Durieux, Zagreb; OKF, Cetinje; Buybook, Sarajevo, 2002.

Podgorica je vrelija od svih mislivih geografija… Zato se ovdje teško rasuđuje.

U poređenju sa drugim ex-Yu republičkim i pokrajinskim metropolama, Podgorica je uvek imala "startni" komparativni nedostatak kvantitativne prirode: u pitanju je, naime, za gabarite jednog Glavnog Grada, ipak depresivno mala varoš – u rangu, recimo, Pančeva, ali bez bogate i burne pančevačke kulturne istorije – uz to i nekako "novokomponovana" i ni po čemu osobito zanimljiva; ono malo relevantne "istorije" tog prostora više je vezivano za Cetinje kao gizdavu staru prestonicu, ili pak za bokeljske primorske gradiće, sa njihovim mediteranskim bekgraundom. Uz rizik da povredim nečija lokalpatriotska osećanja – što mi svakako nije namera – čini se da nije neprilično zaključiti da je otuda Podgorica u kultur-mitologiji SFRJ-generacija zapravo bila Prazno Mesto, bez specifičnih obeležja, beznadežno anonimna i bezbojna do nepostojanja. Ako mislite da preterujem, čik setite se bilo čega iz klasičnog repertoara "ex-yu mitologije" što bi bilo vezano specifično za ovaj grad?

Uostalom, da li je u samoj crnogorskoj književnosti i kulturi, sve do današnjih dana – ne ulazeći ovde (ili bilo gde) u jalove i dosadne tamošnje raspre o tome jesu li Crnogorci ovo ili su pak ono – bilo išta bolje, da li je savremena Podgorica – kao "mesto radnje" – bila poprištem nekog relevantnog književnog (dramskog, filmskog…) dešavanja, onako kako su to za mnoge njihove umetnike bili Beograd, Novi Sad, Sarajevo, Split ili Zagreb? Crnogorska je (prozna) književnost ionako koliko do juče bila takoreći sva u ofucanom i pohabanom epskom diskursu, gde se nije bez preke potrebe izlazilo iz rodni(je)h plemena, nahija i katuna, a svaki je samosvesni urbanitet u takvom pripovedanju/naricanju tretiran kao tuđinsko maslo, izvor zla i zaraze, latinsko-trgovačkog pokvarenjakluka; Grad je tu, na kraju krajeva, ispravno percipiran kao kobno mesto laganog izumiranja patrijarhata, ergo kao opasnost za vaskoliki Stari Svet. Tek se naraštaj posve mladih CG-pripovedača, koji je stupio na scenu pre ciglo desetak godina, izborio svojim knjigama – ali i time što je medijski i na druge načine uspeo da ih nametne kao centralni zamajac jedne drugačije kulture, koja pri tom ne gubi na svojoj "autohtonosti" – za znatniju promenu stanja stvari, prethodno se kroz, za tamošnje prilike, beskrajno drske i hrabre esejističko-polemičke ispade obračunavši sa "njegoševskom paradigmom"; ne zbog samog Petra Petrovića, dakako, nego zbog terora pritiskajućeg "njegošizma" kao nametnutog svedominantnog modela koji je celu jednu kulturu petrifikovao i namenio joj sudbinu Muzeja Starina, koji tupo (ali "ponosno"…) izumire uz neprestani, mozgotopeći cilik gusala odavde pa sve do večnosti jednog zamišljenog "patrijarhalnog raja" kao Kraja Istorije pre nego što je ova uistinu uspela i da započne. No, zaletevši se borbeno u drugu ("postmodernističku") krajnost, prazneći se u aseptičnom svetu globalnih pop-referenci ili planetarno pomodnih "škola mišljenja", prvaci mlade crnogorske književnosti ponovo su umalo preskočili dostojno estetsko verifikovanje tanušnog, ali važnog CG-urbaniteta kao neophodnog temelja za ono što žele da postignu.

Roman Balše Brkovića Privatna galerija kao da popunjava tu rupu, kao da ispravlja jedan fundamentalan propust; uz adekvatnu recepciju, ova bi knjiga mogla Podgoricu da ustoliči na kulturnu mapu prostora u kojem se razume ovaj "naš" četveroimeni jezik. Dakako, ne verujem da je Brkoviću pripovedaču to bila "svesna" namera: pisac teži tome da napiše dobru knjigu, sve ostalo je kolateralno. No, to nije ni važno: ono što se broji fakat je da je Privatna galerija veoma uspelo ostvarenje – svakako jedan od najboljih prošlogodišnjih romana u virtuelnoj Es-Ef-Er-Jot – u kojem je B. B. veoma umešno spojio urbano-realistički i naglašeno (pseudo)autobiografski prosede sa raznolikim mistifikacijskim strategijama kakve će obradovati i uspešno zavesti zahtevnijeg čitaoca; što reče kritičar Pavle Goranović, Privatnu galeriju bi mogli s podjednakom pažnjom čitati "podgorički taksista i ruski postmodernista", što bogme nije malešno postignuće…

Smestivši najveći deo od dvestotinak strana priče u halucinantno vrelu letnju Podgoricu – mada narativni rukavci veselo blude po svetu, od Jadrana do Moskve – Balša B. otvara (izvanjskom) čitaocu pogled na Grad o kojem i kakvom ovaj ne zna baš ništa – pa čak ni da li ovaj "uistinu" postoji, što je najmanje važno – i u kojem se umesto šverca duvana ili povazdanjih bjelaško-zelenaških nadgornjavanja (registrovanih kroz jednu "naturalističku" kafansku scenu kao prigradski epifenomen) radije raspravlja o filmu i filozofiji, puše se džointi kao na pokretnoj traci, smenjuju se pomalo kunderijanski smešne ljubavi, žurira se po kućama ili se dernekuje po skrovitim i hladovitim mestima uz Moraču.

Nižući, dakle, topose jedne intimne geografije, Balša Brković bez većih problema krmani pričom, ispisujući istovremeno jedan gotovo pa satirični društveni roman o teatralnoj koliko i trivijalnoj bedi tranzicijske elite jednog suštinski nedozrelog društva (mistifikacija u kojoj Baki i njegov brat slikar prodaju istorijski nepostojeće "originale falsifikata" ponajčešće izmišljenih slikara za velike pare, upravo je urnebesna!), bespoštedno intimističku i lirsku priču (potresnu upravo stoga što je lišena gnjecavosti) o jednoj propaloj ljubavi, ali i o njenoj "posledici": o Bakijevom odnosu sa sinom, koji živi daleko od njega, porodičnu sagu sa lokalno više nego prepoznatljivim "stvarnim" akterima kakva je bez pravog pandana u novijoj književnosti među Južnim Slovenima, te duhovitu i nepretencioznu hroniku neke "druge Podgorice", koja ovim delom per definitionem postaje ne samo "stvarna" nego i više od toga. Na ovim patološkim, kriminogenim vrućinama – kao da je cela Evropa postala Podgorica! – čitanje Privatne galerije doima se kao bingo: dok vazduh treperi u neizdrživoj jari, svet/svest se nekako zakrivljuje, a Priča se ukazuje kao spasonosno bekstvo. I to baš priča u kojoj je vrelina kao lajtmotiv, ispisana prividno hladnim jezikom ispod kojeg šiklja jedna dobrodošla Nova Osećajnost.