Autom kroz Evropu
Šta? Idete autom čak do Beograda? Šta, putujete samo dva dana? Nema više od 2000 km? Mislili smo da je mnogo dalje...
Tako su, uglavnom, reagovali španski prijatelji na vest da na godišnji odmor krećemo u domovinu i to autom. Za većinu je put kolima na ovu stranu i dalje "odlazak na kraj sveta", destinacija koja izaziva podozrenje, nesigurnost, možda čak i strah. Svi znaju da nema Miloševića i da više nije "kao pre", ali za prosečnog Španca to je i dalje zona visokog rizika koju valja zaobilaziti jer tamo gotovo svakog dana nekoga ubiju, od premijera do dece na kupanju čijom krvlju se muti Bistrica, reka prelepog imena.
Put od Barselone vodi preko Perpinjana, Monpeljea, Eks an Provansa, Nice, Monte Karla pa kroz čuvenih stotinak tunela iznad Azurne obale, sve do Đenove gde put "zavija uzbrdo" prema Milanu. Iako je turistička sezona u punom jeku a broj vozila bar udvostručen, moderne auto-piste uspevaju da izdrže najezdu automobila svih mogućih marki. U Francuskoj je ograničenje 130 km, u Italiji 150, ali malo ko odoleva iskušenju da bar povremeno malo ubrza iznad dozvoljenog limita. Granice, naravno, odavno ne postoje, ona između Francuske i Italije formalno se prelazi između dva tunela, tabla Evropske unije sa oznakom "Italija" smeštena je na jednom vijaduktu, neprimetna za većinu vozača. Tek zaustavljanje u mestašcu Ventimilja, prvom sa italijanske strane Azurne obale, uz neponovljivi kratki "espreso" definitivno potvrđuje u kojoj ste zemlji.
Posle 11 sati vožnje u "četiri ruke", uz nekoliko odmora, pada odluka da se noć provede u Veroni. Za nama je više od polovine puta. Sutradan nastavak: Venecija, Trst i, konačno, granica. U Fernetiču, iznad Trsta, prestaje Evropa, ali ne još za dugo. Od idućeg 1. juna i ovde će se prolaziti bez zaustavljanja jer Slovenija, zajedno sa još devet zemalja, ulazi u EU. U međuvremenu, kao deo pripreme za ulazak u Evropu, Slovenija odnedavno priznaje "šengenske papire", što znači da državljani Srbije i Crne Gore koji uredno borave u nekoj od zemalja EU-a mogu bez vize da uđu u Sloveniju. Ručak u Ljubljani sa prijateljima pa nastavak ka Zagrebu. Formalnosti na granici nikakve, samo letimičan pogled na pasoše i "srećan put". Slovenačko-hrvatska granica kod Bregane postaće idućeg juna "kapija Evrope", tu će prestajati Balkan i počinjati EU. Hrvati se nadaju da će u "čekaonici za Evropu" ostati do 2007, nešto istočnije istim povodom spominje se ista godina, ali realisti će reći da će biti dobro ako se iz "istočne čekaonice" izađe i 2010. Iz Beograda stižu alarmante vesti da se na srpsko-hrvatskoj granici kod Batrovca čeka od 8 do 10 sati, ali iz činjenice da na putu ka Slavonskom Brodu gotovo nikoga ne pretičem a da iz suprotnog smera jedva i da ima vozila, zaključujem da informacija, na sreću, nije tačna. Posle nekih 250 km auto-puta sve do skretanja za Vinkovce sledi četrdesetak kilometara kroz Spačvansku šumu, naraslu i nabujalu. Gomile smeća uz desnu stranu jedine trake na putu pokazuju da se ovde tokom prethodnog vikenda zaista satima čekalo na ulaz u Srbiju i Crnu Goru, ili SR Jugoslaviju ako je verovati tabli na graničnom prelazu.
Posle nekih 1900 km kroz pet država, na ulazu u šestu, moju, neko se konačno usuđuje da na granici nešto traži:
– Zeleni karton – kaže ljubazni policajac. Jasno, ne može našim drumovima da se vršlja tek tako, bez osiguranja. A to što ovi iz Evrope i ne pitaju za taj dokument, njihov je problem…
Posle dva dana boravka u Beogradu platio sam prvu kaznu zbog prekoračenja brzine. Druga je, istim povodom, stigla negde oko Ćuprije kada sam krenuo u Knjaževac, na par dana jedinog pravog odmora uz pecanje i brčkanje u omalenom Timoku. Dok sam jednog popodneva kod mosta za selo Ravna, desetak km od Knjaževca prema Zaječaru, na "pec" lovio sitnu ribu, belice i krkuše, bukvalno me je prepao čovek koji je sa maskom, perajima i harpunom gnjurao po obližnjem viru. Svaki put kada je izronio, u ruci je držao povećeg klena ili skobalja…
– Je l´ oće, komšija – reče mi gotovo sažaljivo gledajući moj ulov za porciju girica.
Posle tri dana bezuspešnih pokušaja, najzad uspevam da u Knjaževcu kupim "Vreme". Obilazeći kioske primećujem da uopšte nije bilo dnevnih novina. Činjenica je u dubokom raskoraku sa čitalačkim navikama i, naročito, džepom žitelja gradića na dva Timoka. Tajnu otkriva jedna mlada prodavačica:
– Ubiven neki čovek (sa zavičajnim akcentom na "e") u Knjaževac i novine se mnogo tražu…
Ne trudim se da saznam ko je i zašto "ubiven", ali vidim da je svrljiški Timok, onaj što teče kroz centar grada, gotovo mrtav. Voda jedva pokriva dno, travuljina i žabokrečina pretvaraju ostatke reke u carstvo žaba i vodenih zmija a za ostatak ekološke katastrofe pobrinuli su se ljudi: sa mosta i obala nemilice se u Timok baca sve i svašta, najviše plastične i staklene boce koje su sasvim prekrile dno reke u kojoj su se doskora baškarile ribe.
Kod majstor Draže u TV servisu jedan "građanin" reklamira svoj prijemnik:
– U Beograd vidim 30 i više programa, ovde (opet sa akcentom na "e") jedva (sa akcentom na "a"), tri-četiri…
Majstor Draža strpljivo objašnjava da nije problem u aparatu već u signalu a zatim priča anegdotu o Knjaževčaninu koji je otišao u Australiju odakle piše svojima: "Ja bi vi poslao (sa akcentom na poslednjem "o") jedan radio, al´ on priča samo na engleski…"
A geografija kaže da je i Knjaževac Evropa…