Ovo nije trebalo ni jednima ni drugima.

Prvo se mlađani i nestrpljivi Mlađan Dinkić naveliko izleteo sa izvesnom depešom mađarske policije, papirom inače redovnim i prirodnim, koji inače ostaje kao službena tajna – ako ne dođe do suda, to jest – koji je pokušao da upotrebi kao sredstvo ucene: kao, ako vi ne raspišete vanredne izbore, ja ću da objavim strašno skandalozna dokumenta… Ma nemoj. Oni, naravno, nisu raspisali vanredne izbore, a Dinkić je svečano predstavio tu mađarsku depešu na pres-konferenciji, što nije proizvelo padanje neba na srpske glave kao što je bilo obećano.

Nije da mađarska depeša nije bila zanimljiva; naprotiv: tu se navode izvesne nesporne finansijske transakcije; nesporne u smislu da niko ne kaže da ih nije bilo, ama svi govore da su legalne… Tu se javljaju dve personae dramatis oko kojih će još biti reči: Zoran Janjušević i Nemanja Kolesar, dva lica krajnje interesantna u trenutnoj ponudi, mada ne i najinteresantnija na duži rok. Ima tu i sporednih uloga, ali svi zajedno teški su nekih 1,8 miliona evrića u bankarskim transferima ex nihilo, dakle u parama čije se poreklo još ne razaznaje, pak je stoga i bilo tako zanimljivo komšijama Mađarima, vazda spremnim da sarađuju na europolskim akcijama protiv pranja novca. Dobro: valja sve proveriti, fino i diskretno, bez javnih brukanja ljudi koji su nevini dok im se pravosnažnom presudom ne dokaže suprotno; pak smo neki Evropljani ili šta? Ispalo je, međutim, da je ta najdobronamernija mađarska depeša našla svoj put do G17 plus i Mlađana Dinkića, koji nije sačekao da to prvo proveri sa pametnijima od sebe i vidi: je li ta depeša do njega došla slučajno (nezadovoljnik u MUP-u Srbije; ima ih koliko hoćete), ili pak namerno (ima takvih još više). Umesto toga, on se pobedonosno ukazao na pres-konferenciji, sve mašući tom mađarskom depešom kao da je Reč Božja pisana munjom u kamenu. To prejezovito ukazanije izazvalo je prvo veliku nelagodu u komšija Mađara, koji nisu računali da će se njihovim operativnim rutinskim depešama ovde mahati kao Mojsijevim zapovestima; a zatim ništa manji svrabež u MUPu Srbije, koji nije odoleo a da ne saopšti javno kako će istražiti da kako je to iscurilo iz dućana do Mlađana, umesto da je ćutao i istraživao u tišini. Našla vreća zakrpu.

Dok se javno mnjenje sasvim zdravorazumski pitalo da odakle klincu Kolesaru 290.000 evrića; da odakle Zoranu Janjuševiću (koji to beše?) 400.000 evrića, a o ostalim umetnicima sa mađarske liste i da ne govorimo, za ponedeljak je svečano zakazana pres-konferencija te dvojice na kojoj će oni "sve objasniti". I to je zvučalo kao najava Strašnog suda, pa su se svi namestili pred kućne elektronske medije, da ne propuste zabavu, jer ovo što se u Srbiji na političkom vrhu događa jedva da je više od zabave. Ispalo je da je Stanislav Ježi Lec, poljski cinik, bio u pravu: "Ne treba previše očekivati od Strašnog suda". Dva umetnika pojavila su se u Vladi Srbije (to je protumačeno kao važna Poruka) i pročitala pisana saopštenja. Zoran Janjušević složio je ozbiljnu facu i uvredio se: on je čovek bogat i može svoje novce da uplaćuje gde hoće i pljunete mu pod prozor. Nemanja Kolesar složio je uvređenu facu i uozbiljio se: tata i mama ostavili su mu novce da kupi stan i šta sad.

Elementarna pristojnost nalaže da se obojici poveruje na reč: tata Nemanje Kolesara jeste veoma uspešan poslovan čovek i poreklo njegovih novaca nije nikako sporno; Zoran Janjušević ima veoma sposobnog brata s kojim deli izvesnu neimenovanu kompaniju koja se bavi "održavanjem morskih naftnih platformi i brodova"; mašala. Ali, pošto na toj sudbonosnoj pres-konferenciji novinarima nije bilo dozvoljeno da postavljaju pitanja (a što nisu lepo to pustili telefaksom i na agencije, nego dave ljude po vrućini?), ostali smo uskraćeni za odgovore na neka sasvim logična pitanja. Prva od tih pitanja smesta su postavili iz G17 plus: a jesu li ta dvojica platili porez na prihod? Boža Đelić je otprilike izjavio da je to tajna, ali G17 plus nisu bili zadovoljni. Onda su se pojavila druga neizbežna pitanja: a kad su te pare tako nesporne, zašto idu preko nekih Miki Maus kompanija sa Sejšelskih ostrva, a ne preko ozbiljnih banaka? Je l’ to Zoran Janjušević tata Nemanji Kolesaru, pa da mu sa svog računa uplaćuje 290.000 evra za gajbu, pita Mlađan Dinkić; ne čini mu se dovoljno odrastao… Osim toga, Nemanja Kolesar – uz dužno poštovanje za veoma munjevitu karijeru za njegove 33 godine – ipak je izvršni direktor Agencije za sanaciju itd. banaka, pa mu ne priliči baš da prima novce sa offshore bankovnih računa, pogotovo ne računa u vlasništvu jednog člana Saveta za državnu bezbednost Republike Srbije, kome zbog tog članstva pak još manje priliči da ima račune po raznim poreskim utočištima tipa Sejšela i to. Sve to sve više ispada musavo i aljkavo, arogantno i bezobrazno, po sistemu " ma, pljunete mi pod prozor". Da se razumemo: formalno uzevši, može ovaj da ima račun gde hoće i da sa njega uplaćuje onome drugome šta hoće. Ovo je, međutim, političko i moralno pitanje, a ne pitanje formalno-pravno, mada je i to sumnjivo u smislu sukoba interesa.

Iz nekog razloga Janjušević i Kolesar osetili su u ponedeljak potrebu da, umesto da se samo hladno i dostojanstveno brane (što bi im bilo pametnije), pređu i u napad. Snabdeveni odnekuda nekim papirima, optužili su G17 plus da je zloupotrebio narodne pare, udavio neke banke radi svoje koristi i primao strane pare za svoje stranačke potrebe. Već u ponedeljak uveče Miroljub Labus je na RTS-u kao prvo pobedonosno izjavio da Janjušević i Kolesar mašu falsifikatima koje im je nespretno i amaterski napravila Državna bezbednost, čiji je "Janjušević šef još od Đinđića pa do danas" (Labus). Dr Miroljub Labus pokazivao je na ekranu neke faksimile swift bankarskih transfera na kojima ima nekih viškova, a nešto pak fali. Osim toga, uverljivo je dokazivao da se datumi ne slažu sa stvarnošću i da se neko prešao oko datuma osnivanja Instituta G17, što se čini nespornim. Labus je otvoreno optužio sadašnji aparat Državne bezbednosti da je jedini zaostatak iz Miloševićevog režima koji se nije reformisao i koji sluša stare gazde. Sve je to nekako mirisalo na čuvena "tajna dokumenta CIA" iz novembra 1998, jednočinku u amaterskoj režiji i nezaboravnoj izvedbi trija Šešelj–Bojić–Ratko Marković.

Nije majka karala sina što se kartao, nego što se vadio, kaže narod. ‘Ajde da vidimo ko se kako vadio u ovoj falschspielerskoj partiji sa barem sedam kečeva u rukavima. Nemanja Kolesar se izvadio na tatu i mamu, dok je sukob interesa zaturen negde u stranu – za sada, to jest: podsetiće oni njega, samo polako, ipak je dečko izvršni direktor za te bankarske stvari… Ostaje pitanje da li je Jakovljević iz mađarske depeše isti onaj umešan u veoma zanimljive poslove cementare Novi Popovac, ali to se više tiče Janjuševića. Dinkić i Labus uzvratili su udarac iz voleja: jeste, mnogo lajem, veli Dinkić i skrušeno prihvati drugarsku kritiku Labusa; Labus, pak, mahne papirima i optuži Državnu bezbednost za falsifikovanje nečega o čemu pojma nemaju, pa jadni i ne umeju da krivotvore – i svi mu poveruju, bilo istina ili ne, jer Firma ima takvu reputaciju. Uostalom, da ne grešimo dušu, mogao je to Janjuševiću da napravi bilo ko od takvih, a on ih zna mnogo.

Ostajemo, dakle, sa ličnošću najzanimljivijom od svih estradnih umetnika ovog letnjeg promenadnog Unterhaltunga: sa Zoranom Janjuševićem, članom Saveta za državnu bezbednost Vlade Republike Srbije, samim tim valjda i na položaju "savetnika predsednika Vlade" (tako se potpisuje) "za nacionalnu bezbednost" (tako ga drugi zovu), stečajnim upravnikom više zanimljivih firmi do sada, bivšim predstavnikom ovoga i onoga, bivšim radnikom unutrašnjih poslova Republike Srpske i visprenim poslovnim čovekom.

Janjušević, sin jednog značajnog i poštovanog čoveka iz Bosne, pojavljuje se u sarajevskoj poslovnoj javnosti 1990–1991, kao brat sposobnog, poslovnog čoveka koji je neko vreme predstavljao firmu Motorola, glavnog svetskog snabdevača taktičkim telekomunikacijama za vojsku i policiju. U Sarajevu kažu da su braća Janjušević prvo prodavali "motorole" MUP-u BiH, do 1992; zatim su – navodno – sa Vraca (lokacija MUP-a BiH u Sarajevu) izneli tada najsavremenije uređaje za hvatanje telefaks-saobraćaja, koje su u to vreme imali samo RSUP-ovi Slovenije i BiH, pa ih ponudili na prodaju Jovici Stanišiću; ishod nije poznat, mada je predvidiv. Janjušević do 1993. sedi u Republici Srpskoj i radi ovo i ono, oko njihove državne bezbednosti uglavnom. Kad ga je Vojislav Koštunica u jednom trenutku prozvao kao saradnika Alije Delimustafića, ministra unutrašnjih poslova BiH (1990–1992), Janjušević je prvi put mahnuo papirom kojim maše i ovih dana: sporazumnim otkazom radnog odnosa sa bijeljinskim Centrom državne bezbjednosti MUP-a RS – iz 1993… Janjušević u to vreme prelazi u Beograd i blizak je onom roju "bizmismena" koji vredno zuji oko Biroa Republike Srpske u Beogradu, sa Momčilom Mandićem na čelu. I tu je pomalo zastupao Motorolu. Poslovni ljudi kažu da je u periodu 1998–2000. Zoran Janjušević odavde prodao MUP Republike Srpske (ministar je bio Sredoje Nović) sredstava veze za ukupno 2,6 miliona konvertibilnih maraka. Sledeći ministar unutrašnjih poslova RS Dragomir Jovičić, međutim, otkriva da je cena isporučene robe zapravo svega milion KM… Dolazi do spora koji je okončan krivičnim prijavama protiv Janjuševića i tadašnjeg šefa tehnike MUP-a RS, ali pravosudnog ishoda zbog nečega još nema.

Gde, kada i kako Zoran Janjušević uspostavlja veze sa pokojnim Zoranom Đinđićem – nije nam poznato. Poznato je, međutim, da ubrzo posle petooktobarskog prevrata Janjušević postaje stečajni upravnik dva savska brodogradilišta – Makiš i "Tito". Iz tog perioda za njim se vuku razni pravosudni predmeti i barem jedna izvršna presuda (koja nije izvršena: reč je o kontroli nad čuvenom marinom JSO-a).

Iz tog perioda datira i jedan slučaj, sasvim ilustrativan za modus operandi Janjuševića kao stečajnog upravnika. Naime, beogradska Omega banka zaključila je sa brodogradilištem "Tito" ugovor o finansiranju gradnje četiri čelična korita za atlantske remorkere za holandskog kupca; reč je o ozbiljnom poslu, jer su specifikacije za te remorkere veoma stroge, zbog ogromnih naprezanja. Dogovor je bio da se prvo isporuče prva dva korita, vlasništvo holandskog naručioca, a druga dva, vlasništvo Omege, kasnije. Tako je i bilo: prva dva korita otegljena su uz Dunav, ali kad su druga dva bila gotova, stečajni upravnik Janjušević piše Holanđanima da će ih on isporučiti. Zlatko Mandžuka, vlasnik Omege, saznaje za to i dobija rešenje o zabrani raspolaganja tim brodovima od Privrednog suda. To je bilo jednog petka, a sledećeg ponedeljka pojavljuje se rešenje kojim se ukida prethodno, ali datirano na taj isti prethodni petak; Zoran Janjušević ispunio je svoje obećanje od tog istog petka pre podne da će "koliko večeras ta zabrana raspolaganja biti ukinuta". Mandžuka sačekuje te brodove u Regensburgu, na Dunavu (ugovor je franco Regensburg) i pleni ih uz saradnju nemačkih vlasti koje priznaju originalni ugovor. Janjušević i dalje tvrdi da je izvezao te brodove, ali nije bio u stanju da do dana današnjeg iskaže devizni prihod od izvoza (rok je 60 dana). Vrhunac ironije bio je da je Mlađan Dinkić u to vreme, u bratskoj saradnji sa Zoranom Janjuševićem, zatvorio Mandžukinu Omega banku mesec dana pre isteka roka za podnošenje vrednosnih papira, akcija banke za ponudu za privatizaciju…

Jedina uteha u celoj ovoj priči, od koje je najbolje držati se što dalje, jeste džentlmenska izjava ministra Božidara Đelića od utorka: da su supruge Labusa i Dinkića ozbiljne žene, sjajni i čestiti stručnjaci i već u tom pravcu. Pre toga je G17 plus saopštio kako je onaj neki Nebojša Mihić iz mađarske depeše blizak Aleksandri Drecun, pa ih je Đelić postideo objašnjenjem da u životu gđice Drecun postoji Nebojša, ama je on Mišić, a ne Mihić i neka se nauče da čitaju kad su već tako pametni. Dobro: u kavaljerskom smislu Đelić vodi, a za ostalo ćemo tek videti.