Ako je statistika objavljena u dnevnoj sportskoj štampi tačna, prvoligaški klubovi u Srbiji i Crnoj Gori promenili su tokom upravo završene sezone čak 35 trenera! U nekim klubovima treneri su se menjali i tri puta… Nasuprot tom podatku gotovo nestvarno zvuči saznanje da u svetu profesionalnog fudbala, i to u zemlji aktuelnog evropskog (i doskorašnjeg svetskog) prvaka, postoji stručnjak koji vodi jedan isti klub 42 godine! Trener se zove Gi Ru (Guy Roux), klub je Okser a zemlja je Francuska. Prošle nedelje, u finalu francuskog Kupa, na Stadionu Francuska pred 80.000 ljudi, Okser je pobedio Pari Sen Žermen sa 2:1 i tako sjajno završio još jednu uspešnu sezonu.

Kada je 1961. seo na klupu Oksera, tada u regionalnoj ligi, Gi Ru nije mogao ni da pomisli da će (p)ostati "doživotni" trener kluba. Imao je tek 23 godine. Strpljenjem karakterističnim za istočnjačke narode, lokalni šefovi Oksera čekali su da Ruov rad donese prave rezultate. Uspon je išao postepeno: četvrta, treća, druga liga… Sve do ulaska u prvu, 1980. Čitavih 19 godina za nekoliko stepena takmičenja. Narednih desetak godina Okser je tražio svoje mesto u francuskoj ligi a početkom devedesetih izašao je i u Evropu: u sezoni 92/93. bio je polufinalist Kupa UEFA, 1994. osvojio je prvi Kup Francuske, 1996. stigla je takozvana dupla kruna (liga i kup), 1997. stigao je do četvrtfinala Lige šampiona… Na kraju prošlog veka, 2000, Gi Ru odlučuje da se povuče sa klupe, ali ne odlazi iz kluba. Postaje "generalni menadzer", ali ga mesto ne drži, vraća se 2001. i, s prinudnom pauzom zbog srčanih problema od novembra 2001. do januara 2002, ostaje do danas. Na početku sezone, 14. septembra 2002, postao je trener s najviše utakmica u Prvoj ligi – 783.

U njegovoj kancelariji visi američka zastava. Brani se da nije orijentisan "pro Buš", kaže da mu je zastavu poklonio jedan invalid kome je poslao potpisanu fotografiju, a ovaj mu je, posle puta u SAD, za uzvrat poklonio zastavu: "Amerikanci su imali značajnu ulogu u mom životu. Sećam se kada su ušli u moje selo 22. avgusta 1944. Tada sam prvi put u životu video crnca. Dao mi je čokoladu koju sam takodje prvi put video. Posle me je vozio džipom… Bio je moj idol."

Gi Ru je bio osrednji igrač, ali je i kao takav stigao da bude prvi Francuz u jednom engleskom profesionalnom klubu. Godine 1960. proveo je izvesno vreme Kristal Palasu, tada trećeligašu. Priznaje da obožava engleski fudbal, uostalom 1984. usavršavao se u Londonu prateći treninge Totenhema i Arsenala. Danas su francuski treneri, pre svih Arsen Venger (Arsenal) i Zerrar Ulie (Liverpul) u modi na Ostrvu, ali "pionir" je bio upravo Gi Ru.

Svojevremeno je od kluba tražio da njegova plata bude ista kao najboljeg igrača, plus jedan evro. Tek da se zna ko je gazda… Kaže da je to "deo legende o njemu", ali ne demantuje da to interno pravilo više nije na snazi. Važi za energičnog čoveka koji ne voli da mu se protivureči. Medjutim, kaže da je posle jednogodišnje pauze postao tolerantniji, mirniji, "da više sluša saradnike". Kada je 1996. osvojio "duplu krunu", klub je odmah rasprodao najbolje igrače i njemu je trebalo pet-šest godina da ponovo stvori jak tim. Sada je u sličnoj situaciji, cela Evropa juri njegove dve perle, Djibrila Sisea i Filipa Meksea. Gi Ru misli da im je prerano da odu: "Ja razumem klub jer je 20 ili više miliona evra mnogo novca, ali klub ne razume da će za godinu dana to biti 30 i više miliona jer obojica imaju po 21 godinu i mogu još mnogo da napreduju", kaže Gi Ru.

Priznaje da neće moći još jednom da počinje iz početka: "Imam 64,5 godine i ne mogu ponovo da počinjem od nule. Neću obnoviti ugovor ako klub odluči da rasproda ovaj tim", izjavio je Gi Ru mada će mnogi reći: Okser bez Gija Rua? Nemoguće.