Porodice poginulih 11 ljudi u eksploziji u fabrici "Grmeč" 1995. godine grubo su povređene postupcima ministra Batića i novog tužioca za ratne zločine Vladimira Vukčevića.

Ministar Batić neodmerenim tvrdnjama i izborom Vukčevića na funkciju tužioca za ratne zločine pokazao je površnost i osokolio panagiriku gospodina Vukčevića o samom sebi a porodice poginulih uverio da će na pravnu državu morati još dugo da čekaju.

Kada se saznalo da su naredbodavci za protivzakonito preuzetu proizvodnju kompozita – raketnog goriva – u "Grmeču" bili predsednik Republike i načelnik DB-a, jasno je da je bilo lako sprovoditi ovako sramnu istragu duže od osam godina. Naravno, i organi pravosuđa uz policiju morali su da pogaze zakone da bi zaštitili "važne drugove".

Akteri ovakve istražne lakrdije žele, što je jasno ispoljeno u navedenim tekstovima, da postanu i heroji pravosuđa. Tom cinizmu zasad pomaže i sam reformator pravosuđa ministar Batić. Sve je nastalo kada su porodice poginulih sa zaprepašćenjem saznale iz štampe da ministar Batić promoviše za tužioca za ratne zločine baš V. Vukčevića. Na konkretno pismo porodice reagovanje gospodina Batića bilo je još neočekivanije.

Ministar odgovara za nekoliko netačnosti: zaboravio je da je već septembra 1995. dobio promemoriju o slučaju "Grmeč" i da je istu koristio za članak u listu "Naša borba". Pismom od 14.04.2002. zamoljen je sada kao ministar da utiče da se rešenje Vrhovnog suda od 28.11.2000. godine najzad realizuje.

Inače, podneta su tri zahteva za izuzeće V. Vukčevića, a na samo jedan smo dobili odgovor. Isti je slučaj i sa izuzećem istražnog sudije M. Anđelkovića, vernog poslušnika Vukčevićevog.

Oštećeni su tek 20. juna 2001. dobili uvid u spise istrage što je protivno ZKP. No, i tada bez iskaza Jovice Stanišića a takođe i bez uvida u službenu belešku Vukčevića od 15.03.2000. godine. "Poverljivu", iz koje Vukčević crpe dokaze neviđene ni u jednom dokumentu i ni u jednom veštačenju. Takođe, bez izveštaja od 09.02.1995. iz koga se vidi da je hala za rad sa eksplozivom bila potpuno nepodobna. Ističemo da raspolažemo iskazima i saslušanjima svih 17 svedoka i optuženih.

Obavljena su tri zvanična veštačenja i još dva nezvanična ali stručna.

Za razliku od istrage, u razgovorima oštećenih sa pet eksperata za raketno gorivo dobili smo jasnu sliku o potpuno neodgovarajućim uslovima za takav posao u "Grmeču", kao i detalje o ljudima iz JPL i njihovim vezama sa vlašću.

Posebno smo vodili više razgovora sa ljudima koji su preživeli nesreću u "Grmeču" bez obzira na to što su neki jasno rekli da do suđenja ne smeju sve da kažu.

Porodice oštećenih podnele su detaljne primedbe koje je tužilaštvo predalo veštacima tek posle pola godine, iako ni g. Vukčević ni istražni sudija nisu imali nikakve primedbe na postavljena pitanja. Više od dve godine porodice nisu dobile odgovor. Veštacima nije poznato da li Vinfleks ima odobrenje za proizvodnju kompozitnog goriva, odnosno da li je tehničko-tehnološki i stručno osposobljen za proizvodnju kompozita. Zna se da sem pripadnika MUP-a niko nije posetio mesto eksplozije (uključujući i Vukčevića i istražnog sudiju). Tako je zauvek onemogućeno jedno objektivno utvrđivanje činjenica. Jer, kada je izdejstvovano novo veštačenje – veštaku tužilaštvo nikad nije dostavilo nužne podatke.

Kako objasniti razlog ovakvog vođenja postupka ako ga je vodio "specijalista na osnovu činjenica" i čovek respektabilan za ministra Batića.

I pored svih ovih neshvatljivo vođenih postupaka i zaključka da se to čini radi "važnosti poručioca" posla, sudija donosi rešenje u kome kaže: "Prijavljeno delo nije krivično delo za koje se gonjenje preduzima po službenoj dužnosti." Uputstvo za proizvodnju raketnog goriva za koje tužilaštvo tvrdi da je postojalo, nije viđeno u spisima istrage niti su ga veštaci uopšte našli. Vrhovni sud Srbije na žalbu oštećenih poništio je sudsko rešenje i vratio predmet na ponovno presuđivanje. Svoj rad i manipulisanje imenovani V. Vukčević je dokazao time što je rešenje Vrhovnog suda uspeo da drži u fioci sve do oktobra 2002. godine, kada su najzad tuženi i svedoci prvi put saslušani po propisu. Suprotno tvrdnji V. Vukčevića, oštećena strana nije nikada dobila priliku da sa veštacima neposredno analizira njihove izveštaje. Treće veštačenje obavljeno u Vojnoj akademiji decembra 2002. godine pokazalo je drugačije rezultate od zaključaka Instituta za bezbednost.

Naglašavamo da je V. Vukčević sve do 02.06.2001. godine onemogućavao oštećenoj strani uvid u spise istrage, što je kršenje njihovih prava i čak i kada se radi o državnoj tajni, kako je zaveden iskaz J. Stanišića.

Ponavljamo da ni u tim spisima nigde nema Vukčevićevog dokaza o uzroku i krivcu za eksploziju (mada je Vrhovni sud morao da ima neke dokaze).

Da se radilo o zloupotrebi položaja vrha vlasti, bar sada bi moralo da bude jasno "borcu za istinu", kako sebe slika g. Vukčević.

Da i ne govorimo o ministru g. Batiću, upornom propagatoru pravne države.