(od našeg specijalnog izveštača iz Haga)

Čekajući ispred Tribunala da se pred njima pojavi nekada glavnokomandujući snaga NATO-a u Evropi, a sada potencijalni predsednički kandidat na izborima u SAD, penzionisani general Vesli Klark, koji je početkom nedelje skoknuo do Haga da svedoči u procesu koji se vodi protiv Slobodana Miloševića, pojedini novinari su prekraćivali vreme zamišljajući kako bi u glavnoj haškoj sudnici mogao da eventualno teče dijalog između dvojice starih poznanika i protivnika. (Klarkovo svedočenje bilo je zatvoreno za javnost na zahtev Vlade SAD, koja je za ovog haškog svedoka tražila posebne uslove zbog mogućeg ugrožavanja nacionalne bezbednosti – generalovo svedočenje nadzirala su dva američka zvaničnika i jedan advokat, traka sa svedočenjem išla je na cenzuru u Vašington i ono što pretekne javnost će biti u prilici da vidi 48 sati kasnije, u petak 19. decembra.)

U tom zamišljanju konverzacije koja se vodila na zatvorenoj sednici, oko Miloševića nije bilo mnogo dilema. Mora da ga je bar jednom pitao – Gospodine generale, (po jednoj novinarskoj verziji i "Gospodine Klarče"), da li je više nego očigledno da ste vi izgubili rat na Kosovu? Klark je na to najverovatnije mogao da odgovori podsmehivanjem i pozivanjem na svoju knjigu Moderno ratovanje u kojoj je detaljno objasnio svoje vojničko angažovanje na prostorima bivše SFRJ, sa poentom da je baš zahvaljujući njemu i NATO-u zaustavljeno etničko čišćenje na Kosovu, a Milošević kao i svaki poraženi tiranin, zasluženo stigao do Haga.

OBOJICA U KAMPANjI: Kada se (mimo uobičajenih haških pravila koja važe za tamošnje svedoke da se u sudnicu ulazi i iz nje izlazi nečujno i neprimetno, bez TV kamera) posle svedočenja najzad pojavio ispred Tribunala na improvizovanoj konferenciji za novinare, general Vesli Klark je indirektno potvrdio da je unutra, izgleda, bilo izuzetno zanimljivo, što bi moglo da znači da se stari poznanici nisu štedeli i da je sudija Ričard Mej često morao da se oglašava i interveniše. Za Miloševića, sa kojim je u raznim prilikama proveo bar stotinak sati kao pregovarač, Klark je rekao da je i u Hagu ostao isti kao što je bio i nekada dok je sve u Srbiji išlo u pravcu njegovog kažiprsta – kočoperan, tvrdoglav, sa nesmanjenim egom i osećanjem sopstvene veličine. Pohvalio je i sudije da su dobro kontrolisale proces u fer atmosferi, pomenuo da nije bilo mnogo reči o Kosovu i legalnosti NATO bombardovanja SRJ iz 1999. godine (za Haški sud to je očito odavno ispričana priča) i priznao da se govorilo o Srebrenici i da će, na osnovu rečenog, sudije biti u prilici da procene da li je i koliko unapred Milošević znao za namere generala Ratka Mladića da napadne ovu zaštićenu zonu.

Već dobro utrenirani potencijalni američki predsednički kandidat, naviknut na kamere i živa uključenja (donedavno je bio i stručni konsultant CNN-a), pokazao je posle svedočenja pred novinarima samo jedan mali znak nesigurnosti – kada je upitan da li ga je Milošević tokom unakrsnog ispitivanja možda podsetio i na to da je Klark svojevremeno sa Ratkom Mladićem prilično prisno razmenio generalske šapke. Izbegao je odgovor, pravdajući se da ne može da iznosi detalje iz sudnice i tada je za trenutak ličio na onog Klarka koji je tokom bombardovanja SRJ, obično odloženo, posle 48 sati, priznavao "kolateralne greške" NATO avijacije i stradanje civila.

Miloševića i Klarka spajalo je, inače, uoči ovog haškog viđenja mnogo više od onih stotinak sati nekadašnjih pregovora i nadgornjavanja ili neverovatne činjenice da su, iako suparnici u istom ratu, obojica kasnije proglasila svoju ratnu pobedu. (Za onu Miloševićevu obično se govorilo da je "ničim utemeljena", ali on je se ni do danas nikada nije odrekao.) Obojica su očigledno ovaj novi haški susret priželjkivala manje zbog "otimanja" o pobedu koliko zbog istine da su i jedan i drugi usred izborne kampanje. Vesli Klark pokušava da među demokratama izbori nominaciju za predsedničkog kandidata, dok Milošević (kako to neki njegovi socijalisti onako epski umeju da kažu – "u bukagijama" i iz zatvora) trči predizbornu trku kao nosilac liste SPS-a. Obojica su izgleda računala, bez obzira na neravnopravne uslove nadmetanja, da će im ovaj haški susret dobro doći kao važan izborni adut.

Dva dana pre Klarkovog pojavljivanja u sudnici, Miloševiću je, međutim, zabranjeno da iz zatvora vodi kampanju, a za Veslija Klarka je sledila još gora vest – u Iraku je uhapšen Sadam Husein, što je automatski značilo da penzionisanog generala ni izbliza neće biti na CNN-u i ostalim globalnim televizijama koliko je on priželjkivao kada je odlučio da krene u Hag. A bilo je nagoveštaja da bi u tim pretprazničnim danima mogao da bude po nekoliko sati na važnim televizijama.

Na kraju će ispasti da su Klark i Milošević odigrali svoj haški meč bez prisustva publike, ali svaki za svoju publiku, posle čega će obojica ponovo proglasiti ubedljivu pobedu. Čak i ako makaze u Vašingtonu ne iseku ništa od onoga što je general Klark rekao u sudnici, Miloševićevu publiku biće nemoguće ubediti da su tu u potpunosti bila baš čista posla, da Klark nije pošteđen od eventualnih neprijatnih pitanja, odnosno da neko nije pokušao nešto da sakrije. Klarkova haška poruka je mogla da glasi otprilike ovako – njegov rat oko Kosova završen je čistom pobedom, zaustavljeno je etničko čišćenje Albanaca (ono što je došlo kasnije se ne pominje), tiraninu Miloševiću se sada sudi i u tom ratu, za razliku od ovog Bušovog u Iraku, Amerikanci nisu ginuli. I ne samo da nisu ginuli, nego se po njima u Prištini i širom Kosova danas zovu glavni gradski trgovi i ulice. I tu se onda pojavilo hapšenje Sadama, a general Klark je pred Božić, umesto glavne, dobio tek sporednu ulogu na svim televizijama. Glavna je nepredviđeno pripala Džordžu Bušu.

PROTEST U PO MRAKU: Čak i da je generalovo svedočenje bilo javno od početka do kraja, za Miloševićevu publiku Vesli Klark je odavno proglašen za "neoptuženog ratnog zločinca". Desetak članova odbora za odbranu Slobodana Miloševića pokušalo je tako nešto da kaže i u ponedeljak ujutro ispred zgrade Tribunala. U osam izjutra, u polumraku (u Hagu trenutno sviće oko devet), desetak promrzlih demonstranata podizalo je nekoliko parola na kojima se tražilo javno Klarkovo svedočenje i podsećalo na NATO zločine u SRJ. Na te uzdignute parole podigle su se, po onom haškom mraku, samo dve kamere, nešto više ih je bilo kasnije na konferenciji za novinare na kojoj je kanadski advokat Tifejn Dikson tvrdila da je prihvatanjem uslova američke vlade oko svedočenja Veslija Klarka Sud u Hagu još jednom pokazao da je instrument američke politike i priznao da ima vlada koje su starije od ovog suda.

Broj onih (u Srbiji i svetu) koji Veslija Klarka ne smatraju baš uzornim i krajnje objektivnim svedokom, ipak je neuporedivo veći od grupice holandskih komunista što se prošlog ponedeljka okupila ispred Haškog tribunala. U njih verovatno ne spada ugledni britanski profesor prava Džefri Robertson koji u knjizi Zločini protiv čovečnosti podseća da je optužnicu protiv Slobodana Miloševića, usred NATO kampanje, tužilac Luiz Arbur objavila dva dana pošto se u Londonu srela sa Veslijem Klarkom i Robinom Kukom i od njih preuzela neke važne dokaze. Robertson zamera bivšoj haškoj tužiteljki što je to učinila javno, pozirajući sa Klarkom i Kukom fotoreporterima, narušavajući tako sliku o sopstvenoj nepristrasnosti. I sam Klark u knjizi Moderno ratovanje tvrdi da je za optužnicu protiv Miloševića saznao iz Vašingtona, dan pre nego što je zvanično objavljena.

Nekima Klark smeta kao svedok jer se danas, dok vodi kampanju za predsedničku nominaciju, otvoreno izjašnjava u prilog nezavisnosti Kosova, što nije pominjao kao ratni cilj u vreme vazdušne kampanje 1999. godine. U njegovoj biografiji može se naići i na podatak da je svojevremeno lično odlikovao Agima Čekua kao svog ratnog saveznika i kolegu zaslužnog za prevođenje OVK u KZK, što po nekima može da bude i najbolja odbrana Čekua od nastojanja srpskih vlasti da dokažu kako mu je mesto u zatvoru u Ševeningenu. Na osnovu toga lako bi se moglo predvideti da Klark neće imati previše razumevanja za tezu koju Milošević kandiduje u svakoj prilici pred svedocima sličnog profila – o OVK kao terorističkoj organizaciji.

SMRTNA ZA SADAMA: Ljudi u haškom tužilaštvu nisu bili baš previše srećni što je Klark dobio posebne uslove za svedočenje jer znaju da zatvorene sednice nikada ne nailaze na dobar prijem u javnosti i ostavljaju mnogima slobodu za različita tumačenja, ali je takvo pojavljivanje generala u sudnici očito bilo nametnuto kao preduslov o kome se prilično dugo pregovaralo sa zvaničnim Vašingtonom. Sam Klark objasnio je da je njegovo svedočenje nešto kao zaokruživanje jedne istorijske priče – kao komandant NATO-a sprečio je etničko čišćenje i veće žrtve, obilazio je i pomogao onima koji su u ratu stradali, učinio da Milošević postane bliži Hagu i sada je došao da o svemu tome posvedoči.

Na dan Klarkovog pojavljivanja u Sudu agencija AP pokušala je da proceni moguću vrednost njegovog svedočenja – tako se saznalo da je, takođe na insistiranje Vašingtona, iz njegove knjige Moderno ratovanje svojevremeno izgleda izbačen deo u kome se sa nešto više detalja govori o Srebrenici. U prvobitnoj verziji tu je navodno stajalo mnogo više od rečenice koja je ostala i u kojoj Klark podseća kako je obećao Luiz Arbur da će svedočiti protiv Miloševića: "Rekao sam joj da ću rado svedočiti i ispričati kako je Milošević priznao da je unapred znao za neke planove generala Mladića za Srebrenicu 1995." Da je Srebrenica bila centralno mesto Klarkovog svedočenja mogao bi da nagovesti još jedan detalj – u toku improvizovane konferencije za novinare koju je general držao ispred Tribunala član njegovog haškog tima (verovatno i onog za kampanju) Džejms Rubin, nekadašnji spoksmen Stejt departmenta, diskretno je savetovao jednom američkom kolegi da pita o Srebrenici.

Potvrda svega toga mogla bi da stigne u petak 19. decembra, kada će u holu Tribunala haški izveštači moći najzad da pogledaju prečišćenu verziju svedočenja Veslija Klarka. Po mnogo čemu, on se bitno razlikovao od više od 300 svedoka koji su se do sada pojavili u procesu protiv Slobodana Miloševića (ponajmanje zbog najvećeg broja generalskih zvezdica koje je neko u Hagu do sada nosio), uprkos najavama da je potpuno jednak sa ostalima. Bio je nešto više jednak. Činjenica da se Klark na domaćem terenu prihvatio ambicioznog posla u trci za predsedničku nominaciju bila je u njegovom slučaju jača od inače strogih haških pravila. Već posle prvog dana svedočenja, Vesli Klark je izašao na travnjak ispred zgrade Tribunala i nahranio izjavama kamere "obaveštene" da on zasigurno neće poslušati savet sudije Meja koji svim svedocima uoči svake pauze govori jedno te isto – molim vas da do kraja svedočenja ne kontaktirate ni sa kim i ne dajete o tome izjave. Klark je, doduše, odbio da govori o detaljima svog svedočenja, ali je već tog prvog dana pomenuo i Miloševića i Srebrenicu iako se trudio da akcenat priče bude na Sadamu Huseinu.

Iste večeri gostovao je i u Institutu za spoljnu politiku u Hagu gde je održao dobro posećeno predavanje. Domaćin ga je dočekao pomalo čudnom tvrdnjom da su za "Holandiju predsednički izbori u SAD možda i važniji od onih domaćih". Na pitanje o suđenju Sadamu (koji mu je medijski prilično pokvario boravak u Hagu), Klark je odgovorio tvrdnjom da ne bi isključio ni smrtnu kaznu za diktatora, naravno posle fer i poštenog suđenja.

Da li je više nego očigledno da je posao izveštača sa glavnog haškog procesa, bar ovog meseca, postao delom i posao izveštavanja sa raznih predizbornih kampanja?