračunava se cena projekta, uključujući sve troškove – od hemijskih olovaka i goriva koje će biti potrebno, do materijala i aktivista koji će biti angažovani u realizaciji. Detaljno pripremljen izveštaj podnosi se donatorima koji odlučuju o sudbini projekta. Ma koliko bio dobro formulisan i opravdan, projekat ne mora biti i finansiran. I ako donator podrži realizaciju projekta, finansiranje počinje tek jednim delom neophodnih sredstava, s onoliko novca koliko je nužno za početak. Za svaki naredni korak traži se posebno odobrenje. A stiže, najčešće, kontrola. I ne samo jedna: osim donatora, i država se veoma interesuje za sredstva i način njihovog trošenja. Već pomenutu tendenciju povlačenja stranih donatora ne prati recipročno povećanje broja domaćih. Utoliko se možda može govoriti o češćoj pojavi da strani donatori definišu naše probleme. Po mišljenju Sonje Liht, nevladine organizacije ne bi trebalo da dozvole donatorima da ih usmeravaju u pravcu koji njima odgovara niti da prihvataju diktat poslova koje bi trebalo da rade. Ona je uverena da bi NVO-i trebalo da se odupiru takvim ponudama, jer donatori ne moraju da znaju, niti znaju šta su ključni problemi – domaći NVO-i treba da znaju koje su potrebe društva i šta je za njega najbolje.

U teškim devedesetim godinama, neposredno pred početak rata u Sloveniji, Hrvatskoj i Bosni, Centar za antiratnu akciju je organizovao proteste koji su imali za cilj da se tom ratu usprotive. Jedna od ideja bila je i podizanje spomenika Neznanom dezerteru. Nije ostavila dovoljno snažan utisak na one koji odlučuju o ratu i miru. Ipak, broj nevladinih organizacija naglo je rastao: 1994. bilo ih je 196, već 1997. cifra je porasla na 695. Krajem devedesetih dolazi do prave hiperinflacije pa ih je već 2000. bilo oko 2000. Posle 5. oktobra pojavljuje se oko 800 novih. Kada je 1998. donet "Šešelj-Miloševićev" Zakon o Univerzitetu i kada je po njemu jedan broj univerzitetskih profesora ostao bez posla, Beogradski krug je započeo akciju "U odbranu Beogradskog univerziteta" kojim je pokušao da spreči nepravdu, pozivajući se na evropsko i svetsko zakonodavstvo. Zbog pomenutih i velikog broja drugih antirežimskih aktivnosti, 1999. godine se pojavljuje lista proskribovanih na kojoj se nalaze nevladine organizacije koje na bilo koji način i po svaku cenu treba zatvoriti. Pored Otpora na prvom mestu, na listi se našlo još nekoliko NVO-a koji su se bavili zaštitom ljudskih prava. Centar za proučavanje alternativa – koji se između ostalog bavi i objavljivanjem knjiga za edukaciju građana, besplatno – optužen je da publikacije prodaje i tako ostvaruje profit. Stalne kontrole, iznenadni upadi policije, zatvaranje prostorija i slični metodi bili su način da se "loši momci" uhvate na delu. Sličnim neprijatnostima su bili izloženi i Nataša Kandić (Fond za humanitarno pravo), Sonja Liht (Fond za otvoreno društvo), Žene u crnom i mnogi drugi. Jedina organizacija koja nije imala tu vrstu problema bio je Crveni krst, koji je funkcionisao kao neka vrsta pomoćnog organa države i to u okolnostima kada država nije mogla da ponudi ljudima onu pomoć koju je ova organizacija pružala.

Bez obzira na nesporazume i nesuglasice doskorašnjih saradnika na jednom važnom pitanju, nevladin sektor predstavlja i ubuduće će predstavljati važan deo društvenog života. Razvijaće se u onoj meri u kojoj se i društvo razvija; već po osnovnim oblastima delatnosti, nevladine organizacije u tom razvoju pomažu u uspostavljanju standarda na mnogo bezbolniji način nego izabrana vlast, koja često – kako smo videli u protekle tri godine – stisnutih zuba i uz loše prikrivenu mrzovolju prihvata zahteve međunarodne zajednice ili građana samih. Kod nas je najmanje poznat važan podatak o značaju NVO-a u zapošljavanju, gotovo kao i onaj o strukturi ljudi koji se posvećuju radu u NVO-u. Najnoviji podaci kažu da u NVO-u 58 odsto aktivista ima univerzitetske diplome, pet odsto su doktori nauka i umetnosti a četiri procenta magistri nauka i umetnosti. Nevladin sektor je, drugim rečima, i pored svih poteškoća uspeo da okupi i zadrži velik broj intelektualaca u Srbiji.

NVO-i su jedan od oblika organizovanja društva, vrlo raznolik i vrlo potreban, i koji je – ma koliko to građani i vlast znali i shvatali ili potpuno nezainteresovano posmatrali – sektor koji okuplja visoke intelektualce, ribolovce, filantrope, baksuze, ljude s najrazličitijih strana, oko jednog zajedničkog stava – dobrobiti društva. Drugim rečima, nevladin sektor je predstavnik građana, odnosno on jeste građanin. Niko ne može bolje kontrolisati Vladu od dobro informisanih, organizovanih, spremnih za akciju članova društva. Delotvornost je, nesumnjivo, potvrdio u rušenju Miloševićevog režima, sad je vreme da shvatimo kako time posao nije završen, nego – tek započet.