U kvizu "Zlatna žica" na pitanje: kako se zove udarni termin na televiziji, gledalac je odgovorio: "primeti me". Voditeljka je to proglasila netačnim odgovorom jer joj ni ludoj ne bi palo na pamet da neko prime time izgovara kako je Vuk zapovedio.

Prajm tajm, kao i mnogi drugi izrazi, ušao je u naš govor zahvaljujući, pre svega, stranim klijentima i reklamama. Neki od tih izraza su nepotrebno dupliranje domaćih, a neki su – samo nepotrebni. U nepotrebne spadaju oni tehičko-tehnološki pojmovi koji kao da su izašli direktno iz laboratorije Luna, kralja ponoći. Kao da se razumem u te stvari pa ću znati zašto je neki karbo–ksilo–trte–mrte poboljšao taj i taj proizvod?! Ali, pošto je "ponavljanje majka učenja", posle dvestote reprize neke reklame, mi već znamo napamet sve one čudne reči koje zatim možemo da mantramo na putu do prodavnice. A ako ih i zaboravimo, izabraćemo bilo koji drugi proizvod samo ako na njemu piše nešto što zvuči dovoljno učeno da zaseni prostotu.

Ali, učenje nepotrebnih stvari nije najgore što nam mediji rade – strašnije je što zapošljavaju priučene učitelje.

Nekada smo mogli da se pouzdamo u učenje sa televizije i radija, pa i kada nije bilo u okviru obrazovnih programa, jer su tada čak i pevači morali da uče dikciju i gramatiku i jedino Tito nije imao obavezu da ovlada pravilnim izgovorom pre nego što nam se obrati preko medija. U međuvremenu, zbog otvaranja onolikih novih televizija, zafalilo je školovanih voditelja te su neki, za razne oblasti talentovani đilkoši, morali da se prihvate mikrofona. Ovi manekeni američkog sna po kojem ama baš svako može jednom da uspe, možda zanat nisu pekli u školi, ali jesu u kafani što ih je naučilo da se lako snalaze u svakoj situaciji. I šta rade kad naiđu reči (njima) teške za izgovor? Jednostavno progutaju glas koji ih ometa. (Šta ćete, naučili ljudi da brzo gutaju dok traje pauza za muziku.) Oni govore: "kokretno" i: "komadant" i to rade tako nošalantno da bi čovek pomislio da smo u međuvremenu doneli neki amandman na pravopis. Jednačenje suglasnika po težini izgovora, na primer.

Sa druge strane, kad pravopis i predviđa tako nešto – sažimanje samoglasnika, na primer – ni to nema ko da poštuje. Da su se raspitali kod lektora, autori nove "Ko – Koštunica" kampanje znali bi da se ne piše "k´o što narod kaže" već "ko što narod kaže" čime bi se još bolje izrazila igra rečima kojoj su težili. A ako baš insistiraju na nekom znaku interpunkcije – umesto apostrofa mogli su da stave genitivni znak tzv. cirkumfleks (a, šta kažete na ovo!) i da napišu kô što pravopis nalaže.

Ali, nisu tuđice i nepismenice najveća opasnost po jezik – njega mnogo više ugrožavaju gluposti. Iz reklame "Aće – najsvetlije belo" učimo ne samo da bela jeste boja (a nije) već i da ima nijanse (a nema). Sestro slatka, živa nisam šta će biti ako državna zajednica, koja je već prilagođavala plavu na zastavi ne bi li ugodila obema stranama, sad povede skupštinsku raspravu o beloj? Srbija, na primer, kao većinska, želi lihtbelu, dok Crna Gora hoće dunklbelu, ali ne pre nego što sami Crnogorci usaglase stavove oko toga da li su Svijetlo ili Tamnocrna Gora.