Iskusan bioskopski gledalac dosad bi trebalo da je naučio jednu važnu lekciju: ne veruj reklamnom foršpanu! U slučaju američkih akciono-spektakularnih filmova često se desi da je ono iz reklame, zapravo i sve što u filmu vredi. U slučaju Malog sveta situacija je obrnuta: kadrovi iz foršpana prikazuju ono čega u filmu nema mnogo: pamtljive pošalice, "škakljive" scene, tuče – ukratko, tipičan domaći film. Međutim, u bioskopu nas čeka vrlo prijatno iznenađenje: Mali svet je vrlo netipičan domaći film. Nema psovanja u svakoj replici! Nema socijale! Nema rata/izbeglica/bombardovanja/kriminalaca/Slobe/Otpora! Nema bre trubača! Nema "srpskog mentaliteta" oličenog u pucnjavi, a capella pevanju narodnjaka i prigodnom razbijanju flaše o sopstvenu/tuđu glavu! Pa šta je onda ostalo da se prikaže?

Miloš Radović svojim filmom dokazuje da ima šta da se stavi u srpski film i ako se svi gore navedeni "obavezni" elementi vrlo namerno izostave.

Najznačajniji rezultat ovog simpatičnog i duhovitog filma jeste to da predstavlja prekretnicu ili, bolje rečeno, diskontinuitet u odnosu na tekovine 90-ih godina jugoslovensko/srpske kinematografije. Mali svet se mnogo više uklapa u tokove evropskog ili nezavisnog američkog filma nego u naše lokalkinematografske obrasce.

Zaplet filma čini čudan splet komično-apsurdno-neverovatnih situacija koje uprkos tragičnim ishodima vode ka potencijalnom happy end epilogu. Mozaik ljudskih priča i čudnih koincidencija sklapa se u manje-više vešto uklopljenu filmsku celinu. Skokovi u vremenu i mestu na trenutke su prekombinovani, ali unutrašnja logika i doslednost filma uglavnom ostaju scenarsitički i rediteljski sačuvane .U strukturno-stilskom smislu mogu se prepoznati elementi iz nekih filmova Kventina Tarantina, a postoji i izvesna sličnost sa zanimljivim češkim filmom Dugmetari reditelja Petra Zelenke. Iako je Radoviću ovo prvi celovečernji film, takav pristup video se još u Iznenadnoj i preranoj smrti pukovnika K.K., njegovom uspešnom kratkom filmu iz 1987. godine.

U jednom razgovoru Miloš Radović kaže da je ovim filmom želeo da pomiri art film i uspeh kod šire publike. Ključ za to našao je u humoru. Naime, ovaj film je vrlo duhovit, a istovremeno pametan. Ima verbalne "fore" i "smešne" glumce, a to domaći gledalac obožava. Miki Manojlović (doktor) vrlo je uverljiv uz ležernost cool francuskih glumaca; Lazar Ristovski (stariji vodnik) ostvario je najduhovitiju ulogu još od socijalističkog učitelja u Markovićevom Tito i ja; Bogdan Diklić (vodnik), potpomognut bizarnim kostimografskim detaljima (adidas čarapice i "socijalane" naočare), u rangu je apsurdnih likova iz U–Turn Olivera Stouna; Irena Mičijević-Rodić (poslastičarka) podseća na Almodovarove junakinje, a Branko Đurić (lopov) ima prirodnost i neposrednost koje retko srećemo kod naših glumaca. Od epizoda je naročito precizan i duhovit Petar Kralj u ulozi lekara hitne pomoći.

Film je realizovan čisto, bez snimateljskih ili montažerskih egzibicija, a uprkos skromnom budžetu, u produkcijskom smislu prilično liči na evropske. To je postignuto tako što je domišljatim rediteljskim rešenjima izbegnut sindrom Potemkinovih sela kojem obično podležu domaći filmovi u želji da deluju skuplje. Iz filma su namerno izbačeni svi "spoljni" elementi: nema statista niti automobila na ulicama i putevima; vidimo samo junake, njihova vozila, njihov prostor i predmete bitne za priču.

Ono što je možda problem ovog filma jeste njegovo idejno polazište. Zamišljanje nad sudbinom, pravdom/nepravdom i božjim kaznama deluje više kao opravdanje za niz zabavnih epizoda nego kao iskren problem ili pitanje koje muči autora. Narator filma, nepostojeći sin glavnog junaka, takođe više deluje kao neophodno spoljno sredstvo sjedinjavanja i objašnjavanja događaja nego kao misaona nit priče. Važno je, doduše, reći da već samim izborom žanra, Radović ne pretenduje da pravi težak filozofski film, već zabavnu misaonu igru u kojoj svako može, ali i ne mora da prepozna ono što mu je važno. U tom smislu, Mali svet je više pametan nego emotivno jak film.

Mali svet je jedan mali film, ali i bitan dokaz, kako publici tako naročito autorima i producentima, da domaća kinematografija može da krene i u nekom drugom smeru, ka univerzalnijim, intelektualnijim, ali i nepretencioznijim temama. Naravno da nije za očekivati da će disko hitovi zavladati srpskim njivama, ali to i nije bila namera. Zasad je dovoljno to što možete da se u bioskopu smejete naglas, a da vas nije blam, ni zbog sebe ni zbog filma.