Kao i svake godine u ovo vreme, u utorak je počeo Sajam knjiga. Ovogodišnju manifestaciju otvorio je jedan pravi pisac: David Albahari. Samim tim što je Albahari pisac, a ne slučajni namernik koji je zalutao u književnost, on nije zloupotrebljavao ovu prigodu za bilo kakve aluzije o onome što nema veze s knjigama. Našalio se da je on pisac kratkih priča, a dugačkih govora, rekao par reči o svetu u menjanju i knjigama koje ostaju iste, nagovestio da bi to moglo biti neki oblik savršenstva, pozdravio prisutne, okrenuo se i otišao da vidi nova izdanja i porazgovara s prijateljima, zbog čega je, između ostalog, i zapucao iz daleke Kanade.

Nešto slično uradili su i drugi koji su došli na otvaranje Sajma knjiga. Saslušali su Albaharija i kanadskog pisca Naima Katana i krenuli da pogledaju ima li nečeg za čitanje. Nikoga nije zanimalo da li je to 48. "međunarodni", treći "milenijumski", drugi "međunarodni beogradski" ili "beogradski" sajam knjiga bez rednog broja, bez obzira na to što je pre tri godine održan 45. "međunarodni", a pretprošle "prvi milenijumski", niti je ko zaista mario što prošlogodišnji sajam nije bio četrdeset sedmi, a ni drugi. Ni nulti. Niti milenijumski. Zato je valjda ovogodišnji samo "beogradski", da bi se prekinula trogodišnja agonija oko njegovog imena. Jedino je malo neobičan njegov naziv – Beogradski sajam knjiga 1956–2003, kao da je, ne daj bože, u pitanju nekakav memorijal, ali je ovim barem stavljena tačka na spor između Udruženja izdavača i knjižara Jugoslavije i Poslovnog udruženja izdavača i knjižara Srbije i Crne Gore, u kome su se gadno posvađali oni koji u knjizi vide robu, a u sajmu knjiga priliku za brzu zaradu, čineći sve, navodno, u interesu čitalaca. A čitaocima su potrebni samo štandovi sa izloženim knjigama, bilo oni pod krovom ovog ili onog udruženja, saveza i asocijacija ili čak Skupštine grada Beograda, kao novog staratelja nad Sajmom knjiga.

Štandova i ove godine ima, i to više nego poslednji put. Na Sajmu je prisutno preko pet stotina izdavača i izlagača, što je za trećinu veći broj od prošlogodišnjeg zbira učesnika. Pored najznačajnijih domaćih, došle su i strane izdavačke kuće iz Kanade, Engleske, Hrvatske, Norveške, Španije, Bosne i Hercegovine, Engleske, Italije, Japana, Irana, Nemačke, Francuske, Makedonije, Bugarske, Poljske, Slovačke, Grčke i Mađarske, a ovih dana mogli su se sresti i pisci iz neke od ovih država, između ostalih, Nikolo Amaniti, Paolo Rumic, Frenk Kaningam, Naim Katan, Dejvid Toskana i drugi. No, ono što je najvažnije, sigurno se može naći bar dvadesetak novih naslova koji bi se lako izborili za mesto u svakoj bilioteci.

Stoga je sklonost onih koji izdaju knjige da iznova prave probleme oko Sajma postala gotovo dirljiva: ili organizatori kradu ulaznice ili je izložbeni prostor preskup, jedni su povlašćeni prilikom plaćanja zakupa, drugi dobijaju najveći prostor i najbolja mesta, treći imaju stečena prava iz bivših vremena, pojedini imaju prijatelje na vlasti, a oni posebno privilegovani, bogme, rođake ili čak supružnike… i tako u nedogled. Neobično je što pometnju stvaraju oni koji objavljuju knjige, a ne, što bi se moglo očekivati, čitaoci, nezadovoljni zbog loših izdanja, slabe ponude, padova omiljenih autora ili katastrofalnih prevoda, zbog kojih, uostalom, i postoji Beogradski sajam knjiga.

Razlozi za nezadovoljstvo pojedinih izdavača mestom koje su dobili ovog puta mogu se lako odmeriti. Eno spiska Narodne biblioteke Srbije o onima koji su objavili najveći broj knjiga u ovoj godini, pa svako može lako proveriti ko je od njih dobio mesto u areni, a ko visi sa strane, mada i tu treba imati rezervu jer knjige nisu drva, da bi se produktivnost pojedinih kuća merila kamarama naslaganog papira.

Naravno, onima koji sve to organizuju ne preostaje ništa nego da se brane i hvale. Svaki sajam knjiga uvek je bolji od prethodnog, veći, jeftiniji, depolitizovaniji, samostalniji, raskošniji, jeftiniji, posećeniji i značajniji, tako da je samo pitanje dana kada će se tako grandiozna manifestacija odlepiti sa savske obale i vinuti u nebo, ostavljajući daleko iza sebe sumorno okruženje jedne siromašne zemlje, i sitne izdavačke sujete.