Da li se Rusija vraća sebi?

Pre tričavih pet godina malo je falilo da Lenjin u matuški Rusiji postane mumija non grata, danas mu šnajderi dovršavaju odelo, što će reći da je kriza koju su svojevremeno izazvali revanšisti, desničari i mondijalisti prošla. Avgusta 1998. izvesni a kod nas neizvesni Aleksandar Jakovljev, bivši, kažu, agitpropovac koji se oslobodio socijalističke katarakte i naglo progledao, bio je zapeo da se mumija sa Crvenog trga iznese i da se nakon više od pola veka već jednom sahrani; to je kod nas bilo zlatno doba JUL-a i SPS-a pa je bilo predloga da mumiju, ako je već nepoželjna u prvoj zemlji sovjeta, preuzme Srbija kao zemlja za koju bi mumijin prethodni oblik bez sumnje glasao da mu je sovjetska nauka sačuvala i moć govora. Od te inicijative čiji slogan beše "mumiji je domovina tamo gde joj je dobro", nije ništa ispalo, Srbija je posle Oktobarske revolucije (domaće) udarila putem najzadrtijeg kapitalizma, tako da je možda i bolje što vođa prve socijalističke revolucije nije u Beogradu dobio nužni smeštaj .

Lenjinov doktor doktor Denisov opirao se nepromišljenoj nakani da mumija bude pokopana kao bilo koji pokojnik u čije posmrtne ostatke društvo nije uložilo ništa, govoraše da mu je pacijent u odličnoj formi, i zaista, mumija se uprkos zakonima fizike nije na studeni nimalo skupila. Što je kompliment koji mumija na svoj diskretan način upućuje negdašnjoj sovjetskoj a sada ruskoj nauci. Međutim, ono što su biolozi, medicinari, hemičari i ostali uspeli da učine sa zemnim ostacima tj. ostatkom oca revolucije, a uspeli su da ga izuzmu od neumitne propadljivosti ploti, ne važi u punoj meri za tekstil – mumijino odelo je ako može tako da se kaže postalo iznošeno i rusko krojaštvo dobilo je zadatak da mumiju preobuče u novo ruho.

Telo je prvobitno bilo obučeno u uniformu, Lenjin se demobilisao tek uoči drugog svetskog rata, tada je vrhuška rešila da mu da civilno odelo, i u poslednjih tridesetak godina mumija se devet puta presvukla, ovo će joj biti deseti ajncug, to je recimo trošak nepoznat ožalošćenima koji svoje drage sahrane ili spale, ali mumija sa svoje strane i privređuje: čak i ako se ne kupuju karte, ako je ulaz što se kaže slobodan, Mauzolej je velika atrakcija i mamac za milione turista koji pošto ozebu čekajući u redu masovno odlaze da popiju čaj ili da kupe šubaru. Naša štampa ne javlja jesu li se drugovi zaduženi za Lenjinov stajling opredelili za odelo savremenog kroja, ili su napravili repliku nekoga od Lenjinovih omiljenih kompleta, naša javnost takođe ne zna je li za novo odelo bio raspisan tender, ili je na osnovu konstantnih mera koje je u robnu kuću odneo šef Beomedicinskog centra naprosto odabrano odelo koje ide uz ten modela i slaže se sa eneterijerom Mauzoleja.

Čemu nas uči, ako nas uopšte uči, ova pričica iz sveta mode?

Pa, možda tome da kapitalizam kojim je naša oligarhija oduševljena možda nije toliko baš sladak: zašto bi Rusi, koji su pre nas okusili i tranziciju i kapitalizam, ponovo šili odelo onome za koga je pre pet godina izgledalo da će dobiti šut-kartu iz istoimenog Mauzoleja i da će mu biti uskraćena biomedicinska nega?

&

Nas u Srbiji ne opsedaju mumije, ovde se mrtvi ili kulturno polažu u porodične grobnice, ili bivaju spaljeni. Doduše, početak novog milenijuma srpska država obeležila je sahranjivanjem u kreču, tamo gde je mrtvih bilo više i gde nije bilo uslova baš za neke parastose uskočili su kamioni-hladnjače koji su se mirno dostojanstveno strmoglavili u Dunav…

Što se samih državnika tiče, ni tu nismo na nekoj muci, koga balzamovati koga ne – predsednici Srbije uveliko su nadživeli svoju slavu.

Ali, našto biti tako turoban?

Pred nama su predsednički izbori. Ko god bude trijumfovao imaće šansu da učini nešto grandiozno, nešto što će sledbenike i građane naterati na razmišljanje kako je najbolje odužiti se za besmrtno delo, naša nauka uznapredovaće taman toliko da udari kontru truleži koja se tradicionalno javlja po običnim grobnicama…

U međuvremenu, domaći besmrtnici moraće da se zadovolje time što će neka škola ili neki trg poneti njihovo ime, to zaista ništa ne košta, a lepa je prilika da se otresemo partizanštine koja kao neiskorenjiva šuga i dalje živi u nazivima ulica pa i poneke osmoljetke. Ranije si morao da umreš (osim Tita) da bi nešto, even-tual-no, ponelo tvoje ime, tako da ti i ne znaš šta se po tebi zove, niti saznaš da te je nova garnitura političara malo kasnije ukinula, stoga bi dok su nam političari živi i zdravi trebalo njihova imena davati ustanovama i toponimima – Narodni univerzitet "Velja Ilić", kako zvuči? Profesor Ilić tu predaje, osniva Institut za duvan i Institut za odvikavanje od pušenja, Spomenik Neznanom junaku dobija ime, čije, pa kandidata Avlijaša koji je iz tmine savršene anonimnosti izronio na svetlost izbora, na bilbordu zagrljeni Dragan Tomić, Dragan Tomić i Dragan Tomić, ispod piše "Svi smo mi Dragan Tomić!", idemo dalje, ko ne bi voleo da mu dete ide u francusko obdanište "Marijan Rističević"? Dođete po čedo a ono vam kotrljajući ono r samo veze: "Liberte! Egalite! Fraternite!", u Zemunu pak potpisuje se peticija da reka Južna Morava ponese ime radikalskog prvaka Tome Nikolića koji na televiziji kaže: "Hvala vam, ako je narodna volja da se reka nazove po meni, neka se zove, ali ako sam ja Južna Morava, šta je onda Vojislav Šešelj! Dunav? Crno more?!" Ili, pođete u Narodnu kujnu "Kod Mićuna", a ispred nje bista predsednika u prirodnoj veličini i uklesan stih iz Rablea: "Svevišnji je stvorio nebeska tela/Mi sa stola olizasmo jela", da, da, sve te počasti koje bismo vođama ukazali ex ante bile bi podstrek da se što bolje pokažu – ko će da se žrtvuje za otečestvo kad zna da država neće pokriti ni osnovne troškove balzamovanja a kamoli docnije održavanje!