Ima li koga tamo? reče Putnik,
Kucajući na vrata osvetljena mesecom;

A njegov konj je u tišini grickao izdanke
Šumske paprati;
I ptica je izletela iz gnezda,
Iznad Putnikove glave;
A on je još jednom ponovio na vratima
I rekao – Ima li koga tamo?

Nije mi bilo ništa čudno što je Volter de la Mar odredio da Putniku iz pesme Slušaoci niko ne otvori vrata, zato što je i u životu sasvim uobičajena pojava da dok neko kuca na nečija vrata, taj drugi sedi u toplini doma svoga, čuje kucanje, ali ne odgovara. A i zašto bi da otvori nepoznatom? Kome je uopšte i moglo da padne na pamet da ga, nenajavljen, uznemirava? Sigurno nekom nevaspitanom, znači problematičnom čoveku. Pa čak i da je sa tim koji kuca sve u redu, zašto bi se deranžirao i prekidao svoj mir, svoj dan, sve svoje da bi video šta hoće taj tamo što stoji i čeka ispred njegovih vrata? Zašto? Da bi se reklo da je gostoprimljiv? Kad bolje razmisli, u stvari, on ne zna nikog ko bi posle takvog gesta u njemu video gostoprimljivog čoveka. Svi bi videli nesmotrenu budalu, eto šta bi videli.

Setila sam se pomenute pesme i mog razumevanja reakcije onog što je pod krovom, letos, kada su nas ljudi koji do momenta kada smo se upoznali nisu ni znali da ja i moji postojimo na svetu, primili kao da smo im i više nego rod rođeni. To mi se nikad u životu nije dogodilo.

Smatram da je gostoprimstvo nesvakodnevna osobina. Kad se desi, nesumnjiva je, nemoguće ju je pobrkati sa nekom drugom. Onaj ko je poseduje, izuzetan je. Daje je drugome, bez obzira da li mu taj uzvraća. Nagrada mu je pružena mogućnost da bude gostoprimljiv.

Letovali smo sa prijateljima. Njih su u goste pozvali njihovi prijatelji, pa sa njima i nas, zato što su im prijatelji njihovih gostiju takođe gosti. Dočekali su nas na pragu s "dobro došli u kuću!" uz otvoren pogled i s istinskom željom (uskoro se ispostavilo i namerom) da nam se ostvare reči iz domaćinovog pozdrava. Odmah je iznet med u saču, zato što "od toga nema slađeg u kući" a deca nam s istim argumentom donose tek rođene mačiće. Ustupili su nam svoje krevete, za svakog poseban, zato što "gde to ima da je gostu tesno". Na sto su iznosili mnogo razno-svačega što mi volimo (jedna od ispunjenih želja naizgled neostvarljiva u datim okolnostima bila je sarma) i što bismo voleli (kačamak sa krtolom spravljen po lokalnom receptu, neponovljiv; borovnice "od jutrošnje zore" sa brda Korman, "za dete, za njene obraze" ). Ni jednom im ni jedna od bezbroj naših torbi i torbica, i pet kanua sa komplikovanom i kabastom opremom čime smo im zatrpali uredne kuće, nisu zasmetali. Od nas su očekivali jedino da budemo gosti jer "kakav je to domaćin kome gost radi", dok bi bilo kakav naš dodatak trpezi bio nekorektan. Svoje vreme podredili su nama: sedeli su pod zvezdama sve dok je bilo zvezda zato što se nama htelo toliko da sedimo iako im je do vođenja kravice Dunave na doručak ostalo nepun sat sna; ustajali su pre zore da isprate kajakaše u ekspedicije zato što "ne valja na put bez tople pogače i pozdrava"; iako smo odlično znali teren neko od njihovih nas je uvek pratio u šetnjama, zato što se "gost ne ostavlja"; smišljali su izlete koji bi odgovarali našoj fizičkoj konstituciji i spremnosti. Susedi su našim domaćinima najozbiljnije nudili da nas, ako je to potrebno, smeste u njihove kuće. Svaki čas je stizala neka činija sira, svakog puta od druge vrste, da probamo "od svake krave i od svakog načina". Ostavljali su posao samo zato što je "dete poželelo" da jaše konja "a dete je dete, ne sme da čeka". U pozdravu na rastanku nisam videla (a jesam, tražila sam) ni nagoveštaj olakšanja što ih oslobađamo prisustva, posla i nereda. Naprotiv.

Sve ove priče dešavale su se u selima Striježevice kod Pošćanskog jezera na Durmitoru i u Nedajnom, na ivici kanjona reke Sušice na Pivskoj planini. Postoji mišljenje da je gostoprimstvo blisko seoskoj, a strano gradskoj sredini, zato što u gradu svako svakome smeta pa je zato i svako svakome višak. Postoji i mišljenje da je prirodno što je građanin predostrožan pa ne otvara nepoznatom, grad je pun raznih opasnosti. Ja ne bih da se o gostoprimstvu priča na nivou Zvezda–Partizan, odnosno selo–grad. Gostoprimstvo ne stanuje u naselju nego u čoveku. Sledi primer:

Tek što smo malo odmakli od Podgorice prema Cetinju ka moru, iz čista mira, na sred puta, stao nam je auto! Stojimo bez izlaza, blejimo u motor, a u nas oni koji u ispravnim kolima nadmoćno tutnje ka moru. Posle nekog vremena zaustavio se auto sa oznakom podgoričke auto-škole. "Nikad ne prođem pored auta koji je u nevolji na putu", kazao je i – opravio nam auto. Imao je svoja posla, nije mu trebalo da ih prekida zbog nas, nije mu trebalo da se zaustavi. "Pod golim nebom nećete spavati, moja kuća je velika, ima mesta za sve. Bićete mi gosti." I, dok spaseni krećemo, kaže: "Obavezno da svratite u povratku za Beograd! Pa nemojmo sad da se zaboravimo!"