1. Nikako da se naviknem na način rasprave koji nameću moji oponenti iz Vojvodine. Ne znam odakle mi pravo na nadu, ali stalno očekujem ozbiljnu reakciju na moje teze i argumente, a ona nikako ne stiže. Za uzvrat, dolaze gomile uvreda, gde se najviše potrudio g. Đorđe Subotić. Da ne bi neko, ne daj bože, pomislio da mi je naklonjen, on je bukvalno u svakom pasusu svog dugog teksta u "Vremenu" izgovorio najmanje jednu uvredu. Najubedljivije su mu one da je moj tekst "smeće" i da nastupam sa "nacističkih" pozicija. A da ne preterujem? Evo ključnih reči uzetih samo iz prva dva pasusa: "neozbiljan", "azijski centralizam", "montirani podaci", "egzemplarna neobaveštenost", "neshvatljiva malicioznost".

Najvažniji problem sa ovom diskusijom je to što su mi oponenti političari, i to nižeg ranga. Po osnovnom ili bivšem poslu, to su hirurg-harmonikaš, student u 39. godini, bivši novinar i foto-amater. Možda je pristojan rečnik teško očekivati od naših političara, ali je sigurno da im malo više obrazovanja iz društvenih nauka ne bi škodilo.

Ovom prilikom odgovoriću samo gospodi Fejzulahiju i Subotiću, pošto su gospoda Putnik i Milunović iznosili isključivo političke ocene (ili diskvalifikacije), a s njima nema diskusije ili me, bar, takav poduhvat ne zanima.

2. Na moju tvrdnju da nepostojanje političke autonomije Vojvodine u vreme austrougarske vladavine pokazuje da se sadašnji radikalni autonomaški programi ne mogu utemeljiti na istorijskim argumentima, odgovoreno mi je da nepostojanje samostalne uprave Vojvodine nije relevantno i da politički individualitet obezbeđuju verske i nacionalne povlastice od Leopolda I nadalje. Nije tačno. Prvo, carske povlastice nisu ekvivalentne političko-teritorijalnoj autonomiji, jer su personalne, a ne teritorijalne. Da je razlika bitna govori i to što su Srbi tada težili i teritorijalnoj autonomiji, kao višoj, kao i to što je nikada nisu dobili. Drugo, verske i nacionalne povlastice važile su na širim područjima nego što je današnja Vojvodina, tj. na celom području Ugarske ili Austrougarske, pa ne mogu pomoći u konstituisanju zasebnog vojvođanskog individualiteta. Tako su Leopoldove povlastice važile za Srbe i u Lici, i u Pešti i u Temišvaru. Verske i nacionalne povlastice dobro su se slagale sa osećanjem ljudi da su Srbi i pravoslavci, a nisu im nikako izazivale navodnu vojvođansku svest. Ne može se, dakle, govoriti da je Vojvodina jedna stara istorijska pokrajina kojoj je potrebno vratiti njena prava.

3. Na moju tvrdnju da kulturne razlike između Vojvodine i ostatka Srbije, a koje u određenoj meri svakako postoje, ne opravdavaju (kon)federalizaciju Srbije, moji oponenti zamenjuju teze i uveravaju nas da izvesne razlike ipak postoje i pominju tamburice i različite boje na geografskim kartama, što nije ozbiljno. Naravno, nisu se osvrnuli na važno pitanje koje sam pokrenuo: protivrečno je zasnivati individualitet Vojvodine na konceptu multikulturalnosti (tj. prožimanja kultura naroda), a onda odbaciti taj isti koncept zahtevom za samostalnost Vojvodine u odnosu na ostali deo Srbije baš s pozivom na navodno velike kulturne razlike. To zaista nije inteligentno.

4. Pošto sam pokazao da su podaci o poreskoj eksploataciji Vojvodine pre Drugog svetskog rata koje navodi LSV lažni, g. Fejzulahi kaže da njemu moj izvor nije poznat. Očigledno nije prepoznao skraćenicu SZS, koja označava Savezni zavod za statistiku. To što insinuira da je SZS, po Miloševićevom diktatu, falsifikovao podatke za 20-te prošlog veka zaista je njegov problem. No, da bi se otklonila svaka nedoumica, pogledao sam godišnjake Opšte državne statistike iz 20-ih godina i ustanovio da je SZS tačno preneo poreske podatke.

Tvrdio sam i da su Čanak i Veselinov lagali kada su govorili da se u bližoj prošlosti ispod jedan odsto fiskalnih prihoda iz Vojvodine vraća Vojvodini, pošto se se taj procenat odnosi samo na plaćanja iz budžeta Srbije za administraciju Skupštine i Vlade Vojvodine i ne obuhvata penzije, zdravstvo, prosvetu, policiju, vojsku, ekonomske subvencije… Da sam u pravu lako se može videti u završnim računima bužeta koji se objavljuju u "Službenom glasniku". G. Subotić ovde odgovara da to što ja iznosim samo pokazuje kakav je položaj Vojvodine u pogledu funkcija. O vertikalnoj raspodeli državnih nadležnosti svakako se može razgovarati, ali laž Čanka i Veselinova ostaje laž i tu nikakva zamena teza ne pomaže.

Moji oponenti sve vreme dokazuju tezu o poreskoj eksploataciji Vojvodine brojkama ili tvrdnjama da je na njenoj teritoriji država naplatila više poreza po stanovniku ili čak i po kvadratnom kilometru nego u nekim drugim krajevima. Takav metod dokazivanja je sasvim pogrešan i besmislen. Važi potpuno obrnuto: pravedno je da onaj koji zarađuje više plati više poreza, a samim tim pravedno je i da se sa bogatije teritorije naplati više poreza po stanovniku nego sa siromašnije. Poreski sistem u kome bi jednako poreza po stanovniku davale različito razvijene teritorije bio bi krajnje nepravedan (i ekvivalentan odavno napuštenoj i primitivnoj glavarini), pa nikom u svetu, čak ni u federalnim zemljama, ne pada na pamet da tvrdi da je njegova pokrajina, region, lender ili država u federaciji poreski opljačkana stoga što plaća porez proporcionalno ili čak progresivno u odnosu na svoj dohodak. Dakle, tačno je da Vojvodina plaća više poreza po stanovniku od južne Srbije, ali to je pravedno i tako treba da bude. Nije valjda da bi trebalo da se vratimo u srednji vek i koristimo glavarinu kao jedini porez.

4. Na moje podatke o ekonomskom razvoju Vojvodine i Srbije posle Drugog svetskog rata, koji, verujem, demantuju tezu o eksploataciji ili pljački Vojvodine, moji oponenti me pozivaju da pročitam njima dragu literaturu. Greška. Oni bi trebalo da pobiju ili moje podatke ili moje zaključivanje na osnovu tih podataka. Pozivanje na autore koje oni smatraju autoritetima nije dobar metodološki pristup, najmanje zato što ne radi o opšte prihvaćenim autoritetima. A i komentar koji je na moj tekst napisao onaj na koga se često pozivaju, g. Dimitrije Boarov, objavljen u "Dnevniku", isključivo sadrži lošu verbalnu gimnastiku, a bez novih činjenica, što sam, verujem, pokazao u svom odgovoru.

U SFRJ stvoren je sistem u kome su se svi osećali ugroženima i opljačkanima zbog zanemarivanja njima važnih grana: Vojvodina zbog poljoprivrede, uža Srbija zbog poljoprivrede i teške industrije, BiH zbog teške industrije, Hrvatska zbog pljačke deviza od turizma, Slovenija zbog fonda za nerazvijene itd. Današnje lelekanje u Vojvodini samo je odraz te loše prakse po kojoj je uvek nego drugi kriv.

5. Pitanje preseljavanja industrijskih pogona i linija posle Drugog svetskog rata je vrlo komplikovana i nedovoljno istražena stvar (ovo dobro znam zato što sam radio sa dr Životom Đorđevićem na studiji Preseljavanje industrije Srbije od 1948. do 1953 godine, 1990, Ekonomski institut, str. 212). Nikako nije dovoljno navesti, kao što čini g. Subotić, nekoliko malih pogona koji su preseljeni iz Vojvodine u centralnu Srbiju i smatrati da je teza o eksploataciji dokazana. Ja mu mogu navesti pogone koji su otišli u suprotnom pravcu: tekstilna fabrika Hadži Bošković u Stari Bečej, predionica i tkačnica I. Milišića u Bačku Palanku, mašine iz Nebojše, Bostona i Mire u Rumu, Pančevo i Suboticu, a jedan pogon Sartida u Mačvansku Mitrovicu. Dakle, nije tačno da se iz Vojvodine "samo odnosilo", kako piše g. Subotić.

Da odgovorim i na njegovo pitanje da li je išta preseljeno iz centralne Srbije: jeste, na primer vazduhoplovna industrija iz Beograda u Mostar, proizvodnja topova i minobacača iz Kragujevca u Kasapoviće, proizvodnja kamiona iz Beograda u Maribor, proizvodnja tenkova iz Mladenovca u Hrasnicu, optička industrija iz Beograda u Sarajevo itd. Dakle malo veće stvari nego što je fabričica šešira. Ali, važnije, poređenje kratkih spiskova je loš metod diskusije – možda pogodan za novine i političare, ali ne i za ozbiljne rasprave.

Pogoni i mašine su u to vreme masovno seljeni iz više razloga: vojno-strateških, pokretanja razvoja siromašnih ili ratom opustošenih krajeva, koncentracije malih pogona na jednom mestu kako bi bili stvoreni socijalizmu toliko dragi veliki kapaciteti i slično. Ali, ni to nije cela priča: Nemci su tokom Drugog svetskog rata odvlačili mašine u Nemačku; tako je gotovo potpuno ogoljen Zavod u Kragujevcu, najveće industrijsko preduzeće stare Jugoslavije. U priču se, zatim, mora uključiti velika masa reparacione opreme iz Nemačke, koja je jednim delom lutala zemljom tražeći konačnu destinaciju (jedno veliko skladište bilo je u Novom Sadu). Sve u svemu, puno se odnosilo, ali i donosilo i praktično je nemoguće ustanoviti tačan saldo. Verujem da su u tom procesu i Vojvodina i centralna Srbija loše prošli, ali mi nekompletna, iako velika, građa ne daje pravo na čvrst zaključak. (Nisam ja Đorđe Subotić.)

7. Moje oponente očigledno žulja činjenica da ja govorim sa liberalnih pozicija, a njih danas nije moderno osporavati. I šta im je odgovor? Da u Srbiji ne vlada liberalno-demokratski poredak i da se nijedna beogradska stranka za njega ne zalaže. Činjenica je da u Srbiji ne vlada uzoran demokratski poredak, ali održanju lošeg stanja veoma doprinose stranke čiji su funkcioneri moji oponenti. Hajde, neka se raspišu izbori, neka demokratija pobedi jednu vlast zanovanu na ličnim interesima šefova i funkcionera marginalnih stranaka.

Neistina je, zatim, da se DS, DSS ili G17 plus ne zalažu za "liberalnu državu i dominaciju pojedinaca". Meni mnogo više nade ulivaju Koštunica i Labus, kao ozbiljni i pristojni ljudi, nego Čanak, Isakov, Veselinov i Kasa, koji, verujem, Vojvodini ne služe na čast.

Liberalni koncept podrazumeva deregulaciju (smanjenje državnih funkcija), uključujući i smanjenje poreza, što bi omogućilo pojedincima da sami odlučuju o svom radu i životu, sa što manje uplitanja države, zvala se ona Srbija ili Vojvodina. Ali, u jezgru koncepta radikalnih autonomaša nalazi se naglašeni etatizam, vrlo srodan brionskom sistemu iz perioda 1971–90, čak i po jasnom kadrovskom kontinuitetu, po kome uprava Vojvodine treba da kontroliše ekonomske resurse u cilju razvoja. To je beznadežno prevaziđen i loš sistem, koji jasno govori o onima koji ga zastupaju.

8. Na kraju, gospoda Fejzulahi i Subotić netačno predstavljaju i moju poziciju i predmet spora, a verujem i svoju poziciju.

Prvo, tvrde da sam ja egzemplarni centralista i protivnik moderne regionalizacije i autonomije evropskog tipa, što je potpuno netačno. Naime, ja sam koautor knjige Regionalizacija Srbije (www.clds.org.yu), tako da nikako ne spadam u krug centralista, već baš zastupnika moderne evropske regionalizacije. U pomenutoj knjizi se predlažu znatne funkcije regiona (čak uz razlike po regionima, toliko važne nekima u Vojvodini), postojanje skupštine (sa delimičnom zakonodavnom vlašću) i vlade regiona, kao i Veća regiona u Skupštini Srbije itd. Doduše, predviđa se i opstanak države Srbije, ali mislim da to ne bi trebalo da bude sporno.

Drugo, u skladu sa prethodnim, oba gospodina smatraju i tvrde da je predmet spora između nas pitanje "centralizam ili autonomija", što je potpuno pogrešno, jer niti se ja zalažem za centralizam, niti oni za autonomiju u uobičajenom značenju te reči. Njima je potrebno da me prikažu kao ekstremistu ne bi li lakše odbili moje prigovore njihovom ekstremizmu.

Pitanje koje je predmet polemike je da li je Vojvodina suverena da samostalno odredi svoj položaj u Srbiji i da li je prihvatljiv zahtev radikalnih autonomaša o (kon)federalnom statusu Vojvodine u Srbiji? Oni na ova pitanja odgovaraju sa da. Evo Čankovih reči: "tražimo pravo da, ukoliko vrhovno reprezentativno telo Vojvođana zaključi da je položaj Vojvodine u Srbiji protivan interesima Vojvođana, ono mora imati pravo da jednostrano taj položaj promeni"; "ako je Vojvodina u neku državnu zajednicu ušla skupštinskom odlukom (1918 – BM), ona mora da ima mogućnost da skupštinskom odlukom iz nje i izađe". Sa takvim radikalnim shvatanjima diskutovao sam u svom tekstu i pokušao, i nadam se bar delimično uspeo, da dokažem njihovu neutemeljenost.

Oba gospodina se prave da nisu primetili pravu temu moga teksta i spočitavaju mi svašta. Na moju tvrdnju da radikalne autonomaške, tj. njihove stranke imaju za sobom samo 10-15 odsto biračkog tela, menjaju temu i kažu da autonomiju podržava većina Vojvođana. Znam to, pa sam i sam napisao "da znatan broj građana Vojvodine želi (umerenu) autonomiju" što "svakako predstavlja činjenicu koja se ne može zanemariti u političkom životu". Ili, obojica me upućuju na izučavanje iskustava regionalizovanih država Evrope, a možda je istina da bih ja njima mogao da držim predavanja na temu razlike između položaja tih regiona i njihovih zahteva za Vojvodinu.

Treće, oba gospodina sada prikrivaju svoju pravu političku poziciju i prikazuju se kao zastupnici ideje o umerenoj autonomiji. Tako se, na primer, g. Fejzulahi sada isključivo zalaže za jedan aspekt željene vojvođanske autonomije – onaj poreski (kaže "ostavite nam naše novce, a zovite nas kako god želite"). Ukoliko nije u žestokom sukobu sa politikom svoje stranke, a nije pošto se potpisao kao funkcioner LSV, onda mi se čini da g. Fejzulahu prikriva i svoju, ali i stvarnu partijsku poziciju. Isto važi i za g. Subotića, koji je ne tako davno rekao: "Vojvodinu vidimo sa zakonodavnom, sudskom i izvršnom vlašću koja će biti utemeljena ili deponovana u našem konstitutivnom aktu. Smatramo da takvu Vojvodinu više niko ne može da menja, kao ni njen politički ni ustavnopravni status. Ni Vlada Srbije ni bilo koji drugi organ zajedničke države, pa ni međunarodna zajednica. Promene mogu da načine isključivo građani Vojvodine. To je ono što mi tražimo." Takav ustavni zahtev svakako ne poznaje evropski regionalizam.

Verujem da znam i zašto se Fejzulahi i Subotić sada pretvaraju i prikrivaju ambiciozan projekat državno-pravnog preuređenja Srbije u (kon)federalnom pravcu: zato što su njihove stranke u poslednje vreme prestale da javno iznose svoje radikalne ciljeve, kako ne bi iritirale javnost, i pošto žele da ih realizuju u tišini kuloarskih cenjkanja tokom rada na ustavu Srbije.