Kako ojuži i počne da se približava 16. jun, počinju i priče o reformi oružanih snaga zemlje koja je u poslednjih jedanaest godina dvaput menjala ime, a koja se odskora zove državna zajednica Srbija i Crna Gora. Država je menjala granice i ustrojstvo, vojska je gubila rat za ratom, ali fraze o profesionalizaciji, depolitizaciji, demokratizaciji i civilnoj kontroli ritualno su se ponavljale svakog proleća. Onda dođe Dan Armije, podele se odlikovanja, satovi, pištolji i ukazi o penzionisanju, pojede se i popije, pa se gura do sledećeg proleća, a onda opet iz početka. Svake godine Vojska je iz te priče izlazila tužnija i siromašnija nego prethodne; ni Miloševićev pad nije uspeo da raskine začarani krug. Bivši predsednik Vojislav Koštunica uporno je zadržavao generala Nebojšu Pavkovića na čelu Generalštaba sa obrazloženjem da bez Pavkovića nema reformi. Tek kad su kosturi i bukvalno počeli da ispadaju iz ormana, ispostavilo se da je Pavković, dok su mu oficiri stanovali pod šatorima i po hangarima, primarno bio posvećen rešavanju svog stambenog pitanja, sve dok nije našao privremeni smeštaj u zatvorskoj ćeliji. General Branko Krga, koji je nasledio Pavkovića na čelu GŠ, bio je od početka naglašeno oprezan u javnim nastupima, i politički korektan do bola. Iz njegovih izjava nije se moglo zaključiti ništa o planovima vezanim za Vojsku.

Ove godine, međutim, stvari su krenule malo drugačije. Najpre je u februaru konačno donesena Ustavna povelja, čime je uklonjen glavni izgovor za izbegavanje rešavanja problema u VSCG, a zatim je "Sablja" posekla i Acu Tomića, donedavnog načelnika Uprave bezbednosti. Ubistvo premijera Đinđića dovelo je do rokade na čelu Ministarstva odbrane: umesto Zorana Živkovića koji je neplanirano postao predsednik Vlade, na mesto ministra postavljen je Boris Tadić, političar sa skromnim iskustvom u vojnim pitanjima. To ga nije sprečilo da se baci na posao sa sebi svojstvenim entuzijazmom i za kratko vreme donese niz odluka koje iz temelja menjaju nasleđeno ustrojstvo.

MORSKO POTČINjAVANjE: Tadićev prvi potez nakon penzionisanja i hapšenja Ace Tomića bio je izmeštanje Uprave bezbednosti iz Generalštaba pod direktnu kontrolu Ministarstva odbrane. Istovremeno je Uprava promenila naziv – ispostaviće se privremeno – u Vojnu službu bezbednosti. Tako je Tadić stekao kontrolu nad najopskurnijim delom vojnog aparata, koji se u narodu sa mnogo razloga i danas naziva starim imenom KOS. Od ove službe je tokom svog vakta zazirao i sam Milošević, koji ju je čestim čistkama i proizvođenjem afera dugo održavao u stanju permanentne konfuzije, da bi u pozno doba svoje vladavine počeo da računa na nju kao neku vrstu protivteže policiji. KOS je, sasvim u skladu sa svojom tradicijom, spektakularnim hapšenjem Momčila Perišića odigrao krupnu ulogu u sukobu između Koštunice i republičke vlade. Postoje i indicije da je Aco Tomić u mesecima pre ubistva premijera dostavljao obaveštajne podatke Vojislavu Šešelju, koji ih je koristio za defamaciju svojih političkih protivnika i na kraju ih prepakovane u vidu feljtona ustupio listu "Identitet". S obzirom na takvu predistoriju, vraćanje KOS-a pod okrilje Ministarstva odbrane (gde je ova služba bila do 1992) potez je čiji je značaj nemoguće potceniti. Prilično nedoumica, međutim, pobudilo je imenovanje njegovog naslednika, pukovnika Momira Stojanovića. Stojanović je kao načelnik Uprave bezbednosti Prištinskog korpusa bio dugogodišnji blizak saradnik Pavkovića, a prema tvrdnjama Nataše Kandić iz Fonda za humanitarno pravo, njegovo ime se vezuje za zločine nad civilima tokom rata na Kosovu. Ovo imenovanje, uostalom, samo ilustruje problem koji iskrsava u svakom pokušaju reforme: mora se raditi sa zatečenim ljudskim materijalom, a zatečeni materijal je daleko od idealnog.

Ako je preuzimanje kontrole nad Upravom ocenjeno kao radikalan i dobrodošao potez, šta reći za iznenađenje koje je Tadić priredio uoči svog puta u Brisel, na sastanku Vrhovnog saveta odbrane na Svetom Stefanu, 6. maja. Tamo je odlučeno da se pod kontrolu Ministarstva premesti ceo Generalštab, te da se u strukturu samog Ministarstva unesu značajne izmene. Prema novoj organizaciji, Ministarstvo će imati pet sektora, dve uprave i jednu agenciju. Prvi sektor – pod nazivom Sektor vojni, u svom sastavu imaće Generalštab, dok se specijalna antiteroristička jedinica Kobre i kontrolni organ Vojske, Glavni inspektorat, stavljaju pod direktnu kontrolu ministra odbrane. Drugi sektor baviće se "upravljanjem ljudskim resursima", čime se ujedno ukida i dosadašnja Uprava za moral vojske. Treći je sektor za odbrambene pripreme, četvrti Sektor za logistiku, preko kojeg će od sada ići sve javne nabavke u okviru Vojske, a koje su bile predmet raznih zloupotreba. Peti je Sektor za obaveštajno bezbednosne poslove, u okviru kojeg bi uskoro trebalo da se formira Vojna obaveštajna agencija, skraćeno VOA. Novo ime nije najsrećnije izabrano i moglo bi da izazove zabunu, jer slučajno isti akronim ima glavno informativno glasilo Vlade Sjedinjenih Država – Voice of America.

Pored sektora, formiraće se i dve uprave – Uprava za međunarodnu vojnu saradnju i integracije i Uprava za politiku odbrane. I konačno, predstoji i nova organizacija Sektora vojnog, prema kojem će vojska imati pet korpusa i jednu brigadu. Ubuduće će postojati: Crnogorski korpus, Korpus sever sa sedištem u Beogradu i Korpus jug sa centrom u Nišu, čime se između ostalog ukida Prištinski korpus Vojske Srbije i Crne Gore. Potom sledi Vazduhoplovni korpus, čime će se objediniti dosadašnji rodovi vojske Ratno vazduhoplovstvo i Protivvazdušna odbrana, dok će peti korpus biti Korpus rezervnih snaga. Ratna mornarica, saopšteno je, od sada će imati status brigade.

OSTAV’: U prvi mah, najava ovako radikalnih promena izazvala je pometnju među oficirima i analitičarima, uprkos uveravanjima ministra Tadića i generala Krge da je nova struktura sasvim usklađena sa standardima NATO-a. Uvođenje novih organizacionih struktura – sektora – uz drastično snižavanje statusa jednog od rodova – mornarice – izazvalo je mnoštvo pitanja na koja Tadić i Krga nisu imali prilike da odgovore, jer su odmah posle sednice VSO otputovali u Brisel. U stvari, kako "Vreme" saznaje iz izvora bliskih Ministarstvu, polurazrađeni predlog za promene o kome se raspravljalo na Savetu procurio je do nekih medija još dok je sednica bila u toku. "Kad je već procurilo, onda nam nije bilo druge nego da sve iznesemo u javnost", kaže naš izvor, uz napomenu da konačna odluka o novom ustrojstvu u stvari još nije donesena. Ovu interpretaciju indirektno je potvrdio i sam ministar Tadić, svojom izjavom za Studio B nakon povratka iz sedišta NATO-a 8. maja. "Još nije donesena konačna odluka o načinu na koji će biti reformisano Ministarstvo odbrane", rekao je Tadić, uz napomenu da su "za sada mnogi predlozi u fazi analize i da zato treba još sačekati sa usvajanjem konačnog koncepta reforme Ministarstva". Ministar je najavio da će u Ministarstvu uskoro biti formiran bord medjunarodnih savetnika i da će doći stručnjaci iz SAD, Češke, Slovačke i Norveške koji će se baviti reformama pojedinih sektora sistema odbrane.

U pitanju je, dakle, dugoročan i mukotrpan posao koji tek što je počeo da se radi. Pored sve stručne i materijalne pomoći koja nam je obećana iz Brisela i Vašingtona, reformatori će se suočiti sa dva problema o koje su se lomili svi dosadašnji pokušaji reformi. Prvi problem je materijalni: prema podacima koje je general Krga izneo u intervjuu "Večernjim novostima" povodom prvomajskih praznika, plata jednog podoficira sa činom vodnika, na kome počiva velik deo tereta rada u trupi, iznosi jedva nešto više od 8000 dinara, sa sve vojnim dodatkom i minulim radom, poručnik sa završenom akademijom prima oko 13.000, dok najviši čin, general-pukovnik, prima manje od 30.000, odnosno oko 500 dolara mesečno. Povišica od deset odsto, koja je ove nedelje najavljena, neće mnogo izmeniti ovu tužnu sliku. Stanje tehnike i takozvanih materijalno-tehničkih sredstava toliko je depresivno da bi bolje bilo ne pominjati ga. Najbolja ilustracija su reči jednog oficira koji je na pitanje kako je odgovorio: "Šta da ti kažem, burazeru, mi smo na tenderu."

Drugi, mnogo važniji problem, već je pomenut u ovom tekstu i svodi se na kadrovsko pitanje. Za početak, vojske ima previše za zemlju ove veličine i mogućnosti: od oko 80.000, broj će morati da se svede na pedesetak hiljada, mada ima mišljenja da je i to previše. Glavna kvaka je u kvalitetu: već više od decenije, aktivni sastav vojske regrutuje se sa samog dna društvene lestvice, iz najsiromašnijih i najprimitivnijih slojeva naše ionako siromašne i ne baš prosvećene domovine. Mlađi, pametniji i sposobniji kadrovi odavno su napustili službu, a ono što je ostalo je loš materijal za reforme. Kad se tome dodaju ukorenjena ideološka rigidnost, nepoverenje prema strancima i posledice četiri izgubljena rata, budućnost vojnih reformi izgleda znatno mračnija.

I pored toga, ne može se poreći da tandem Tadić–Krga ima ozbiljne i sasvim iskrene ambicije da ovaj mučan i pipav posao dovede do kraja. Uspeh ne zavisi samo od njih, ali ako i idućeg proleća budemo slušali mantre o "depolitizaciji, profesionalizaciji i civilnoj kontroli", biće nam sasvim jasno na čemu smo.