Statistički gledano, samit Ujedinjenih nacija o informatičkom društvu održan prošle nedelje u Ženevi bio je izuzetno dobro posećen. Deset hiljada delegata iz 175 zemalja, oko 40 šefova država, predstavnici mnoštva nevladinih organizacija. Jedini koji su nedostajali bili su ozbiljni predstavnici razvijenog sveta, gde se informacione tehnologije stvaraju i razvijaju. SAD su, na primer, poslale malu delegaciju državnih službenika, iako su predstavnici zemalja u razvoju uporno ponavljali da upravo Amerika "komanduje" internetom.

Zbog toga su svi izveštaji o samitu složni: samit je propao, sve važne odluke su odložene za sledeći koji se održava 2005. u Tunisu.

To ne znači, naravno, da svetska birokratija nije ostvarila planirano. Doneti su Deklaracija i Akcioni plan, kao što red nalaže. Nevolja je što su oba dokumenta (možete proveriti na www.itu.int/wsis) puna opštih mesta i beznačajnih fraza garniranih gomilom neobavezujućih zaključaka. Dakle, mnogo je "trebalo bi" i "kad bi svi…", bez ikakvih konkretnih uputstava.

A ideja samita je bila da premosti informatički jaz između razvijenog i nerazvijenog sveta, odnosno da se barem smisli na koji način se to može uraditi. Umesto toga donet je zaključak da bi do 2015, umesto sadašnje jedne desetine, barem polovina svetske populacije "morala" imati pristup informacionim tehnologijama "na dohvat ruke".

Oni kojih se to tiče, dakle predstavnici najnerazvijenijih zemalja sveta, poručili su da je problem u parama. Dajte novac za širenje infrastrukture, dajte nam jeftino softver i svima će biti dobro, kažu oni. Naravno, razvijeni svet neće ni da čuje, budući da bi to značilo dozvoliti nerazvijenima da oližu šlag sa torte, bez jasnog i vidljivog benefita za one koji su je mesili.

Prema nekim procenama, da bi se telefonske i internet veze pružile do najudaljenijih krajeva sveta, potrebno je više od šest milijardi dolara, dok je do sada na ovaj ili onaj način za tu svrhu najavljeno tek 400 miliona. Naravno, svi su puni razumevanja i shvataju značaj unapređenja komunikacija, ali slabo se ko mašio za novčanik da se po tom pitanju nešto konkretnije uradi.

Da i nerazvijeni ozbiljno shvataju internet, pokazali su predsednici Zimbabvea i Irana, Robert Mugabe i Mohamed Hatami, koji su procenili da će Ženeva biti dobro mesto da svetu iznesu političke stavove (za šta nemaju previše prilika). Mugabe je najglasnije zagovarao potrebu da pomoć Africi stigne od bogatog sveta, napominjući da pre kompjutera ipak treba da im stignu

struja i telefoni. S druge strane, Hatami je objašnjavao da u Iranu nema cenzure interneta i da je zabranjeno pristupati tek manjem broju sajtova (240) isključivo zbog njihove opscene sadržine. Političke neistomišljenike, tvrdi on, ni na koji način ne sputavaju, što je ilustrovao pravim bumom blogera u Iranu.

Samit je u svetskim medijima, misli se na one zapadne, prošao gotovo nezapaženo, više kao kuriozitet nego kao neka značajna prekretnica, kako je zamišljen. Čak ni ideja da internet bude pod jurisdikcijom UN-a nije izazvala reakcije. Zbog toga što je nerealna, nadajmo se.