U priču o boravku Radiše Stevanovića iz Petrovca na Mlavi u požarevačkom Istražnom zatvoru koji je trajao punih šest godina i 15 dana upuštamo se faktografski i bez emocija. Stevanović je posle šest godina OSLOBOĐEN KRIVICE i pušten na slobodu. Nemački penzioner Radiša delio je kuću sa bivšom suprugom Radmilom, četvrtom po redu, nekoliko godina pošto se i od nje razveo, a potom rešio da protiv Radmile povede parnicu, kako bi na sudu podelili imovinu. Radmila je živela u prizemlju, a on na spratu iznad. Krajem januara 1994. godine nije je sretao nekoliko dana, a zatim je video da je po pozivu komšinice došla policija da vidi šta se sa Radmilom dešava, pošto su svi ulazi u njen deo kuće bili zatvoreni, a na prozoru su se videli tragovi krvi. Radiša je ložio vatru u svom delu kuće kada ga je policija odvela, pod sumnjom da je ubio svoju bivšu suprugu. Narednih šest godina i 15 dana, koliko je trajao postupak, proveo je u Istražnom zatvoru u Požarevcu.

MOTIV: Radiša svedoči da je policajce pitao šta je njegov zločin, tj. šta je učinio, i da mu je odgovoreno da su Radmilu našli ubijenu tupim i tvrdim mehaničkim predmetom. Lobanja joj je bila polomljena na više mesta, a kasnijim uviđajem ustanovljeno je da su delove mozga i kostiju u sobi gde se zločin desio razneli i delom pojeli pas i mačka, Radmilini kućni ljubimci. Policija pokreće istragu, a i istražni sudija započinje istražne radnje, ali je u ovom slučaju bilo potrebno dosta vremena da se one okončaju. Tako, prvom presudom, tadašnji sudija Okružnog suda u Požarevcu, sada advokat, Slobodan Čogurić donosi presudu kojom Radišu osuđuje na 11 godina robije zbog počinjenog ubistva. Dokaz je otisak prstiju Radiše Stevanovića na Radmilinom budilniku i motiv za koji sudsko veće zaključuje da je postojao na osnovu izjave svedoka i na osnovu činjenice da su se Radmila i Radiša parničili. Komšije kažu da je Radmila uvek nosila nož za pasom "jer se plašila da će je Radiša ubiti". Komšije još kažu i da je Radiša pitom čovek, a da se Radmila uvek svađala, psovala i bila oštra na jeziku. Za Radišu neki tvrde da je znao biti tvrd na parama, a za Radmilu da je kovala planove kako da uz pomoć nekih, kako je verovala, prijatelja "zavrne" Radišu i nasledi celu kuću. Još je, navodno, pretila Radiši da će sudu reći kako je ovaj zaradio nemačku penziju, jer joj se on poverio da je na cirkularu, sekući građu, namerno sebi odsekao desnu šaku, kako bi dobio penziju i odštetu od koje su kasnije i kuću sazidali.

Vratićemo se kasnije surovom stiško-homoljsko-američkom trileru. Želimo najpre da prenesemo delove Radišinog boravka u Istražnom zatvoru. Stevanović kaže da su stražari prema njemu bili korektni, ali da su uslovi boravka bili užasni. Ako znamo razliku između zavoda zatvorskog tipa i istražnih zatvora, razumećemo ga. Petnaest minuta dnevno imao je pravo na šetnju. Za doručak je dobijao čaj i prepečeni hleb a za ručak supu. Svakog drugog petka dozvoljavane su posete, ali paketi nisu smeli da budu teži od sedam kg. Kaže da bez toga ne zna kako bi preživeo. Lekar je dolazio po obavezi, ali njemu i ostalima često nije verovao kada bi se žalili na bolove i druge zdravstvene probleme. Gledao je kako ljudi dolaze i odlaze i izgubio nadu da će i na njega jednom doći red. Rodbina ga je obilazila sve ređe, pa je one koji odlaze molio da mu ostave nešto od garderobe jer se u istražnim zatvorima nosi sopstvena odeća. Da su stražari jedina muka, lako bi Radiša s njom izašao na kraj. Tu je, naravno, nikad zaboravljena policija. Kaže da je četiri do pet puta bio brutalno prebijen, posle ubeđivanja da prizna da je ubio Radmilu. Jedne noći došli su u 11 sati i odveli ga u policiju, uz poznati tretman, a zatim na obalu Morave. Pitali su ga da li zna šta je to, a on je odgovorio da je to reka Morava. Onda su mu rekli da oni tu hrane ribice takvima kao što je on. Terali su ga da prizna, a on je ponavljao da nema šta da prizna. Dva-tri puta su ga spuštali ispod vode, držeći mu nogu na stomaku tako da ne može da se udavi. Kaže da mu je posle toga bilo svejedno šta će se dalje dešavati. Rekli su mu, kaže, da proba da beži, a zatim bi se mašili pištolja. "Nisam hteo da bežim", kaže Radiša! Stevanović dodaje da ne zna kako se zovu policajci koji su ga mučili jer u trenutcima prebijanja i davljenja nije mogao da se seti da ih pita za ime, ali da bi ih prepoznao kada bi ih video. "Koliko moje jeste, toliko njihovo nije", kaže Radiša . U istražni zatvor otišao je sa 52 godine, a iz njega izašao sa 58. Ima li vidnih trauma? U razgovoru se one ne daju lako uočiti, ali ih ipak, očigledno, ima. Radiša skače kad god vidi uniformisano lice, čak i poštara. Zamolio je sina i zeta, koji su policajci, da mu u kućne posete ne dolaze u uniformi. Ponekad zavrti glavom da vidi da li je neko od stražara iza njega. Izgubio je prijatelje, a deca ga retko obilaze. Ne bavi se nikakvim poslom, a novac od penzije, kaže, troši na lečenje. Kaže da mu često ne veruju da nije ubica jer se po varoši priča da je "odrobijao" šest godina jer je "ubio Radu". "Ne mogu ja da nosim i svima pokazujem presudu", kaže Radiša. Za budućnost nema nikakvih planova.

Kako je uopšte dokazano da Radiša nije kriv? Ispod Radmilinih noktiju pronađena je krv koja ne pripada njenoj, a ni Radišinoj krvnoj grupi. Sa ovim delom uzorkovanja i veštačenja, za razliku od budilnika, čini se, čekalo se dugo. Radi li se o prostoj omašci? To da li je neko drugi imao motiva da ubije Radmilu ne znamo, a verovatno nikada nećemo ni saznati.

Vratićemo se sada mesecima, prema rekonstrukciji svedoka, pre samog izvršenja najtežeg krivičnog čina. Radiša i Radmila su se stalno svađali, pa su rešili da se razvedu. "Dosta se toga nagledao komšiluk!" I posle razvoda u nekoliko navrata njih dvoje su se mirili i živeli zajedno. Ipak, kad god bi "tikva pukla"- svako na svoj sprat. Radiši je ipak sud dodelio mogućnost da kod sebe ima ključ od ulaznog dela Radmilinog sprata jer su mu često "crkavali osigurači", a tabla je bila kod Radmile koja je bila žena, pokoj joj duši, koju je teško bilo zaustaviti kad se na nešto namerači. Ona je tako počela da vodi brigu o čika Miki, Svetomiru Blagojeviću, koji je živeo na oko 400 m od njene kuće. Često je danju bila kod njega, a ponekad je tamo znala i da prenoći. Čika Mika je bio operisan, pa zanemoćao, a sinovi iz inostranstva su Radmili plaćali da ga čuva i da mu pomaže. Mika je bio i oženjen, ali mu je supruga Merima prebegla u Australiju, jer se Mike plašila. On je pod stare dane, kaže Merima, izgubio pamet. Jednom je na njene oči, odigao ovcu, pa je tako, stojećki, bezbeli zaklao. Mučio je i ubijao pse, a mačićima sekao uši. Njoj je pretio da će je ubiti čekićem, a jednom joj je na silu strpao flašu rakije u usta, "da je napije". Tad ju je spasla, kaže, Radmila. Prebegla je kod sina i samo se telefonom čula s Mikom. Jednom priliko pričala je sa Radmilom, a ova joj rekla da Mika hoće da joj prepiše kuću, ali mu ona ne da. Kod Mike pronašli Radmiline odevne predmete, brushalter, bicikl i, navodno, nešto nakita. Mika tvrdi da je poslednjih dana nije viđao i da je nije ubio, "A što bi’!?" Iz Mikine kolekcije fali alat, neki čekići i alatke za otkivanje kose. Merima, pošto se vratila, a kako je Mika promenio boravište, našla je čekić obmotan žicom, u mulju u dvorištu. Kad se i u inostranstvu čulo da je Radmila ubijena, Mikaje rekao sinu da su ga saslušavali da vide je li on ubio Radmilu, ali da mu je pomogao neki policajac "Beli" i da je "sad sve u redu". Milorad Ilić Beli kaže da ne poznaje ni Miku, ni Merimu i da s njima nije u srodstvu.

Čika Mika, nedugo po zatvaranju Radiše, biva prebačen u kovinsku bolnicu gde je bio smešten gotovo do smrti. Dva puta se, na zahtev Stevanovićevog punomoćnika Cvetojevića, tražilo Mikino saslušanje, ali je javljeno, valjda iz bolnice, da je Mika umro. Nađu ga, ipak, živog, ali "nakljukanog" lekovima, pa njegov iskaz ne bi bilo pametno prepričavati.

U ovoj ujdurmi nije loše pomenuti da je telefon u Radmilinom delu kuće bio iščupan iz zida, ali da nije poznato da je neko uzeo otiske prstiju sa utičnice. Detalj koji takođe valja pomenuti je svedočenje Radišinog zatvorskog druga. Miroslav Đokić iz Požarevca kaže da je jedno vreme u Istražnom delio sobu s Radišom. Kaže da je ovaj tvrdio da nije ubio ženu. Pričao im je kako je jedan policajac rekao da je Radmila ubijena pajserom-šipkom, a da je Radiša rekao da nije tom šipkom, nego nekom drugom. Miroslav kaže kako je na osnovu toga zaključio da je Radiša ubio Radmilu. Đokić kasnije, sa slobode, menja iskaz i kaže da je rekao šta je rekao jer su kod njega prethodno došla dva islednika i izvela ga u posebnu prostoriju kod upravnika, skuvali mu kafu, dali cigarete i rekli mu šta da kaže pred istražnim sudijom. Zapretili su mu da će ga u suprotnom odvesti na Moravu i da će ga tamo istući i udaviti. Dali su mu papir i olovku i izdiktirali šta će da kaže, a on je to naučio i rekao.

Na kraju sledi odštetni zahtev Radiše Stevanovića za pretrpljena mučenja i posledice koje su kasnije nastale. On kaže da pare dođu i odu i da novac ne može da plati muke koje je pretpreo. Odštetni zahtev glasi na oko 232 miliona dinara. Parnični postupak sa državom je u toku, a država Radiši nije ponudila nikakav iznos za sve ono što mu se desilo. Radiša će se sa državom raskusurati ako do toga dođe, zbog toga što znamo koliko parnični postupak na ovim podnebljima zna da traje. Ono što bi prvenstveno trebalo u ovoj priči da zanima javnost jeste funkcionisanje policije, istrage, tužilaštva i suda. Sreća naša da se zakon promenio u međuvremenu, pa sad neko ko bi bio u Radišinoj koži u Istražnom zatvoru može najduže da provede dve godine. Pitanje je samo jesu li svi izdržljivi kao Radiša.