Postoje teme koje nesumnjivo zavređuju mesto u rubrici "Vreme uživanja".

U poslednjem broju vašeg lista, međutim, prostor je dat autorki Biljani Vasić, koja je svojim tekstom "Kučkari", nažalost, više rekla o sebi, učinivši da izostanu mnogi neophodni elementi u analizi fenomena koji pokušava da tretira.

Bilo da je tekst imao pretenziju da bude simpatično štivo u trenucima dokolice, naročito kategorizacijom pojavnih oblika "razmene" koja postoji između pasa i ljudi, ili je pak reč o ozbiljnijim promišljanjima autorke (što stvar čini još gorom), rezultat je površni, ishitreni i nerazumevajući traktat obilat ispadima uopštavanja i preterivanjima, zapravo malim ironičnim odbranama autorke od jednog sveta, njoj očigledno nedostupnog, a ipak iracionalno ugrožavajućeg.

Sem što su kategorije koje smelo ustanovljava sporne (kučkari "smarači", kučkari "smarači" koji imaju još i decu, kučkari koji vode brigu i o drugim psima, oni sa agresivnim psima i oni sa ekskluzivnim) one čak, takve kakve jesu, zahtevaju znatno temeljniji uvid u razloge i motive različitih uspostavljenih relacija između ljudi i pasa. Primenjena selekcija u obradi teme ovde je u funkciji devalviranja i ruženja odnosa koji postoje između ljudi i pasa, a koji imaju svoju vrlo poznatu i priznatu evoluciju (pri čemu udeo psihološkog nije zanemarljiv, ma koliko se autorki činilo da to zaslužuje izigravanje i podsmeh).

Postoje vrlo plemenite pobude koje motivišu ljude da drže i održavaju svoje pse, da brinu o njima, razgovaraju o njima i čuvaju sećanje na njih kad ih više nema. To su pobude svojstvene najzastupljenijoj "kategoriji" posednika pasa, o kojima ni reči. Pretpostavljam da ne zavređuju mesto u analizi jer nisu zanimljivi u svojoj normalnosti: oni ne tuku pse, nisu njihovi dželati, niti opsesivno vezani za njih, samo su odgovorni i diskretni u kontaktu sa okolinom, rečju – u skladu sa sobom i drugima.

Poznajem i mnoge kojima je držanje životinja u starosti produžilo životni vek, učinivši ga bogatijim i smislenijim, ispunjenijim. O tome treba pitati njih same.

Ako i zanemarimo pobude autorke teksta, meni lično ostaje nejasno zašto je cela priča ispričana sa toliko malo ljubavi i razumevanja i koja je svrha autorkinog pisanog obračuna sa različitima od sebe, koji, hajde da sledimo njene veštačke kategorije, verujem nemaju neposredan uticaj na njen sopstveni život. Gde se to ona nalazi pogođenom pažnjom upućenom psima od strane onih koji ih neguju, odakle se generiše pravo da se "sudi" o količini ljubavi koja je dovoljna i onoj koja je "višak", ili pravo da se sumnja u iskrenost i autentičnost motiva držanja pasa?

Izuzev naravno, ukoliko nije slučaj da je istoj nametnuta obaveza pružanja ispomoći, na primer pridržavanjem četaka vlasnicima tokom tretmana dlake, ili pak dužnost pružanja tumačenja pričljivim vlasnicima o razlozima praćenja TV programa od strane pojedinih pasa?

I kakve to sve, pobogu, ima veze sa mačkama i njihovim vlasnicima, sa samog početka teksta?