Na prvi pogled samoinicijativno i ničim izazvano, crnogorski premijer Milo Đukanović odlučio je prošle nedelje da prvi, pre nego što to možda učine haški portparoli ili neke novine, saopšti javnosti da (iako je pozvan) ne želi da bude svedok u procesu koji se u Hagu vodi protiv bivšeg predsednika SRJ Slobodana Miloševića. Đukanović je svoje odlučno odbijanje obrazložio rečima kako je "svoje bitke sa Miloševićem odavno završio", i to kao pobednik. Dodao je i da ne spada u "one Crnogorce koji su trčkarali van Crne Gore da ponude kakav dokaz ili makar sumnju, pa bila ona i neosnovana".

Zaokupljena uglavnom pakovanjem stvari i pražnjenjem kancelarija u Aruši u koje odlukom Saveta bezbednosti UN-a ovih dana ulazi novi glavni tužilac za Sud u Ruandi, glavna haška tužiteljica Karla del Ponte nije za sada reagovala na vest da crnogorski premijer, koji je dugo nosio nadimak Britva, odbija da bude, ako ne britva, a ono bar pristojan insajder u procesu protiv Slobodana Miloševića.

ĆUTANjE I ŽURBA: Njeno ćutanje, međutim, za sada je neuporedivo lakše objasniti nego Đukanovićevu žurbu da prvi saopšti nešto (da ne želi u Hag) što možda nikada i nije moralo da postane svojina javnosti. Gospođa Del Ponte zna da Đukanovićevo odbijanje može da bude samo privremenog karaktera – ona ima instrumente da ubedi sudsko veće kako je crnogorski premijer izuzetno važan svedok za razjašnjavanje jednog dela ratne priče, posle čega nikakvo Milovo pozivanje na dobijene bitke protiv Miloševića više ne bi pomoglo. U tom slučaju ne bi previše pomoglo ni pozivanje na stare zasluge – to što je Đukanović još davno, kada je to na ovim prostorima predstavljalo gotovo jeres, prvi saopštio da je Haški sud kao naša međunarodna obaveza dobrodošao i da će svako ko je pred Tribunalom optužen a kroči na tlo Crne Gore odmah biti uhapšen (zbog tih izjava se kasnije bivši predsednik Srbije Milan Milutinović prilično snebivao kada je bio pozivan da u Podgorici prisustvuje sednicama Vrhovnog saveta odbrane). Ako, dakle, poziv za svedočenje Đukanoviću sutra stigne od sudije Meja, crnogorski premijer će morati na put u Hag i jedino će moći da bira između redovne linije i specijalnog aviona, kako su to činili Milan Kučan i Stjepan Mesić.

Iskustvo sa Kučanom i Mesićem, baš kao i sa predsednikom Kosova Ibrahimom Rugovom, ne spada baš u uspelije (predsedničke) epizode procesa koji se u Hagu vodi protiv Slobodana Miloševića. U sva tri slučaja Tužilaštvo je uglavnom rasipalo dragoceno vreme odlazeći u široke političke rasprave u kojima su sva trojica svedoka manje optuživali Miloševića, a više brojali koliko im svaki odgovor dodaje ili oduzima rejting-poena pred domaćim javnim mnjenjem i svitom novinara koja ih je pratila. Kučan je, na primer, nastojao da sačuva "čistotu" slovenačkog ratnog pristupa i odbrani tezu o agresorskoj JNA. Mesić je kao svedok očigledno pomišljao na predizbornu kampanju koja ga čeka, dok je Rugova uglavnom strepeo od podsećanja na sopstvene izjave o OVK kao banditskoj organizaciji. Jedini "predsednik" od koga je Tužilaštvo do sada imalo istinske koristi bio je Milan Babić, nekadašnji čelnik RSK. Iako je i on u haškoj sudnici u priličnoj meri (baš kao i ostali predsednici) pre svega pokušavao da se istušira od onog što je činio u prošlosti, Babić je bio pravi insajder, svedok koji je ubedljivo opisivao i prepoznavao Miloševićeve otiske prstiju na ratnim zbivanjima. Od osnivanja do propasti RSK.

Loše iskustvo sa tako visoko rangiranim svedocima teško će naterati Karlu del Ponte da odustane od svedoka Mila Đukanovića. U delu njegove biografije ima nekih babićevskih elemenata – u vrhove vlasti izbacila ga je Miloševićeva (doduše antibirokratska) trambulina, nekoliko godina bio je veran (neki kažu i prilično vatren) sledbenik Miloševićeve politike, bio je zatim svedok mnogih važnih političkih dogovora na početku rata, bio je crnogorski premijer u vreme operacija na dubrovačkom ratištu… Ukratko, čovek koji mnogo zna, iako bi verovatno mnogo toga želeo da zaboravi, ili bar ostavi u senci istine da je ustao protiv Miloševićeve politike kada je to bilo prilično rizično uz sva tapšanja po ramenu predstavnika međunarodne zajednice. Kasniji događaji i Đukanovićevo odlučno opiranje Miloševićevoj politici zaista su gurnuli u drugi plan mnogo toga što se događalo za vreme rata, a što njegovi politički protivnici, pre svega oni iz redova Liberalnog saveza, s vremena na vreme potežu, tvrdeći čak da je crnogorskom premijeru mesto u Hagu na optuženičkoj klupi.

RAZLOZI ZA ODBIJANjE: Da odlazak u Hag nije za Đukanovića previše prijatna obaveza, misle i mnogi koji sa Liberalnim savezom nemaju baš ništa zajedničko. Za crnogorskog premijera bilo bi to svakako mesto na kome bi, mimo svoje volje, morao da se vrati nekim lošim uspomenama i prizna kako u životu postoje greške koje su slične iskakanju iz aviona – jer prosto nema nazad. Crnogorski premijer takođe zna da se u Hagu, uprkos mnogo puta ponovljenoj priči o suđenju isključivo za konkretne ratne zločine, sudi ipak (bar kada je o Miloševiću reč) i jednoj državnoj ideologiji kojoj je nekoliko godina i sam pripadao. Đukanović je bio crnogorski premijer ne samo u vreme operacija na dubrovačkom ratištu za šta ga mnogi i danas optužuju. On je bio premijer i za vreme rata u BiH, a iza njegove vlade ostali su čak i neki zvanični dokumenti koji pokazuju da je u Crnoj Gori u to vreme bilo i slučajeva lova na ljude radi kasnije trampe i elementarnih kršenja ljudskih prava.

U aprilu 1994. godine "Vreme" je, na primer, objavilo pismo koje je tadašnji ministar unutrašnjih poslova u Đukanovićevoj vladi Nikola Pejaković poslao Danijeli Stupar-Titorić, koja se kod ministra raspitivala o sudbini svog nestalog tridesetogodišnjeg supruga Alemka, inženjera elektrotehnike. "Vaš suprug Titorić Alemko iz Novog Sarajeva je uhapšen 26. 5. 1992. godine u Herceg Novom, kao i još 34 lica, a na zahtjev Srpske Republike BiH i predat ovlašćenim radnicima SUP Srebrenica – Petru Mitroviću i Predragu Prendiću. Istog dana predat je vojnoj policiji i u Štabu TO u Bratuncu gdje je trebalo da uđe u sastav grupe Muslimana za razmjenu za zarobljene srpske teritorijalce", odgovorio je u pismenoj formi, birokratski hladnokrvno ministar Pejaković. Alemko i mnogi od onih koji su se u vreme rata sklonili u Crnu Goru (neki su tamo imali i vikendice), a zatim uhapšeni i vraćeni u RS, nikada kasnije nisu pronađeni. Zna se jedino da je jedna grupa (Alemkova) vraćena u Srebrenicu, dok je trag druge grupe vodio do KP doma u Foči. Iz pisma tadašnjeg Đukanovićevog ministra proizlazi da je MUP Crne Gore u to vreme reagovao na zahteve iz RS da se sva lica od 18 do 60 godina (bez obzira na status izbeglica) vrate u RS. Time se zapravo MUP Crne Gore pretvorio u servis RS, a jedna država je pristala da na svojoj teritoriji, kršeći sopstveni Ustav i međunarodne konvecije, sprovede lov na ljude iz druge države, hvatajući praktično roblje za razmenu i kako se kasnije ispostavilo – likvidacije.

Haško tužilaštvo ne bi, naravno, imalo interes da svog svedoka izlaže ovako neprijatnim podsećanjima i stavlja mu na uvid čak i pismene tragove sa sve pečatom nadležnih ministarstava, ali je sasvim sigurno da bi optuženi Milošević veoma rado podsetio Đukanovića na dane u kojima su o ratnim zbivanjima imali gotovo identična gledanja. Ili bi se bar pozvao na bivšeg crnogorskog ministra inostranih poslova (takođe u Đukanovićevoj vladi) Nikolu Samardžića, koji je kao haški svedok u izjavi datoj Sudu opisao Đukanovića kao "najlojalnijeg Miloševićevog podanika" koji nikada nije izrazio nijednu sumnju u ispravnost Miloševićeve politike i ratnih ciljeva. Sadašnji crnogorski premijer zato veoma dobro zna da bi se njegovo haško svedočenje neminovno pretvorilo i u neku vrstu "suđenja" njemu kao nekadašnjem premijeru.

Zbog svega toga Đukanoviću se ne žuri u Hag, gde bi se i protiv njegove volje iznova prevrtala i zagledala postava politike koju je nekada vodio. I iz te postave bi, osim nekadašnjih ideoloških sličnosti, verovatno počeli da ispadaju i dokazi o "tabako tranziciji" koju u Crnoj Gori, bar u jednom periodu u vreme sankcija, niko nikada nije sporio. Crnogorskom premijeru, koji je trenutno u lošim odnosima sa mnogim evropskim prestonicama i kome (da li stvarno, da li propagandno da bi skrenuli priču sa sopstvenih korupcionaških afera) prete sudovima, ponajmanje je u ovom trenutku trebala priča o Haškom sudu, na kome bi želeli da ga vide kao svedoka.

Ima i onih koji smatraju da je "Britva", javno odbivši da ide u Hag kao svedok pre nego što je saopšteno da je uopšte tamo pozvan, rešio da u startu iseče crnogorsku opoziciju (uglavnom antihaški nastrojenu) i oduzme joj šansu da po ovom pitanju dođe do inicijative. Po toj teoriji, Đukanović je navodno svestan da svedočenje u Hagu, susret sa lošim uspomenama i ogroman politički rizik koji mu to donosi (u teškim ratnim godinama bio je na vrhu izvršne vlasti), najverovatnije neće moći da izbegne. Odbijanje svedočenja unapred i stav da ne želi da bude "cinkaroš" mogli bi da budu dobar taktički potez – sutra će moći da kaže da nije želeo da u Hag ide dobrovoljno i da je to učinio pod pritiskom, što možda i nije tako loše za popravljanje patriotskog imidža pred teške političke bitke koje mu u Crnoj Gori očito slede.