Kada je petog oktobra 2000. godine Užičanka Nataša Mićić sa svojom prijateljicom krenula put Beograda u kolima na čijoj je šoferšajbni bilo ispisano "Telma i Luiz", nikom nije bilo ni na kraj pameti da će se tri godine posle toga ozbiljno raspravljati o pravoj ulozi žena na srpskoj političkoj sceni. Naime, pre domaćih telmi i luiza, stvari su, bar kad su u pitanju žene u politici, bile sasvim jasne: dotične žene su u to doba mogle jasno da se klasifikuju na one moćne i one bez kojih se ne može. Za svega tri godine, međutim, klasifikacija je postala znatno komplikovanija: moćne, naizgled moćne, na položaju, s klimavim položajem; samo na izbornim listama; u borbi za mesto na izbornim listama; na izbornim i top listama produkcijske kuće Siti rekords istovremeno. No, i s tim silnim vrstama i podvrstama nekako bismo se snašli da nije i najvažnije podele ženske političke scene – podele na žene s aferama i na one bez njih, kao i na žene koje bi slobodno mogle da tvrde da su iskorišćene u ime viših političkih ciljeva.

UMREŽAVANjE: Nekada je, dakle, sve to bilo drugačije. Ako je trebalo nekako protumačiti sulude političke poteze Slobodana Miloševića, uticaj Mirjane Marković nije mogao da se zaboravi; kad su, s druge strane, analizirani postupci Vuka Draškovića, ime njegove supruge Danice pojavljivalo se gotovo redovno. U smislu mnogo manjeg, ali ipak nekakvog uticaja, nisu bile za zanemarivanje ni uloge Gorice Gajević (SPS), Maje Gojković (SRS) ili opozicionih dama Vesne Pešić (GSS), Rebeke Srbinović (tada ND, danas Liberali), Aleksandre Joksimović (DS). Paralelno s tim, na NGO sceni i među borcima za građanske slobode, brojnost žena, baš kao i njihova izdržljivost i hrabrost, nije dovođena u pitanje.

A onda su, u februaru 2000. godine, na konferenciji na Paliću aktivistkinje ženskih nevladinih organizacija namerile da "institucionalno okupe žene iz medija, sindikata i političkih stranaka". Jedan od ciljeva Ženske političke mreže bio je, kako se tada navodilo, da u nekom budućem srpskom parlamentu bude bar 30 odsto žena, kao i da se u istom tom parlamentu putem ženskih poslanika nekako "proguraju" zahtevi ženskog roda. Da li zahvaljujući mreži ili nečemu drugom, tek, domaćim političarima konačno je postalo jasno da upravo žene čine polovinu biračkog tela – zahvaljujući tome, posle raspisivanja izbora i tokom čitave kampanje DOS-a, prvi put je ženama dodeljena zapažena uloga. No, tek će formiranje republičkog parlamenta i republičke vlade tu ulogu na neki način formalizovati: od ukupno 250 poslaničkih mesta, 32 su pripala ženama, dok su ministarska mesta (što odmah, a što nešto kasnije) zauzele četiri žene. Iako je ukupno 15 odsto poslaničkih mesta bilo daleko od ranije tražene kvote, ženski uticaj u parlamentu je na prvi pogled bio značajan, pre svega zbog predsedničke i potpredsedničke funkcije Nataše Mićić i Gordane Čomić. Kad se tome dodaju u medijima prilično prisutne Kori Udovički, Marija Rašeta-Vukosavljević, Anđelka Mihajlov i Gordana Matković, činilo se da je uloga Ženske političke mreže i ostalih sličnih organizacija bar delimično ispunjena. S druge strane, kad se sabere i oduzme sve što se s političarkama događalo tokom protekle tri godine, rezultati umrežavanja prilično su diskutabilni.

ZAPETljAVANjE: U srpskom političkom galimatijasu najviše je stradala junakinja početka ove priče Nataša Mićić: ni kriva ni dužna, najpre je na mestu predsednika parlamenta zamenila Dragana Maršićanina; isto tako ni krivoj ni dužnoj, "posrećilo" joj se da predsednički izbori propadnu, pa da skoro čitavu godinu provede na mestu v.d. predsednika Srbije. Posle toga, proglašavala je vanredno stanje, plačnim glasom obaveštavala poslanike da slobodno mogu da procenjuju njen rad, da bi posao završila s osmehom na licu – raspisujući parlamentarne izbore. Kad se svemu tome dodaju teze da, u stvari, samo radi kako joj drugi kažu, verbalni i fizički napadi agresivnih radikalki, fotografije s nogama u prvom planu, tabloidske priče, pa i nadimak "Nikol Kidman", vrlo je verovatno da bi naša Telma (ili Luiz?), da danas može da bira, onomad odlučila da se mane ćorava posla i mirno advokatiše u Užicu.

Za razliku od predsednice Mićić, ministar saobraćaja i telekomunikacija Marija Rašeta-Vukosavljević uspela je da do kraja mandata izgubi verovatno i poslednje trunke poverenja koje je s početka imala – najpre su tu bile priče o tenderima za asfaltiranje puteva, pa optužbe za sukob interesa, pa rasprave o tome da li je ministarka podstanar ili ima stan i, konačno, porodične konferencije za novinare. Na svu tu gužvu, Rašeta je reagovala ženski, ali u najgorem mogućem smislu te reči: osmehom, treptanjem, vedrim odbacivanjem mogućnosti da podnese ostavku. Veliko finale dogodilo se na Glavnom odboru DS-a 22. novembra 2003, kada je, istina ovog puta više nekako muški, vratila člansku kartu konačno shvativši da je više ne podržavaju čak ni oni koji su je doveli na ministarsko mesto. Druga istaknuta članica DS-a Neda Arnerić prošla je, po mnogima, još gore od Rašete – jedna od najpopularnijih domaćih glumica dozvolila je da bude umešana u verovatno najsumanutiju aferu, tu svoju umešanost nikada nije demantovala, a i sve što su partijske kolege tim povodom rekle nije joj išlo u korist. Naime, kada je G17 plus otpočeo otkrivanje i razotkrivanje svakojakih mutnih radnji, obznanjeno je da je Neda Arnerić 22. jula 2003. uredno glasala za novi zakon o Narodnoj banci, odnosno za smenu guvernera. Problem je, međutim, bio to što je G17 plus pružio dokaze da je Arnerić mogla da glasa jedino iz Turske (gde se nalazila u trenutku glasanja), kao i to što je na početku spornog glasanja predsednica parlamenta saopštila da Neda Arnerić nije prisutna u sali. Sledilo je mahanje ovim i onim avionskim kartama, ubeđivanje da je Arnerić doputovala iz Turske samo radi glasanja i da se potom vratila, sabiranje taksi troškova do i od aerodroma, ukratko sve ono što ni u jednoj normalnoj zemlji ne bi imalo nikakve veze s guvernerom. Posle višemesečnog izbivanja s javne scene i iz parlamenta, Neda Arnerić se konačno pojavila na Glavnom odboru DS-a: nasmejana, kao da nikakve brige nema. Nekoliko dana kasnije, na novinarska pitanja o "aferi Bodrum" odgovorila je samo da to više i nije važno, da su to, kao, već svi zaboravili i "da ne može više da priča jer ima goste".

Lagano napredujući od kabineta ministra Božidara Đelića, preko funkcije ministra za rudarstvo i energetiku do mesta guvernera Narodne banke, Kori Udovički takođe je doprinela ženskom umrežavanju i zapetljavanju. Iako nije uvlačena u afere, iako je sama inicirala raspravu o tome da li je za guvernera izabrana legalno, iako je održala imidž energične i sposobne žene, do kraja joj nije zaboravljeno medijsko izletanje na samom početku ministarske karijere – objašnjavajući razloge za povećanje cena struje, Udovički je ustvrdila kako penzioneri mogu da plate račune za struju tako što će prodati stanove. Stručnjaci tvrde da je na planu energetike učinila najviše što je mogla, efekti njenog rada u NBS još nisu poznati, ali se već i samo odsustvo iz nekih bitnijih afera i tračeva može smatrati njenim velikim uspehom. Pored nje, ministarsku karijeru bez većih potresa završavaju ministar za socijalna pitanja Gordana Matković i ministar za životnu sredinu Anđelka Mihajlov – iako su i one povremeno kritikovane zbog ovog ili onog poteza, opšti je utisak da su posao obavile u skladu s objektivnim okolnostima. Uz istu ocenu, s mesta potpredsednika Skupštine odlazi Gordana Čomić, inače jedina žena koja u svojoj sopstvenoj stranci zauzima istaknuto mesto.

OCENA ZA DOJAM: U odnosu na nekadašnje vedete, koje su se isticale bilo poetskim nastupima u kombinaciji s političkim zaverama i nezakonitim dodelama stanova, bilo uticajem iz senke, reklo bi se da su dame u političkoj sezoni 2000–2003. ipak pokazale da ponekad umeju i hoće bar isto onoliko koliko njihove muške kolege. Da li je, međutim, sve ono što su pokazale u skladu s onim što bi se smatralo uspešnim ženskim prodorom u politiku? Po rečima koordinatorke Ženske političke mreže i potpredsednice Demokratskog centra Leile Ruždić, bazične ideje ove mreže nisu ispunjene. "Mi smo se zalagale za ravnopravnost žene u političkom životu, a ni sada, na listi DS-a, nismo uspele da postignemo kvotu od 30 odsto. Zastupljene smo, naime, samo s 21 odsto. Ipak, ministarska mesta i uloga Nataše Mićić u tom smislu mnogo znače, a borba se nastavlja", objašnjava Leila Ruždić u razgovoru za "Vreme". S druge strane, uprkos tome što se javnost sada više bavi nasiljem u porodici i ostalim "ženskim" problemima, utisak je da žene u parlamentu i žene u vladi nisu za svoj rod učinile onoliko koliko su teoretski mogle. "Nije bilo velikih koraka, sve je to grebanje po površini, ali i to je u skladu s opštom situacijom. Početni koraci su napravljeni, a pravih poboljšanja će biti kad i generalno sve bude bolje. Ženska politička mreža i druge slične organizacije otvorile su neka pitanja, ali je najvažnije da se žene preko medija informišu o svojim pravima i da kasnije same izaberu da li će se i koliko angažovati", kaže Vesna Vidojević iz Centra za demokratsku kulturu.

Za razliku od odgovora na pitanja o efikasnosti žena u srpskoj politici, utvrđivanje njihove prave uloge zasad je praktično nemoguće i svodi se isključivo na utiske. Po rečima Vesne Vidojević, one na neki način jesu politički iskorišćene, ali "to nije zavisilo isključivo od toga što su bile u pitanju žene, već više od određene ličnosti i njene pripremljenosti". S druge strane, Leila Ruždić smatra da o političkom iskorišćavanju nema ni govora: "Reč je o dve-tri afere i dve-tri osobe, ali mi celog života imamo afere u kojima su glavni akteri muškarci, pa se niko ne pita da li su oni iskorišćeni i da li su oni sposobni. Konačno, dve-tri laste ne čine proleće." Kako god ih ocenili, evidentno je da su žene od 5. oktobra 2000. bile vidno prisutne u političkom životu Srbije. Po jednima politički iskorišćene, po drugima sklone iskorišćavanju, po jednima suviše "meke", po drugima suviše "tvrde" u nastupu,… nekako su uspele da isplivaju iz onoga što ih je snašlo ili što su same izabrale. Za srpsku verziju "Telme i Luiz" sasvim dovoljno.