U davno doba, kad još ne beše DOS-a, Sejšelskih i Maršalskih ostrva, narod se na ulicama protiv namrštene diktature borio smehom i igrom. Sa Vesnom, Vukom i Zoranom smo šetali zapušenih noseva pored državnih medija, izvodili performanse pred zablenutim kordonom, i mnogo puta igrali na otvorenom.

Mnogo od te karnevalske atmosfere prepoznavali smo kao svoje nasleđe i prvih dana nakon revolucije. Opraštali smo guverneru i ministru finansija nedostatak sluha dok su svirali "Novac u rukama" i zajedno sa njima pravili buku na Exitu 01 (Beše li to pre dve ili pre dvesta godina?).

Tokom vremena, elan za igranjem se u narodu smanjivao. Među radnicima, seljacima i poštenom inteligencijom neki drugi plesovi i ritmovi su postali omiljeniji. Na primer, seljaci su "otkačili" za plesom "blokiramo puteve traktorima jer nam niste platili…(upisati po nahođenju)". Radnici udaraju ritmove za koje vlada baš nema razumevanja, a neki od njih su potpuno odustali od plesa i sada štrajkuju glađu – "igraju za život, plata ne".

Poštena inteligencija se još i trudi, ali nema tu više one opčinjenosti prizorom "i ministri i guverneri su obični ljudi, rokeri…"

I dok se u narodu elan za plesom smanjivao, u narodnim predstavnicima je (valjda po zakonu o spojenim sudovima) taj elan dostigao razmere neukusa.

Definitivno razilaženje je počelo na prošlogodišnjem koncertu Zdravka Čolića, na kome su ministri i ostali bili toliko veseli da sam posumnjao da oni znaju nešto mnogo lepo što narod ne zna, kad su onoliko veseli i razuzdani. Ali, to nije bio slučaj – političari nikad ne kriju lepe vesti – oni su jednostavno bili zadovoljni (svojim) životom.

Na nedavnom koncertu u Vrnjačkoj banji, pak, političari i političarke su došli do zida kompletnog narodnog nerazumevanja. Nikom više ništa u tome nije bilo ni simpatično, ni zanimljivo! Zar je u doba nemaštine, ali i u vreme velike krize izazvane sukobima unutar reformskog bloka vreme za "šizenje" (koje je u pojedinim trenucima prevazilazilo čak i (ne)ukus pojedinih urednika srpskih tabloida)?!

Sve smo rešili, pa da se opustimo?! Bojim se da nije tako!

Dakle, dragi Božo Travolto i draga Nataša Kidman, možete nastaviti da plešete probijajući glavom gore navedeni zid narodnog nerazumevanja. Ili, možete zastati, pa oslušnuti. U Srbiji je, naime, žurka odavno gotova. Vreme je za pošten, skroman i samopregoran rad. Nastavak igranja bi bio ples po ivici žileta, a veselja naših političara više ne bi bila shvaćena kao radost života i mladosti, već kao bahatost vlasti otuđene od naroda.