Ako bi se sudilo po temi predavanja "Izazovi i problemi pred Međunarodnim krivičnim tribunalom za bivšu Jugoslaviju", koje će predsednik ovog suda Teodor Meron održati u Beogradu 18. septembra (upravo na dan kada se ovaj broj "Vremena" pojavi na kioscima), teško bi se moglo zaključiti da je reč o instituciji koja postoji već punih deset godina i naveliko već razrađuje sopstvenu izlaznu strategiju. Priča o "izazovima" nekako više ide uz firme koje tek počinju da rade nego uz one u kojima se sve češće govori o završetku posla i zatvaranju radnje, pa makar se radilo i o Tribunalu koji je od samog osnivanja predstavljao eksperiment u međunarodnom pravosuđu.

Otkako je početkom godine preuzeo funkciju predsednika Suda, sudija Teodor Meron (poreklom Poljak, student prava u Jerusalimu, harvardski doktorant, pre nekoliko godina savetnik za međunarodno pravo u Stejt departmentu, pisac mnogih knjiga i članaka koji su kasnije korišćeni kao pravna osnova za osnivanje međunarodnih pravosudnih institucija), nije često pominjao ni izazove ni probleme. To su neuporedivo češće činili ljudi iz haškog tužilaštva, žaleći se na problematičnu saradnju država u regionu, oklevanja da se isporuče svi optuženi za ratne zločine ili do kraja otvore državni arhivi. Gledano sa strane, pre bi se, međutim, moglo reći da pravi izazovi stoje pred novoosnovanim Međunarodnim krivičnim sudom čiji rad osporavaju upravo SAD odakle je na funkciju predsednika Haškog tribunala stigao i Teodor Meron.

ZANIMljIVE VESTI: Sudija Meron je, inače, prvi predsednik Haškog tribunala koji dolazi u posetu Beogradu. U intervjuu datom TV B92 neposredno pre polaska na put, Meron je objasnio da njegove prethodnike na ovom poslu jednostavno niko ranije nije ni pozvao da posete državu koja im je donela toliko posla i zbog koje je i osnovan ovaj sud. Poziv koji je ovog puta stigao sa najvišeg nivoa govori indirektno da se nešto promenilo u odnosima između Beograda i Haga – koliko prošle zime, Meronov prethodnik sudija Klod Žorda optuživao je u Ujedinjenim nacijama tadašnju SRJ za lošu saradnju sa Sudom i tražio da nam se zbog toga pripreti raznoraznim merama.

Neposredno pre ove posete iz samog Tribunala stigle su dve prilično zanimljive vesti. Na samom početku svog drugog četvorogodišnjeg mandata na mestu glavne tužiteljice Haškog tribunala gospođa Del Ponte javno se požalila kako najverovatnije neće biti u stanju da u procesu koji se vodi protiv bivšeg predsednika SRJ Slobodana Miloševića izvede čak dvadesetak ključnih svedoka. Objasnila je da Tužilaštvo nema posebne mehanizme da one koji ne žele da dođu u Hag kao svedoci privoli da to učine. Zatim je obećala da će u završnoj reči, za koju je rekla da će biti veoma zanimljiva, javnost upoznati sa svim teškoćama na koje je tokom procesa nailazila. Mnogi su odmah ove reči gospođe Del Ponte protumačili i kao početak građenja alibija za slučaj da u finišu procesa protiv Slobodana Miloševića izostanu možda dovoljno ubedljivi svedoci koje je Tužilaštvo najavljivalo pre letnje pauze kao svedoke koji će svojim iskazima praktično "overiti" optuženog. Domaći branitelji glavnooptuženog već su zaključili kako Tužilaštvo unapred priprema odstupnicu za sopstvenu nesposobnost jer im je na raspolaganju navodno "sve što požele" pa se zato u priču o dvadesetak nedostajućih svedoka teško može poverovati. Nije isključeno da je gospođa Del Ponte pokušala malo i da manevriše u samoj završnici suđenja omekšavajući odbranu optuženog pričom o nepremostivim teškoćama na koje ona nailazi. Njen tim veoma dobro zna da na ovakvim suđenjima pozivanja na teškoće u završnoj reči ne pomažu mnogo. Javnost koja prati ovakva suđenja radije uvažava onu američku logiku sažetu u izreci: ne govori mi o burama i olujama na koje si nailazio tokom putovanja, reci mi jesi li dovezao brod sigurno u luku.

Razgovori na ovu temu sigurno bi izostali u ovoj fazi suđenja da prošle nedelje londonski "Gardijan" nije objavio tekst o tome koliko je gospođu Del Ponte pogodila odluka Saveta bezbednosti da joj oduzme posao glavnog tužioca Tribunala u Ruandi i prepusti ga nekom drugom. U ovom tekstu objavljena je i gotovo senzacionalna tvrdnja – da je gospođa Del Ponte po svaku cenu želela da nastavi posao u Ruandi i da je zato bila spremna da se odrekne posla u Hagu, pre svega uloge tužioca u procesu koji se vodi protiv Slobodana Miloševića. Glavna haška tužiteljica je, navodno, čak pitala generalnog sekretara UN-a Kofija Anana može li da bira između Haga i Kigalija, ali je on, po tvrđenju britanskog lista i objašnjenjima same Karle del Ponte, bio prilično "nefleksibilan" i zaključio da je slučaj protiv Miloševića suviše važan da bi se prepustio nekom drugom.

KUĆNA ODBRANA: Do zaključenja ovog izdanja "Vremena" iz Haga nije stigao nikakav demanti vesti u koju je inače teško poverovati – da neko kome povere ulogu glavnog tužioca u "sudskom procesu stoleća" i kome je zagarantovano mesto u svim budućim udžbenicima međunarodnog prava, proceni usred tog procesa kako je možda bolje završiti započeti posao u Ruandi nego onaj u Hagu. Tim pre što je Karla del Ponte u svakoj prilici isticala kako je ubeđena da je do sada u ovom procesu obavila sjajan posao, ubedljivo dokazala krivicu optuženog Miloševića i već kaparisala mesto u budućim udžbenicima međunarodnog prava. Šta god da je bilo u pozadini ovakvog (doduše neostvarenog) izbora gospođe Del Ponte, sujeti Slobodana Miloševića verovatno neće goditi činjenica da je, birajaći između njega i predsednika Ruande, glavna haška tužiteljica umalo odabrala suđenje protiv ovog drugog.

Iz Haga bi tokom ove nedelje trebalo da stigne i vest o tome koliku će pauzu Sud dozvoliti Slobodanu Miloševiću kako bi se spremio za nastavak suđenja, u kome će se pojaviti oko 300 njegovih svedoka. Milošević je nedavno tražio prekid od dve godine, uz uslov da odbranu priprema kod kuće. Sud je do sada dozvoljavao najviše mesec i po dana prekida u nekim komplikovanijim procesima u kojima su optuženi imali advokate. Po Tribunalu se govori kako bi po toj logici, u "procesu stroleća" u kome se optuženi sam brani, moglo da dođe i do polugodišnjeg prekida neposredno posle Nove godine, ali malo ko veruje da će se sudsko veće odlučiti za više od dva do tri meseca pauze.